Синиша Мали: Све што радимо остављамо деци

Био је најбољи спортиста у гимназији, најбољи студент, трудио се да буде најбољи банкар и консултант, а сада све чини да буде најбољи градоначелник и да од Београда направи град за 21. век. Колико у томе успева, како балансира између бизнис стратегије и политике и како се носи са отпором према променама, разговарамо са Синишом Малим који први пут јавно прича о неким најличнијим тренуцима у свом животу.

Београд је дoвољно велики да га можемо назвати метрополом, али и довољно мали за удобан живот. Београђанин се постаје рођењем, али и духом који носимо и у њега уносимо.Као сваки град, и Београд чине људи, а дефинишу га они који њиме управљају. Фотељу градоначелника би мало ко одбио, а у протеклих 138 година то почасно место су заузимала многа славна имена, попут Николе Пашића, Косте Главинића, Љубомира Давидовића, Бранка Пешића, Зорана Ђинђића. Синиши Малом тече четврта година од како се налази на месту првог човека престонице, најпре као најважнији члан прелазне управе, од смене некадашњег градоначелника у јесен 2013. године, а потом и формално, као изабрани градоначелник од пролећа 2014. године. Београд је са њим добио свог 66. градоначелника, и то најмлађег до сада, јер се ове дужности прихватио са непуне 42 године.

Уз љубазно одобрење ПР-а, Ане Панчић, да интервју са градоначелником обавимо у његовом кабинету, што није уобичајена пракса, јер за тако нешто у Скупштини града постоји посебна просторија, затичемо првог човека града за радним столом на коме је све сложено под конац, као и око њега. Градоначелник нас дочекује срдачно и домаћински, и одмах осваја манирима, шармом и дечачким осмехом. Беспрекорно елегантан (они који га знају, кажу да је још као студент долазио на предавања у оделу), рукује се чврстим стиском, а разговор тече лако и изненађујуће отворено. Била је то сасвим ексклузивна прилика да са градоначелником Београда разговарамо о многим темама, па и оним непријатним, о којима је до сада углавном ћутао.

Од малена сте веомa предано следили своје циљеве: били сте одличан ђак и најбољи студент, школовали сте се у САД, са жељом да својим искуство и стеченим знањем нешто у својој средини промените по повратку из Њујорка у Србију. Шта је све урађено за вашег досадашњег мандата?

Од када знам за себе, а о томе су ми и моји родитељи причали, увек сам имао неки циљ. Тежио сам томе да, ако нешто већ радим, то урадим најбоље што могу. У средњој школи, Петој београдској гимназији, био сам најбољи спортиста. На факултету сам био студент генерације, па једна магистратура овде, друга у Америци, потом докторат – све је то некако водило ка томе, да кад већ радим, будем – најбољи што могу. Многи су заборавили да је пре три године, када сам преузео управљање Градом Београдом, ситуација била много другачија него данас. То је био град на ивици банкрота, град у коме сте имали фасаде које вам падају на главу, који није био осветљен – мрачан, са малим бројем туриста, без или са мало инвестиција, са великим бројем запуштених локација... Само на локацији Београда на води имали сте једно гробље од 56 бродова који су били тамо укотвљени ко зна од када. И онда полако, са једном визијом, визијом бољег Београда коју замишљам, кренули смо неке ствари да мењамо.

