Сликарске четкице вредније од злата

ПОТЕЗ кичицом. Сликарев препознатљив рукопис. Заштитни знак који са великом сигурношћу потврђује његово дело, чак и ако је вековима чекало да буде откривено. Али, данас би се рекло, није баш све у потезу. Има нешто и у кичици. Сликари то најбоље знају. Зато и сада, као некада стари мајстори, бирају ручно рађене четкице од природне длаке. Њих је, међутим, све мање као и мајстора који умеју да их праве. Београд, срећом, има Зорана Марића, свог „уметника“ за кичице.

Ушушкана на Зеленом венцу, четкарска радионица „Марић“ једино је место на Балкану где сликари могу да купе квалитетне, ручно рађене четкице. У овој „кутијици“, куповали су готово сви наши познати сликари: Урош Предић, Петар Лубарда, Милић од Мачве, Леонид Шејка, Драган Малешевић Тапи... И Оља Ивањицки, чија препознатљива слика-поклон одмах краде поглед свих који закораче у радњу.

- Занат сам научио и наследио од оца Илије, који је пре више од седам деценија отворио ову радњу - прича Зоран Марић. - Он је, пак, уочи Другог светског рата, занат изучио код једног старог Швабе у Новом Саду. Шездесетих година открио је пут од длаке из говеђег ува до сликарске четкице, па смо тада и започео производоњу квалитетних кичица.

По истом рецепту, Марић четкице израђује и данас. Али, само по поруџбини, јер мора да чува преостале залихе длаке. Квалитетне, од домаћег говеда, данас је, тврди, тешко наћи, иако су од ње израђене четкице на Западу биле врло цењене.

- Да би се добила два килограма длаке разних дужина, потребно је око 5.000 говеђих ушију. Маказицама се секу искључиво длаке са ивице ува, пажљиво да се не оштети врх. Потом се сортирају по дужини, боји и тако да врхови длаке буду с једне, а коренови с друге стране. То, такође, одређује квалитет четкице. Потом се длаке поново перу, а да би се исправиле појединачно се суше причвршћене уз виклере. Будући да се за сваку врсту четкице зна дужина длаке и грамажа, следи раздвајање по дужини, обликовање и мерење на апотекарској ваги, чак у стоти део грама. Убацивање у лим, „заливање“ лепком и стезање, последњи су кораци пре причвршћивања длаке за држаљу - уводи нас наш саговорник у тајну овог несвакидашњег заната.

Марић, иначе дипломирани физикохемичар, наглашава да се најквалитетније кичице праве од длаке ред сејбл и колински куна. Могу да коштају читаво богатство, чак и до 20.000 динара. Њихову цену не одређује вредност крзна, колико дуг и мукотрпан процес прераде и умешност мајстора да, длаку по длаку, сваку четкицу ручно састави и обликује. Зато овај занат, и буквално, вреди злата.

- Килограм прерађене длаке куне колински вреди као два килограма двадесетчетворокаратног злата. Али, због скупоће природних материјала, а све бољег квалитета синтетичке длаке, верујем да ће овај занат за неколико деценија бити потпуно заборављен. Ето, ни моја деца га нису научила - каже Марић и, нажалост, не оставља ни мало наде да ово умеће има будућност.

- ДЛАКЕ на кичици морају да буду еластичне и да „носе“ много боје чије „испуштање“ сликар може да контролише повлачењем потеза. С четкицама од длаке куне колински сликао је Тапи, јер омогућавају савршену прецизност - прича наш саговорник и објашњава да се уместо ових скупоцених користе и длаке јазавца, веверице, свиње, као и бркови видре.