Радиоманија раширенија од мароуане

ВЕЛИКА пошаст прети људима нашег доба. То су болести зависности, чији појавни облици се све више шире. Не зна се да ли је гадније различито наливање алкохолом, безбројне опојне дроге, или коцкарнице и кладионице које тренутно запошљавају више радника него некадашње гране озбиљне индустрије...

Слаба је утеха што је одвајкада било оних који су склони пороцима, али ипак није изум данашњих времена зависност од различитих технолошких чуда. Сада се већ на сваком кораку "саплићемо" о зависнике од интернета, па многи нису више у стању да функционишу без употребе овог, "туђег електричног мозга". Претече тога порока постојале су и пре рата, мада умрежених рачунара тада није било.

Како то?

Прелиставајући штампу из тридесетих година прошлог века наилазимо на успаничене новинаре који су лоцирали нови порок и "манијаке" који су му потпуно посвећени: радиомане!

Једина страст

ПРЕДРАТНИ новинар М. Стевановић бележи како је то "права манија модерних људи нашег доба - неки људи имају само једну страст - свој радио-апарат".

- Махом су то врло скромни људи - пише Стевановић у врло оштром тексту анализирајући социолошке феномене из 1937. године. - Упркос својим малим приходима, они морају да држе најскупоценији радио-апарат, а ако због те своје маније морају да носе похабано одело, они се с тим помире. На улици вас ти људи заустављају, и са тајанственим и поверљивим гласом питају да ли сте чули за најновију сензационалну вест.

Уколико би саговорник прихватио разговор, "радиоман" би му нашироко објашњавао све оно што је чуо путем свог магичног апарата. Али, ако хоћете да га се отарасите, само га позовите на чашу пива, саветује писац, јер ће онда да се сети како ће за неколико минута "бечки радио да поднесе метеоролошки извештај" о којем овај мора све да зна.

- Иначе, он живи врло бедно - описује даље Стевановић "радиомана". - Пошто много троши за усавршавање свог апарата, приморан је да жени украде сваки сувишни издатак. Због тога свакодневно долази до свађе између њега и супруге која није ни најмање присталица овог баснословног модерног изума.

(Можда вам звучи познато, али прича као да је пресликана међу нове справе и савремено доба?)

- Ипак, не треба веровати да је "радиоман" злобан човек - наставља аналитичар. - Он чак није ни себичан. Он је болестан - изразити манијак. Он пати од једне фиксне идеје: да мора да слуша свој радио-апарат. Та фиксна идеја замењује код њега све оне страсти без којих не би могли да живе нормални људи.

Америчка дрога

Други порок који су анализирали новинари у штампи тридесетих година јасно објашњава дописник из Америке, Валтер Ћук, децембра 1938. године.

У крајње драматичном тексту који објављује лист "Време" Ћук се обазире на оно што данас бенигно зовемо "лаке дроге". Алармантан текст носи наслов "Мароуана - највеће зло данашње Америке, опојна дрога од које страда омладина".

Ћук описује радни дан америчких колега новинара који су били очевици убиства, када је један осамнаестогодишњак убио своју девојку, а за све оптужио "мароуану", јер није знао шта ради.

Амерички детективи нису имали дилему шта треба учинити, па је несрећна девојка окончала у мртвачници, а убица у лудници. Истини за вољу, док пише о америчким пороцима, аутор не прави разлику између "мароуане" и хашиша, што говори о заједничком ставу који је у јавности постојао о свим врстама дроге.

Тек, делови текстова насталих пре скоро осам деценија јасно говоре да се доста тога пренело у модерно доба, а да је стање духа код многих дириговано технологијом и наркотицима.

Радио-манијаке заменили су они који су приљубљени уз тастатуру и екран компјутера, а дрога је, ето, остала да наноси исту штету током свих ових деценија.

МЕКСИЧКО ИМЕ

Данашњи назив за лаку дрогу имао је свој настанак. Како Ћук описује ову дрогу, "мароуана или маријуана, како је зову и пишу Мексиканци, а тако су је и Американци акцептирали у своме речнику".

- То је једна наоко невина травка, која расте по барама, усахлим коритима река, дуж железничких пруга, по запуштеним њивама...

Затим новинар оштро реагује на ефекте које производи ова биљка и бележи како "још девет стотина година пре Христа, велики грчки песник Омир помиње "мароуану" и каже - "терала је људе да заборављају своје домове и од њих чинила свиње".