Мислим да се сада већ виде резултати тог рада. С једне стране, видите финансијске резултате Града, које су веома стабилне. Јер, када водите рачуна о финансијама једног града као о својим личним финансијама, онда вам та стабилна ситуација даје основу да планирате.У Београду данас готово свакодневно ничу нове фасаде, радимо реконструкцију великог броја улица, програми за социјалну заштиту никад нису били бољи. Имамо више од 1.100 градилишта у граду. Имамо рекордно мали број незапослених у протеклих десет година. И оно што је мени изузетно важно –осећа се једна нова енергија. Видите један нови Београд, град који је осветљен, у коме су људи расположенији, са страним туристима на сваком кораку... Наравно, много тога још морамо да урадимо, и нове мостове и тунеле и метро... Али, најважнији пројекат је ипак Београд на води. Најлепши део града, којим су се шуњали пацови, змије, где сте имали бетонске хале, старе запуштене бродове, порушена складишта,сад је највеће градилиште у овом делу Европе. И то је за мене симбол тих промена које смо направили. Када погледате Икеу, која је такође симбол промена, неки се смеју и кажу да је то само трговински ланац. Јесте, али тај део града некад је био познат само по томе да тамо има неки плац за продају аутомобила. Сад је то потенцијал за развој тог дела, али и целог Београда. Отворен је Прокоп, који градску железницу повезује са Вуковим спомеником. До краја године постављамо камен темељац за нову Аутобуску станицу на Новом Београду. Не знам да ли знате да примам грађане сваке недеље. Разговарам са њима, доносимо неке одлуке, они нас критикују, дају сугестије како бисмо били бољи. Значи, заједно градимо нови, бољи Београд. Тако пре није било. По мом мишљењу, то је та највећа промена која осликава моје три протекле године на овој функцији. Покренувши град, покренули смо целу Србију напред. И не радимо само у центру, радимо у целом граду. Погледајте Гроцку, Обреновац, Младеновац... Жеља ми је да квалитет живота у граду, било где да живите, буде подједнак, да се сви осећају као Београђани.

Београђани деценијама прижељкују да се у њиховом граду нешто промени преко ноћи, а опет, мало је градова у свету који се тако енергично супротстављају променама, посебно пројекту Београд на води. Откуд толики отпор?

Доста сам размишљао о томе и на ту тему разговарао са својим пријатељима. Интересантно је то да ми је велики број људи, до пре годину дана, причао: „Па да, ево пропада фасада, овде је ударна рупа оваква, како нисте решили Булевар ослобођења који је био пун рупа...“А онда, кад крену радови, буде:„Ево, затоворили су Бранков мост, зар је то морало тако, баш сад?“ Наш народ је такав, ничим до краја нисмо задовољни. Што је можда и добро јертакав став тера нас који смо на функцији да сваког дана будемо све бољи. Оно што је мени важно јесте да се резултати виде. Размишљајући о својој деци, али и о свој нашој, градској деци, желео сам да урадим нешто другачије, и да се неке ствари у граду стварно промене. Да град који водим постане оно што је можда некад био, пре 20-30 година, центар региона, и спортски и културни и политички, али и економски. А то не можете да урадите козметичким променама. То можете да постигнете само мукотрпним радом и стварним резултатима који морају да буду свима видљиви.

Вређају ли вас лоши коментари?

Слушам шта се о мени прича, типа: „Не треба нам политичар, треба нам неко ко се бави градом.“ Па, ја се никада политиком нисам ни бавио. Бавим се градом Београдом, а последица тога јесте да сте некако ангажованији у том политичком смислу. Међутим, и у тим околностима, мене интересује само резултат. Мени би најлакше било да неке одлуке које су биле тешке – нисмо донели. Могао сам да обиђем два, три вртића, и да кажем:„Добро, воле ме људи“.Али, не.Вођење града, по мом мишљењу, подразумева доношење тешких одлука. Није мој посао да будем ли леп ни ружан, ни пријатан ни непријатан. Мој посао као градоначелника јесте да обавим активности које су под мојом надлежношћу на најбољи могући начин, уз најниже трошкове за грађане. Никада у мојој глави нити у начину на који радим није било размишљање на тему да ли се ја свиђам некоме или не. Нити ја друге људе гледам тако, небитно је да ли се мени свиђаили не. Хајде да видимо шта треба да урадимо, па да онда меримо ко је шта урадио.

Колико сте се у ових неколико последњих година, колико бринете о Београђанима, променили?

