Београдске приче: Некадашњи мириси Кнез Михаилове и околине

Шетња најпознатијом београдском улицом, која носи име Кнеза Михаила, подразумева тачно 690 метара. Улицу је пројектовао давне 1867. године велики градски урбаниста Емилијан Јосимовић, човек који се први дао у борбу са кривудавим туским сокацима одмах пошто су Османлије напустиле варош.

Први потези који су оцртали данашње линије централних градских улица дело су Аустријанаца и времена њихове владавине градом од 1717. до 1739. године. Тада нови варошки властодршци руше многе неугледне уџерице и сокаке и одлучују да уведу јасније и прегледне улице.

Централни посао био је оделити дунавски и савски део, а Београдска греда је могла да буде управо географска граница, којој су ускоро додати и урбани обриси. Иако дуго није била много више од обичне улице начичкане баштама и неугледним, обичним кућама, била је међа која је одвајала Германе и Србе.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Београдске приче: Како је некада ишао пут од Земуна ка Београду

Ови први су запосели Дорћол, а други околину Саборне цркве и десну савску обалу.

На дорћолској страни су поникле управне зграде као и принчева резиденција (Пиринчана), док су савамалски ветрови "настанили" Србе у део ближи Сави. Тако је било током првих деценија 18. века, да би потом и Турци више волели дорћолску страну, по којој су, уосталом и наденули име овом делу града. Подсећамо, на турском "дорт" означава број четири, док је "јол" назив за пут, па би у преводу ово био сусрет четири пута или једноставније - раскрсница.

У то време Кнез Михаилова није била ни мало атрактиван део града, већ део где су најважније биле баште и виногради.

Тако ни данашњи изглед Саборне цркве није онакав какав је овај православни храм раније имао. Најпре је у 15. веку овде био храм посвећен Светим Архистратизима, да би га Турци спалили, а Срби опет подигли своју цркву у 18. веку. На жалост, и она је имала исту судбину. На крају је кнез Милош Обреновић дао налог да се изгради црква коју данас познајемо, а њена изградња и осликавање окончани су 1845. године.

Па ипак, када данас приповедамо о Београду и користимо реч "град" не треба одмах да имамо асоцијацију на метрополу, јер је то била знантно мања варош, окупљена око данашњег најстрожег центра.

Тек када је 19. век дубље "загазио" у своју другу половину, на простору Кнез Михаилове улице се рађају грађевине које подижу најбогатије, па самим тим и најутицајније породице оног доба.

Такву шетњу обележавао би почетак код боемског састајалишта, кафане "Албанија", по којој и данашња палата носи име. Стари бирцуз описивали су и ондашњи хроничари сећајући се да је била неугледна, ни по чему посебна, са земљаним подовима.

Па ипак, фотографије из тридесетих година (поново је најчешће аутор Аца Симић, вешти фотограф оног доба), показују на буран живот у популарном "Кнезу", као и шаролике рекламе које су красиле ондашње фасаде. Посебну пажњу су привлачиле Робне куће "Митић", фабрика чоколаде "Шонда", као и многи други...

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Београдске приче: Мала забуна код "Коларчетове" улице

Кнез Михаилова је потом имала коловоз од камених коцки, који је био јасно ограничен пешачким тротоаром. Такав изглед је сачувала до осамдесетих, када добија данашњи изглед. Малобројни градски аутомобили нису имали забрану вожње овим делом града, напротив, возила су била саставни део амбијента Кнез Михаилове и дуго после рата.

СТАМБОЛ КАПИЈА

У град се током аустријске власти, првих деценија 18. века улазило кроз Стамбол капију, како је касније прозвана, па је Васина улица у то доба држала "примат". Ова капија је остала по злу упамћена код Срба, јер је у турско време била место где су често набијани непослушници на колац или би им биле одсецане главе.

Стари хроничари попут Милана Ђ. Милићевића бележили су да је капија потицала још из доба принца Еугена, који је отео град од Турака 1717. године. Потом су град и тврђава доживели велику и темељну реконструкцију, а преласком у отоманске руке и капија добија турски назив.