Мирослав Јанковић: Зашто Хрвати мрзе Србе?

НА ову тему написани су бројни опречни текстови у којима су дати мање-више исти одговори: Срби и Хрвати су два најсличнија народа на свету, говоре језиком који се разликује у "пет дека", али су тешко оболели од комплекса нарцизма малих разлика, како је ту ствар називао Фројд, стилизовани аналитик људске психе.

А брутални дијалектичар српско-хрватских односа Мирослав Крлежа написао је да су Срби и Хрвати два комада једне балеге, коју је точак запрежних кола балканске историје преполовио на два дела. Између Фројда и Крлеже лежи лепеза разноразних теорија о хрватској мржњи према Србима, која је по једнима експлодирала тек у 20. веку, а по другима постоји одавно.

Добрица Ћосић је у трилогији "Време зла" кроз дијалог Вукашина Катића и Слободана Јовановића изнедрио тезу да нас Хрвати мрзе јер смо им у Краљевини СХС били сиромашан господар, па су нам зато 1941. узвратили геноцидом. Они су Краљевину доживели као српску, мрачну тамницу, гладну, голу и босу, након богате и просвећене Аустроугарске. А психолози кажу да сиромашан господар на посебно болан начин вређа потчињеног.

У Херцеговини, гнезду хрватске мржње према Србима, већ су у првој години живота Краљевине СХС Хрвати певали а, уз њих, муслимани припевали: "Док је било Фрање, било је и пање (хлеба), онда дошло Бре (Србијанци) и однело све."

Они који воле да роне дубље у историју, овако демантују Ћосићеву теорију: Католичка црква је још крајем 18. века лукаво окренула хрватско пучанство, посебно загорско-славонско, против Срба. Који су у то доба били бројни и одани аустријски граничари, штитећи је од турских продирања. За то су примали ајлук (плату) од канте уља, врећице брашна, фишека соли и флаше петрола (гаса) за лампу. И имали су оседланог коња. За то време су хрватски мужици, сељаци, за шаку кукурузног брашна ваздан копали властелинску земљу мађарских грофова и латифундиста. Док су им леђа пуцала од терета, црква их је по њима шибала лажима да Срби уживају, коња јашу, сабљу пашу и још плату примају.

На аутентичном болу, сиромаштву и јалу (зависти) хрватског сељака, католички попови су у народу изградили свој потоњи огромни ауторитет у послу проповедања србомржње.

Неки тврде да је Вук Караџић побрисао највећу разлику између Срба и Хрвата када је Латине, како их је звао, увео у српски језички корпус, даровавши им на већ дорађени правопис. Уместо да их је оставио у локалној кајкавштини/чакавштини, где би се осећали тесно и инфериорно, јер би их с простора бивших двеју Југославија на пример разумели донекле само суседни Словенци. Али Вук је био културни претеча комуниста и Југословена. За шаку малог мита од Копитара, синекуре за штампу Правописа и Рјечника, нанео је огромну, потоњу штету српском народу. Увео нам је злог брата прво у језичку кућу, а потом и у остале одаје, чија је мржња према нама убрзо добила снагу историјског хука. Коју су подупирали и увећавали хрватски моћни савезници, а који су истовремено били наши још моћнији непријатељи.

Између редака ових теорија провлачиле су се и многе друге, расистичке. Отац хрватске домовине др Анте Старчевић, иначе лички полу-Србин, тврдио је да су Срби влашки накот, нечиста раса, бића ниже вредности и смеће од народа јер су легура Цигана и Влаха.

Др Иво Пилар, његов следбеник и отац хрватске геополитике, писао је да су Срби нижа раса, јер имају црну, коврџаву косу и дебелу длаку наспрам хрватске: плаве, праве и танке. Да су зло Балкана, номадске вуцибатине, малобројни народ, али отрован као мала змија, с неукротивим разбојничким и пљачкашким нагоном у себи.

Додавши да око 64 посто Срба има изразито тамно лице, мрке су масти и налик птици грабљивици. Лице Срба је лице православља, узвикивао је он. Звао их је је смрдљиве кафтанлије (кафтан: турски капут). Др Доминик Мандић, Пиларов следбеник, изнео је теорију да Срби потичу из северне Африке, од црних Мавара, који су као римски легионари дошли на Балкан и помешали се са сточарима Власима: он Србе у својим књигама назива још Мавровласима.

Туђманов хадезеовац др Шиме Ђодан је деведесетих говорио да Срби имају мале мозгове у великим и трокутастим главама, какве су имали далеки људски преци, наспрам издужених, елегантних и господских хрватских лобања, итд.

На овоме ђубришту је узгојена хрватска мржња према Србима. И непрестано буја. Хрвати имају два-три изразито оштра комплекса територијалног и националног идентитета. Једном су ногом на Балкану, а другом на Медитерану, у Аустроугарској су били додељени Пешти на управу, а не Бечу. То су доживели као велику увреду и понижење, јер су под бечким надзором били Словенија, Босна и Војводина.

Дакле, Хрвати су били друга аустроугарска лига, а то вечно боли. Будући да је велики део Хрвата настао унијаћењем Срба, у њиховој психологији се угнездио за сва времена бол конвертитства, а он је неизлечиви рак душе.

Из тог претинца хрватске свести је сукнула србомржња и севнуле су усташке каме. Чији сјај и сиктави звук као да се наново виде и чују из речи данашњих потомака поменуте хрватске расистичке научењачке халф-линије: Старчевић-Пилар-Мандић.