Лично подржавам стални напредак. Континуирано учење је данас неминовност. Ту склоност сам исказиво одувек, тако што сам желео да будем најбољи студент, банкар, консултант... Даћу вам један пример.Као што знате, имамо никад боље односе са Републиком Кином, радимо на томе да од њих добијемо и инвестиције и све остало. Ево, ту ми је свеска, учим кинески. Није ми било тешко поред свих обавеза. Код мене у кабинет долази једна професорка, два или три пута недељно, на пола сата или сат. Радујем се том новом знању. Дакле, веома је важно, не само за град, него и за све нас, да се мењамо, да не прихватамо ствари такве какве јесу и да се не жалимо на околности у којима се налазимо. Треба да покушамо да те околности променимо, а треба да мењамо и себе. Сви морамо да се мењамо. Као градоначелник морам да будем увек корак испред других. Не може другачије. Мислим да нисам изневерио поверење грађана, а и на међународној сцени Београд је сада град на који би требало да будемо поносни.

Није ретко чути да се Београд воли. Јесу ли и по чему Београђани другачији од осталих?
Живео сам, осим у Београду, у Америци, Лондону, Прагу... Обишао сам стварно готово цео свет. Београд је град у коме сам рођен у коме живе моја деца. Не само да се овај град воли, него има другачији дух од свих осталих градова које знам. Овде су људи гостопримљиви, топли, насмејани. Било ког Београђанина да питате нешто, у случају да сте странац, он ће вам, на једном пристојном енглеском, објаснити. Јуче сам био на Beer Fest-у, па сам имао прилику да видим то о чему причамо. Сто хиљада људи који наглас певају, као један, неке од песама Рибље чорбе. То је тај дух и то је та атмосфера по којој Београд поново постаје препознатљив. Овај град волим највише на свету, зато сам се и вратио да бих остао у њему.

Били сте студент генерације на Економском факултету, а онда сте, преко Фулбрајтовог програма размене, наставили школовање у САД. Како је боравак у Њујорку утицао на вас?

Никад пре тога нисам био у Америци.Са релативно пристојним знањем енглеског, не посебним, сврстан сам међу топ пет одсто студената у 20 најбољих MBA школа у Америци. Невиђен резултат за мене, плус искуство које сам имао на берзи, на Волстриту у Њујорку. То вам једноставно прошири видике, покаже вам како неко други размишља, како живи, какав је негде другде стандард, какве идеје имају у неком другом делу света... Искуство из Њујорка значајно је утицало на мене. Научило ме је како да мотивишем друге људе на прави начин, јер су Американци ненадмашни у томе. А с друге стране, да ништа не пада с неба, да ништа није преко ноћи, и да само мукотрпан рад, много енергије имного одрицања доводи до правих резултата. Код нас је менталитет био такав да кажемо лако ћемо, па онда и мало више импровизујемо. У Америци постоји систем. По мом мишљењу добро је и једно и друго, али више ово друго; рад, одрицање, посвећеност свом послу, уз мало наше луцидности и импровизације– имате савршен спој да водите велике ствари, да остварујете своју визију и да, с друге стране, будете другачији од других. И то је оно што бих ја желео да направим од Београда, да буде мало другачији од других, са једном позитивнијом визијом, енергијом, са новим духом, људима који су другачији, а да имате све оне елементе које треба да има једна метропола, од метроа, аутобуса, вртића, школа, свега онога што подразумева живот у 21.веку.

Вредни сте, прагматични и чврсто се држите бизнис стратегије. Има ли ту места за емоције?

