Верино сећање на заробљеништво у Немачкој

НИЈЕ чудо када времешни људи рецитују стихове које су научили у основној школи, али јесте ако са пуне 93 године уче нове строфе, које са лакоћом изговоре.

Поготово је необично ако причамо о некоме ко јасно препричава догађаје из Другог светског рата, памти имена сваког битног учесника у тим драматичним догађајима, некога ко се и сада чуди са којом снагом је успео да се врати са принудног рада у немачкој фабрици топова.

Вера Тураковић је ведра старица из Купинова, а пре 93 године била је прва која је крштена у тамошњој цркви. Ратни вихор је, заједно са 33 девојке из овог места одагнао пут Немачке, а данас је, како каже, поред ње жива још само Славица Почуча из Ердевика. И сада јој јасно промичу слике из тог доба пред очима...

ПУТ У ПАКАО

- Био је 9. јун 1944. године када су нас Немци, домаће Швабе и Хрвати окупили и одвели у цркву - почиње причу бака Вера за „Новости“. - Рекли су да су минирали цркву, и стрепели смо. Сећам се, била је једна веома лепа жена, звала се Нада Ступар, њој је један Хрват понудио да се уда за њега и да ће нас све одмах пустити на слободу. Много очију било је упрто у њу чекајући шта ће одлучити, али га је она достојанствено одбила. Стрепели смо шта ће бити с нама, неко је помињао Јасеновац... Мајке су покушавале да дођу до нас, али нам није дозвољено да добијемо ни храну ни бољу гардеробу.

Госпођа Вера се јасно сећа како су их прво одвели у Руму, где су гладовале три дана и три ноћи. За све то време добили су само један оброк, и то танку чорбу од купуса, а могле су да пију само воду из цистерни која је имала неку злокобну, зеленкасту боју. Касније пребацују затворенице у логор у Тењу. Тамо су јеле црвљив пасуљ, спавале густо збијене на креветима на спрат...

- Сећам се да је једне ноћи успела да побегне нека Јелица Харамбашић - наставља причу бака Вера. - Одмах сутрадан довезли су камионе којима су нас транспортовали даље. Осванули смо, прво у Марибору, а затим су нас одвели у Берлин. Са нама је била учена жена, професорка Олга из гимназије у Земуну, која је пре тога прошла логоре на Старом сајмишту, у Винковцима и Тењу, па нам је била нека врста саветодавца. Знала је немачки, и разумела је шта нацисти око нас говоре.

Пред затворенице је било постављено питање да ли ће да раде у фабрици или „да иду даље“, а госпођа Олга им је саветовала одлазак у фабрику, како не би биле упућене у Јасеновац о којем се већ свашта говорило.

- Тако смо стигле у фабрику „Велма Валтен“ у којој су правили топове - сећа се бака Вера.

- Имали смо један оброк дневно и 600 грама хлеба недељно. Неко је умео да распореди хлеб, па је имао малу кришку сваког дана, а неретко бисмо, онако исцрпљене појеле одмах цело следовање, па бисмо осталих дана гладовале.

Наша саговорница је имала проблем са јаким болом у ногама, и када је најзад дочекала ослобођење, готово да није могла да се креће. Вера и данас веома прецизно памти сваки од пресудних датума из свог потуцања по Немачкој.

- Руси су нас ослободили 23. априла 1945. године, а Немци су пред њихов долазак запалили фабрику тако да је ватра сукала до неба. Сместили су нас у школу док су борбе још трајале и пуцало је са свих страна. Па и када је све било готово, муке су тек биле преда мном.

СПОР ПОВРАТАК КУЋИ

Када је рат био окончан, требало је вратити се натраг, кући, али Вера није могла да хода. Ноге су јој страдале од промрзлина и напора, и када су све затворенице кренуле пут удаљене железничке станице, она то није могла. Остала је немоћна да гледа за онима који су одлазили, а уз њу је остала и пријатељица Персида Крајиновић, која није могла да је остави на немилост судбини.

