Београдске приче: Милошева без гужве

Улицом кнеза Милоша Београђани могу лако да прођу само ако их пут нанесе тамо негде пред свитање. Ваљда једино тада нема гужве. Саобраћај у овој градској саобраћајној артерији такав је да је у њој увек безброј аутомобила и аутобуса који баш овуда морају да прођу уколико путник жели да стигне на одредиште.

Некада није било тако, па је ова шетња кроз прошлост имала за циљ да нас врати у доба када је ова улица била исто тако широка и пространа као што је данас, али није била крцата возилима.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Београдске приче: Страдање зграде поред Старог двора

Ма како то сада изгледа необично, један део ове улице некада је био градски корзо. Нигде није било аутомобила који би могли да поремете шетачки мир, а варошке запреге нису биле велика сметња. Многе од њих водиле су ка Кошутњаку, омиљеном градском излетишту, па ће међу првим градским трамвајским линијама бити и она која и данас води на ту страну, а тада је ишла управо Милошевом улицом.

Увод у данашње, урбано лудило почео је да наступа тек 1903. године када је први аутомобил ушао у Београд, а потом су уследили и његови следбеници...

Старе разгледнице су и данас ваљан оријентир кроз то време, а необично је важно што је на фотографијама уредно потписано о којем делу града се ради. Оно што посматрачу лако привуче пажњу јесу и потписи који су увек били на француском језику. Уколико би рагледница поштом била послата у иностранство, потпис би лако објаснио о којем делу града се ради, а будући да је међуратна Југославија била у француској интересној сфери, онда је било логично да на том језику слика и буде потписана.

Још је идеја кнеза Милоша Обреновића била да шири град ван граница тадашњег Шанца, опкопа око града, а један од разлога зашто је осмислио измештање државне администрације у овај део био је веома логичан. Желео је да измести битна здања ван домета турских топова који су им претили са Београдске тврђаве.

Потом су поникла и данашња здања која красе Милошеву и Немањину улицу, па су битне државне установе остале да доминирају овим делом главног града.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Београдске приче: Место где "спава" градска историја

ФРАНЦУЗИ И ПОТПИСИ

Тридесетих година у Београду биоскопске сале све су чешће, а француски језик уобичајен када би били превођени називи филмова или њихових актера. Тако је реклама за филм "Светлости велеграда", изузетно дело Чарли Чаплина био рекламиран у тадашњим новинама, али је глумац представљен као "Шарло Шаплин", у складу са француским изговором имена глумца.