У послу треба да сте веома прагматични, добро је да искључите своје емоције у неком тренутку, јер одлуке које доносите више треба да буду рационалне, базиране на чињеницама. Лоше је када у приватном животу такође пробам да будем прагматичан, више него што би требало, и не укључим довољно своје емоције. То ме је коштало неколико погрешних одлука које сам можда донео у свом приватном животу, више него у пословном. Некако се у том професионалном увек држим једног пута којим сам кренуо, а то је рационално: преузми ризик, донеси одлуку, али да та одлука има неки резултат као последицу. Али и у приватном животу сам више био рационалан него емотиван, што можда није добро. Да су ме мало више емоције водиле, другачије бих реаговао у неким ситуацијама. Али, постоји још нешто што је моја бољка у приватном животу, а можда и у професионалном, а то је – нестрпљење. Али с обзиром да више нисам млад, ево напунио сам 45 година, ослањам се на искуство. Управо вам искуство омогућава да одредите приоритете, који су онда основа за даље инвестиције, пројекте и промене. То је, у ствари, највећа вредност, та искуства која носим из претходних двадесетак година приватног посла, посла на највећим могућим пројектима. Водио сам процес приватизације Шкоде у компанији Фолксвагени завршио приватицазију, и то знање сам касније пренео у Србију. Ниједна од мојих приватизација није била оспорена. Навикао сам на велике пројекте, па ми онда управљање градом није велики проблем. Али тешка је ствар када укључите и своје емоције у управљање градом који волите и кад имате људе около према којима такође гајите неке емоције, а требало би да донесете сасвим рационалне одлуке.

Ваш деда Живко био је генерал у војсции председник СУБНОР-а. Родитељи нису имали везе са политиком. Да ли сте икад пре размишљали да ћете се ви њоме бавити? Јесте ли се икад због те одлукепокајали?

Политика је за мене – а ја сам потпуни лаик у политици – кад вам неко каже политички ово је добро или лоше, или прави је тренутак, или није прави тренутак.Ја то не разумем. Мене занима да ли је то добро за град и грађане или није добро. Тако да није лако носити се са тим што политика и учешће у њој носи. Што се тиче одговора на ваше питање, морам вам рећи – јесам, да, покајао сам се више пута. Али, с друге стране, ова прилика и ова позиција, која је и политичка, дала ми је могућност да неке ствари променим у граду у коме живим, и да на неки начин покажам другима шта и колико могу, али и себи самом. Ја који себи постављам изазове из године у годину, академске, пословне, приватне... Важно ми је било да, користећи ову политичку позицију, покажем сам себи колико и шта могу да урадим за овај град. И за веома кратко време, за само три године, показао сам шта могу, а мислим да ће и грађани показати шта о томе мисле.

По природи бих рекла да сте оптимиста, у јавности сте увек насмејани. Кад нешто није у реду – како реагујете?
Е па, то Ана нек вам каже (смех). Јесам оптимиста, одувек сам био. Увек сам се разликовао од других по начину на који приступам решавању проблема. Мене ћете ретко видети да нисам насмејан. Има, наравно, тренутака и када сам нервозан, али увек гледам да окреном на шалу и како да изађем из проблема. Другим људима не смете да покажете да сте нервозни, да сте очајни. Морате да их мотивишете да заједно из неког проблема изађете. Мислим да су ме проблеми са којима сам се суочавао и са којима се и даље суочавам – ојачали. Натерали су ме да будем бољи, да будем веома прагматичан.Начин на који се ја суочавам са проблемима можда се разликује од начина на који то чине други људи. Ја то чиним тако што узмем оловку и напишем проблем. Покушавам да га разбијем на чиниоце, на делиће, како бих га разрешио. Тако сам приступио и пројекту Београд на води. У марту 2014. године отишао сам у Савски амфитеатар, где ме је затекло на стотине неких објеката, бродова... Требало је донети одлуку којом бих могао све то да рашчистим, а једна од најтежих је била да се пресели 254 породица. Нико то није успео деценијама, а зашто бих ја? Сео сам и узео папир... Поделите дилеме са својим тимом и кренете у акцију. Нема ту много филозофирања. Нико од тога нема ништа. Ја то не прихватам. ОК, проблем је, па хајде да га решимо.

Шта бисте евентуално променили код себе?

