Шекуларац за Новости: Е, да сам имао главу као што сам имао ноге

МОЈ фудбалски живот је прошао. И, ја сам се с тим, одавно, помирио. А, да ли сам нашао мир? Та лопта је стално преда мном. У мом телефону - снимак. На мом ТВ - снимак. Шутеви. Успомене. Тако то траје. Тако ће се и завршити. Ово је мој последњи интервју за моје “Новости”. Не верујете? Ја вам кажем да јесте.

Београд, престонички булевар, стан с погледом на “Метропол”. Драгослав Шекуларац, дочекао је репортере “Новости” - у постељи. Овом сусрету претходе две тешке операције које је издржао у деветој деценији живота. И та победа је у сјају његових очију. Оном сјају пред којим пада и свака помисао да би се неко усудио да упита: Како подносите ове дане...

- У, да сам знао да ћу вас тако збунити, не бих вас ни примио - рекао је дечачки насмејан, као некад, када је читаву вршњачку екипу организовао да ударају крпењачу у дворишту сакривеном од строгих родитеља, Богосава и Донке.

После је признао:

- Волео бих да, ипак, имам једну фотографију са стадиона Звезде... да ме људи памте какав сам био. Сад не излазим, не волим да разочарам и себе и друге који ме воле. Ви кажете: добро се држим. Али, ја знам, видим себе у огледалу, потпуно сам свестан и потпуно равнодушан. Замислите да човек који је имао такав живот буде гневан. Не! Потпуно сам равнодушан.

ДОК смо се смештали уз узглавље наше фудбалске легенде, прослављеног аса Црвене звезде Драгослава Шекуларца, уз његово узглавље уз које је једино лампа будна, дан и ноћ, он нас је распоредио тако да су се наши погледи, као и његов, огледали на транспаренту, испред - “делије”.

Изнад узглавља је сертификат вредности аса, који је Шекуларац добио на дар од мајстора графике, са посветом “За мајстора фудбала”, који је за њега наручио Жарко Калуђеровић.

- Шта је вредније? - питамо Шекуларца.

- Ово, које прво видим, кад отворим очи, а то је Звезда - одговара нам. - Ово друго јесте важно. Важно, јер подсећа: био си ас, био си Шеле, тако су ми скандирали и тако трајеш у сећањима. Сећања продужавају живот. А мој је био страст, само ме је он надигравао. Али, ако ме питате да ли бих опет истим путем пошао, кажем вам: и пошао бих и прошао бих.

ЗВЕЗДА је, каже, била његов живот. Љубав којој је даровао најлепше године младости. Воли Драгослав Шекуларац што и данас за овај клуб дише, али му не прија када чује да су се навијачи Звезде или Партизана после дербија - сукобили.

Шеки са егзалтираним навијачима

- Када сам ја био у Звезди, а то је читава деценија (од 1955. до 1966.), ми смо с Партизаном били пријатељи. Било је то витешко време фудбала. И звездаши и партизановци су били супарници. Али супарници с мером. Док се играла утакмица, свако је навијао за свој клуб. После, заједно, заседнемо у кафану. Пева се, грлимо се. Ово сад, не да ми се не допада, него боли ме, човече. Идите бре, сви у п... м..., за кога рушите, за кога лупате, урлате. Ко вас је учио да се тако понашате. У моје време ми смо били пријатељи, играчи Звезде и Партизана... Вратите те филмове, па ћете видети какво је то поштовање било. Какви су нам навијачи били. Не, ови данас мисле да све почиње од њих. Од овог тренутка. Није то тачно, бато. Наше време, било је витешко време. Моји најбољи пријатељи били су партизановци. Уосталом, Звезда је и поникла на Партизановом стадиону.

ДРАГОСЛАВ Шекуларац, фудбалска легенда уписана у светске енциклопедије, прича је не за један новински текст, већ за читав роман. Више од четрдесет утакмица играо је за репрезентацију. У репрезентацији Југославије освојио је и бронзану медаљу на Олимпијади. Зато је награђен спортском пензијом, уз то и - државном. Каже да је задовољан. Додаје и - срећан. Није се, због тога, много експонирао. Није имао потребу да о њему и роман настане. Жали, једино, што “није имао главу, као што је имао ноге”.