- Остале смо саме, без хране, немоћне... Персида је видела на отпаду нека стара дечија колица, ставила ме у њих, и кренула пут домовине, где год да је то било. Неко чудо је хтело да смо налетели на групу ослобођених ратних заробљеника који су носили југословенску заставу. Ишли су пешке иза једне запреге, у којој је било неколико исцрпљених људи. Питали су нас да ли ћемо с њима, и то ме је спасло, јер нисам могла да ходам, па су ме наши земљаци ставили у запрегу.

Пут је бака Веру и њене сапутнике касније водио ка „лагеру“ за смештај заробљеника, али је био претрпан, па су ноћили у оближњој шуми, хранећи се конзервама.

- Затим сам срела људе из Боботе у околини Вуковара, који су ми помогли јер су се сетили да су моја мајка и тетке радили пре рата код њих. Срела сам и апотекара Бенка из Земуна, а он је, видевши ме, позвао доктора Бутковића који се сажалио и натерао ме да примим 12 инјекција после којих сам проходала.

Чудесно путешествије окончано је тако што је Вера успела да се докопа воза, који је одвезао до Земуна. Још се сећа окупљеног народа око тадашње кафане „Орао“. Један Словак је био са запрегом и повезао нас је до Бољеваца, одакле сам стигла натраг у Купиново. Ваљда је цело село било окупљено тог дана, када смо стигли натраг, кући. Моја мајка није веровала да сам преживела све ово, и опростила се као да сам умрла.

Улазак у родно Купиново остао је заувек у сећању. У дворишту је била вршалица, сви које воли били су на окупу, а и комшије су дошле да помогну, па ни „јаје није имало где да падне“. Када су је видели, све се претворило у смех, песму и сузе...

РАТНА „ОДИСЕЈА“

ВЕРА Тураковић није једина из породице коју је рат однео незнано куда у свет. Када је Други светски рат окончан, ипак су се сви окупили код куће.

- Мој брат Светозар Вукосављевић био је заробљен и налазио се у Немачкој у заробљеништву, све док преко Швајцарске није успео да се врати кући. Други брат Богољуб је успео да се врати из Беча, такође из заробљеништва, а трећи Милан је крај дочекао у Аустрији. Све то време сестра Ружа је илегално радила за партизане, а код куће су остали само брат Пера и сестра Нада. Па ипак, сви су успели да преживе муке рата.

Мајка се већ опростила са сазнањем да Вера вероватно више није жива, јер како је рат окончан, заробљеници су се полако враћали кући, само ње није било ниоткуд.

- Сваког месеца по један брат се враћао кући, и то, као по неком договору, тачно петог дана у месецу - сећа се наша саговорница. - Само сам ја најзад стигла до Купинова 20. августа.

УЖАС

ПОСЕБНО мучно сећање остало је у души наше саговорнице када је поред Дрездена, који је био бесомучно бомбардован, прошла кроз градић Кистрин. Крајем рата, каже она, ширио се ужасан смрад јер није било никог ко би покопао мртве, цео град претворен је у гигантску рушевину, и све што је видела на гомили шута била је једна завеса и - један петао.

У немаЧкој фабрици заробљеници су радили у три смене дневно, а добијали су само један оброк. Вера се сећа да су добијале и по десет цигарета, а пошто жене нису пушиле, мењале су их са ратним заробљеницима, па су од добијених чаршава и пешкира шиле нову одећу и веш.

ДУГОВЕЧНОСТ

НАША саговорница каже како је успела да доживи дубоку старост захваљујући раду. Увек је, каже, била вредна, а када седи беспослена, осећа се као да је болесна.

- Данашњи родитељи греше у васпитавању и хоће да поштеде децу од озбиљног рада, а пуштају их да лутају ноћу. То није добро. Ја сам устајала у четири сата ујутру, спремала сам баки дрва за огрев, одводила бих гуске на бару, па тек онда ишла у школу. Ми смо према својим бакама гајиле велико поштовање и нисмо их звали „баба“, већ „мајка“.