Интересантно питање (смех). Генерално, нисам отворена особа. Ипак, не могу рећи да не волим да делим своја размишљања, али не увек и у потпуности. Затекли сте ме. Та моја нестрпљивост је једна ствар. Али, има ту још нешто, идем из крајности у крајност. Једно је превише оптимизма, и друго је та мојанестрпљивост. Кад кажем превише оптимизма, чак и за оно што ми кажу да је нереално, ја тврдим да је могуће. Уз много рада, оптимизма, да, могуће је. Тако да када говоримо о томе шта бих променио, не бих мењао никада свој оптимизам, позитиван приступ који имам. Никад га не бих мењао ни према људима. Чак ни према онима који би да ме преваре. То је њихов избор, ја ћу им прићи увек искрено. То што сам нестрпљив, то је оно што ме понекад кошта.

Ево, ваша сарадница Ана додаје и да сте веома упорни...

Да, упорност, стварно на то сам заборавио. Умем да зовем двадесет пута да се нешто заврши. Само један неуспех сам до сада имао у животу, приватне природе, реч је о мом браку. Не знам колико је то паметно да кажем, али ја у животу ниједан други неуспех нисам доживео. Ниједан испит нисам пао у животу. Ниједан пројекат који сам преузео није се десило да га нисам урадио. Не може то неко кога није брига, ко не воли посао који ради. Веома волим овај посао, волео сам и све претходне послове које сам обављао. Ништа не иде лако, без проблема. Алиистрајношћу, знањем и упорношћу све се решава.

Разведени сте иотац троје деце, синова Теодора и Виктора, и ћерке Лоле. Мислите ли да сте нешто пропустили у одрастању својих малишана?

Присуствовао сам рођењу све своје троје деце и учествовао сам, заједно са њиховом мајком, у њиховој нези док су били бебе, од повијања па све надаље што је уследило. Све сам то прошао и није ми било тешко. Имам посебан однос према родитељству. То троје деце су мој свет, то је мој живот. Све што радим, радим за њих. И све слободно време проводим с њима. Тодор има једанаест, Виктор девет, а Лола шест година. Моја деца су, нажалост, свесна проблема које смо моја бивша супруга и ја имали међусобно. Ипак, ми смо се договорили да те проблеме решимо. То је сад иза нас. Ако су код моје бивше супруге, онда су код ње, али ако су код мене, онда се трудим да раније завршим с послом, да се мало прошетамо Променадом и Адом. Без тог осећаја породице, без тог осећаја одговорности према некоме, који вас ставља у позицију да одлучујете о нечијом будућности, под условом да нисте себични – све је бескорисно. Све што чиним, заправо чиним због будућности своје, али и све наше деце. И да није тако, можда бих имао и мање енергије и мање посвећености послу. Све то што сада радимо остављамо клинцима да би они имали прилику да своје снове остваре овде, и то на прави начин. Да не морају да иду негде далеко од своје земље тражећи своју срећу.

Деца данас практично од рођења живе у дигиталном свету. Подржавате ли то код њих и које су вам омиљене заједничке активности?

Мом старијем сину је 11 година, и бољи је у компјутерима него ја. Не мислим на игрице, него на интернет претраживања, имају часове на којима за поједине предмете истражују неке ствари. Ово је друкчије време, прихватам да они морају да буду у том свету, тако да не могу да будем толико строг и спречавам их у томе. У покушају да им преместим фокус интересовања, стално им купујем неке књиге. Свирају клавир, баве се спортовима. Трудим се да буду што више напољу са другарима, са лоптом. Није лако борити се са тим. Зато и градимо теретане на отвореном, игралишта, паркове. Мени је непојмљиво ово што се сад дешава, да уђете у ресторан с децом и да сви чланови породице гледају су своје мобилне телефоне и ћуте. Катастрофа за породицу. Време са породицом, са децом, мора да буде квалитетно проведено. Модерно окружење може да буде и позитивно и негативно, али мој циљ, када су деца у питању, јесте образовање. То је најважније. Моји родитељи су припадали средњем слоју, имао сам ту срећу или способност да будем најбољи студент и да добијем стипендију, до које никад не бих дошао новцем који нисмо имали. То ми је омогућило да дођем овде где сам данас. Желим да обезбедим својој деци да имају оно што никад нико не може да им одузме, а то је знање. Желео бих да им оставим град у коме би желели да по завршетку школе остану да живе. Да у њему добију посао и да у њему свију своје гнездо, да буду срећни, безбедни.