Гаринча и Шекуларац

- Да је тако било, куда би ме то одвело - каже нам. - Али, време је било такво, а ја у њему погрешно рођен. Светски клубови су ме тражили. Огроман је то био новац да одем из Југославије. Нисам ни помишљао на то, јер ми је у свести било: издао бих народ, издао бих државу. Асови су били, тада, то је свима нама било јасно, понос нације. Снага која је дизала радничку класу. И, замислите да све то издаш, а пасош Југе свуда нам је отварао врата. Могли смо да одемо кад год смо хтели. А, бато, шта ћеш кад се вратиш. Шта ћеш кад ти кажу да си издајник. А, могао си и да се не вратиш... Данас су свима путеви отворени. Одлазе фудбалери, одлазе други спортисти, потражња за најбољима је велика, они зарађују за себе, за клубове, за државу. И, ја у томе видим да је слободе данас више него у комунизму, у коме смо ми проносили славу Југославије. Шта? Кад ово кажем, гледају у мене, гуркају се, чуде се... Шта има да се чуде, нек иду у п... м..., ако не верују.

Мајсторство у црвено-белом

Може се веровати на реч овој фудбалској легенди да су се асови његовог времена, осим тога што су их тражили најпрестижнији клубови света, окупљали у Клубу књижевника и престижној београдској “Мадери”. Није непознато да си, како каже Шекуларац, на овим местима могао да добијеш одговоре на свако питање и завршиш сваки посао. Шекуларцу треба веровати да су фудбалске легенде, а он је био заиста легенда, биле привлачне за најлепше, али и најинтелектуалније девојке тога времена. Фудбалски асови били су истинска вредност која је уз себе подразумевала такву меру.

Шеки, Оља Ивањицки и Матија Бећковић / Фото Архива "Борбе"

- У Клубу књижевника - прича нам Шекуларац - моје друштво су били и глумац Љуба Тадић и сликарка Оља Ивањицки... и многи други београдски интелектуалци тог времена. Са Ољом сам био заиста пријатељ...

- Само пријатељ - додајемо, јер смо пре тога чули причу да су он и Оља били у великој љубави.

- Добро, Оља ме је и портретисала - одговара Шекуларац. - Друго је то време било. Време искрених љубави и других вредности. Не знам шта бих дао, можда и овај живот, сад... Овај тренутак да се то време врати.

УНУКА СОфИЈА ИЗНАД СВИХ ЉУБАВИ

ИМАМ једну љубав која је, у мору мојих љубави, надрасла сваку. Име јој је Софија. То је моја шестогодишња унука и пред њом пада све. Моја је још једна и последња жеља, да ми с њом моје “Новости” објаве фотографију. Нека не замере моји обожаваоци што је та фотографија у мојој болесничкој постељи.

Власница клуба Цеца Ражнатовић и директор Шекуларац / Фото Н. Параушић

ОВА ЗЕМЉА ИМА МАГИЈУ

ЦЕЛУ сам планету обишао, али ова земља, наша Србија, има магију. То сам давно осетио. Кад одем на припреме, на само месец дана, као да сам на три године отишао. Први дан, а ја једва чекам да се вратим. Нигде лепшег места на планети за мене нема!

Страна у француском "Екипу"

ПЕТ ПУТА ПЕТОГОДИШЊИ ПЛАН

ПЕТ великих љубави имао сам и оне се могу мерити са Шекспировим “Ромеом и Јулијом”. Давао сам се и давале су ми се. Био је то, у сваком смислу, мој испуњен петогодишњи план. Тако се говорило у Титино време, када смо момковали. Два су се, од тих планова, званично и потврдила. Имам четворо успешне и лепе деце, унуке не бројим, а све волим, Софија ми је највише у срцу. Такав сам, искрен: ако љубави немаш, ништа немаш.

ОД БИЛЕЋЕ НЕМА РОБИЈЕ ВЕЋЕ