“Црвенкапе“ поред пруге

 У селу Брзан, 25 километара удаљеном од Јагодине, живи Снежана Јовановић (43). Она сваког дана ставља црвену капу на главу и одлази на посао да поред пруге испраћа и дочекује возове.
Пре неколико деценија једина жена отправник возова у читавој ондашњој Југославији била је Косара Марковић. Радила је баш на железничкој станици у Јагодини, где је већ 22 године запослена и Снежана.
- Памтим је као стаситу, одлучну жену, виђала сам је као девојчица када сам возом путовала у Београд, у Железничку школу - говори госпођа Јовановић док на командној табли прати улазак путничког воза који, као и онда, иде од Параћина за Београд.
Овај путнички воз дочекује Зорица Младеновић (41), друга жена отправник возова у Јагодини. Црвена шапка, тегет униформа са злаћастим дугмићима, у руци „штап“ са карактеристичним кругом и ознакама. Трећи колосек, три вагона је свега дугачка композиција, а много људи, највише школараца. Снежана је остала у станичној згради. Према правилима службе, не смеју истовремено да се појаве две „црвенкапе“ на перонима.
Брзо су се попунили вагони. Зорица осматра сва врата, затим спушта „штап“ и дува у пиштаљку. Цимну се локомотива број 444-024, па нагло убрза.
- Одувек сам волела возове, па одрасла сам, а и сада живим у Лапову, великом железничком чворишту - каже Зорица. Нјен син Миодраг кренуо је мајчиним стопама. Иде у први разред Железничко-образовног центра у Београду, где се школује за машиновођу. У тој истој школи Зорица је завршила саобраћајно-транспортни смер и постала отправник возова. Млађи син Душан (13) ће учити за метеоролога.
Госпођа Младеновић је читаву 21 годину чекала посао! Сви ти возови што пролазе кроз Лапово односили су та лета ишчекивања.
- Сада је однос жена и мушкараца, отправника возова на нашој железници, већ пола-пола - наставља Зорица. - Ето, свуда на околним станицама, од Параћина, Ћуприје, Багрдана, Лапова, има бар по две жене ове професије. Теже је у ноћној смени, али сам се већ навикла.
Ноћу отправници воза, уместо оног штапа имају фењере са зеленим светлом. Када пролази теретни воз, дочекује се и испраћа само у ставу мирно. И то је, одвајкада, по правилима службе. Воз се - поштује.
- Мени је, због деце, док су била мала, рад у ноћној смени био тежак - прича Снежана. У току је маневар, преко посебне везе јавља се машиновођа да стиже.
- Иди преко седмог на пети колосек - наводи га Снежана. Малим полугама на табли покреће скретнице. Ова станица има осам колосека, ко зна колико скретница, нисмо бројали. Када се маневрише, а понекад је неколико композиција, односно локомотива на колосецима, неопходна је потпуна концентрација.
Запажамо, Снежана на униформи има онај точак са крилима, а у средини још пише ЈЖ. Објашњава да ће ускоро добити нове ознаке, са ЖС ознакама (Железнице Србије). Зорица нема никаква обележја на сакоу. Чекају. Па, и возови знају да касне, па стигну.

КОРИДОР 10
- Посао нам је занимљив, динамичан, стално се срећемо са људима - говори Зорица. - Ово је Коридор 10, сви путнички возови се заустављају. И брзи од Ниша до Београда и обрнуто, а стају и међународне композиције. Да, некада је било више возова и са више вагона.