За вас и вашу бившу супругу Марију последњи месеци били си тешки и болни, пре свега због деце. У медијима се могло штошта прочитати о вашем односу и разводу, али ви сте углавном ћутали о томе...

Осим када ми је мајка умрла, а тада сам био јако млад, ово је био убедљиво други најтежи период у мом животу. Ћутао сам јер сам сматрао, а и даље мислим да сам био у праву, да је то најбоље за нашу децу. Јер, за пет, десет година би можда прочитали нешто речено у афекту, а ја то никако нисам желео да седеси. Надам се да смо моја бивша супруга и ја све наше размирице оставили иза себе. Сад је важно да кренемо даље, пре свега због деце. Али било је много тешко. Много тога сам чуо, знао да није истина, али сам морао да ћутим. Што више времена пролази, сматрам да сам исправно поступио.

Имају ли ваша деца свест о томе да им је отац градоначелник? Шта им показујете када шетате улицама Београда?

Видим да су срећни кад виде да ми људи прилазе на улици са речима само напред, подржавајући мој рад. Виде шта радим, можда не знају баш тачно шта и зашто, али виде. Није свеједно када вас ујутру тужно погледају и кажу: „Тата, молимо те, можемо ли још мало да будемо заједно“,а ја кажем да имам обавезе. То ми је убедљиво најтеже. Али зато се трудим да буквално сваки слободан третнутак проведем с њима. Мене нећете видети у ресторанима и кафићима, али са клинцима увек ме можете видетиу позоришту, у биоскопу, на шеталишту...

Током гимназијских дана активно сте се бавили пливањем, тенисом, гимнастиком, а наставили сте да се бавите рукометом и фудбалом. Учествовали сте у Трци задовољства, али и у Београдском маратону. Чему вас је спорт научио?

Спорт ме је од малих ногу научио фер-плеју. Спорт васучи организацији, тимском духу, учи вас да будете бољи и учи вас томе да с времена на време измерите колико сте способни и колико сте напредовали. Да нема такмичења, не бисте се ни ви трудили да будете бољи. Зато се често дешава да су велики спортисти веома успешни у животу. Једноставно, тај систем вредности их томе научи.

Рекли сте да вас више привлаче индивидуални спортови од екипних.Говори ли то нешто о вашем карактеру?

Могуће. Никад се нисам скривао иза неког тима, иза неког колектива. Да, донео сам одлуку, ако су лоше консеквенце – прихватам да сам погрешио. Ако су добре, онда је одлука, као и резултат мој. Награда припада мени.Не бежим од одговорности ни на који начин. Тренирао сам пливање, гимнастику, рукомет, тенис... Моје највеће опредељење је била гимнаситика, изузетно напоран и тежак спорт. Али, никад нисам бежао ни од колективних спортова. И једно и друго је добро, али када сте голман у једном тиму, тај тимски дух мора дође до изражаја, учитеда управљате људима. Неко има мање поверења у самог себе, па га мало треба подићи. Неко га има превише, па га мало треба ублажити. Тај тимски дух се управо ту види, кроз налоге које дајете људима, разговоре које са њима водите и стратегију коју на крају реализујете. Онај ко се не бави спортом, никад не зна шта значи изгубити. Јер, треба и кад изгубиш стегнути руку и рећи:„Мајсторе, био си бољи.“

Никад нисте пили кафу, искључиво чај. Не пушите, не конзумирате алкохол. Да ли сте упркос томе бар повремено гост београдских к