СЛУЧАЈ РАЧАК ПЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ ИНСЦЕНИРАНОГ МАСАКРА - Битка за лешеве (3)

Пише: Мишо ВУЈОВИЋ

ПЕТ година после наводног масакра албанских цивила на Космету, др Хелена Ранта, шеф финског тима форензичара који је испитивао жртве, открила је да су у селу Рачак вођене жестоке борбе између албанских терориста и војнополицијских снага.
Ово закаснело признање само је потврдило да је масакр у Рачку пажљиво режирана представа америчког пензионисаног генерала Вилијема Вокера и његовог посматрачког тима, која је послужила за стварање медијске слике о злочинима српске војске и полиције над недужним албанским становништвом.
Уследила је глобална осуда, а косовске “Маркале”, како су догађај у Рачку назвали независни аналитичари, послужио је као медијска увертира за бомбардовање Југославије 1999. године.

Даница Маринковић, истражни судија из Приштине, једна је од најупућенијих у случај Рачак.
“Већ у самом старту било ми је помало чудно понашање Вокеровог помоћника енглеског генерала Джона Древинкиевича. Он је настојао да нас спречи да изађемо на лице места. Ипак заједно са замеником Окружног јавног тужилаштва Исметом Шуфтом, инспектором СУП-а Урошевац Драганом Дабићем и криминалистичким техничаром Сашом Божићем, уз обезбеђење групе полицајаца из полицијске станице Штимље кренула сам на увиђај.
Када смо стигли у село Рачак зауставили смо се у близини джамије, било је негде око 14 часова, 15. 1. 1999. године. Чим смо се зауставили терористи су почели да пуцају. Полицајци из наше пратње су проценили да није безбедно да наставимо према месту где је требало да вршимо увиђај”, прича Даница Маринковић вадећи службену белешку у којој је набројан ратни плен полиције приликом рашчишћавања терена.
“На лицу места сам обавештена да су припадници МУП РС пронашли оружје, делове војничке опреме, санитетски материјал, храну америчке производње... Све што је пронађено уредно је фотографисано. У записнику стоји следеће: Бровинг калибра 12,7 мм, Бровинг са постољем кал. 7.9 мм 2 комада, аутоматске пушке 7,62 мм - 36 комада, 2 снајперске пушке, пет ручних бацача - кинеске производње, 12 мина са пуњењем за ручни бацач, 22 ручне бомбе, 7282 метка различитих калибара, 3 ручне радио станице, санитетску опрему и војничке униформе на којима су биле ознаке ОВК”
Да ли ово постоји у сеоским домаћинствима игде у свету?
Претње британског генерала
“Тог дана нисмо успели да извршимо увиђај. Покушали смо следећег дана у 11 часова, у истом саставу. Уредно смо обавестили представнике ОЕБС-а. Британски генерал Древинкиевич, тражио је да са судским вештаком др Славишом Добричанином кренем на лице места, у њиховој пратњи и да присуствујем увиђају. Наравно ја сам то одбила уз објашњење - ко по одредбама Закона о кривичном поступку врши увиђај и да место увиђаја мора обезбеђивати полиција. Рекла сам да он као посматрач може да гледа али не да уместо нас обавља истражне радње. Древинкиевич је затим предложио да полиција може да крене али без униформе и оружја. Образлажући да су тамо сељаци гневни и наоружани, те да ће чим виде полицију отворити ватру. Питала сам га откуд сељацима оружје? Уместо одговора, напао ме, уз претњу да ћу ја бити крива уколико дође до новог “крвопролића” и да ће се он лично у том случају потрудити да ме изведе пред Хашки трибунал. Ни тог дана нисмо успели да извршимо увиђај. Касније се испоставило да су ОЕБС-ови посматрачи и терористи ОВК били одлично синхронизовани.

ЧЕКАЈУЋИ ЛУИЗ АРБУР
Тек следећег дана 18. 1. 1999. године стигли смо на лице места, у пратњи 3 посматрача ОЕБС-а, два Американца Гила Гилберсона, Еда Солевена и Италијана Фантини Ђованија са њима је била преводилац за енглески, Албанка Арта Рамај.
Тела се нису налазила тамо где их је Вокер пронашао, била су поређана у локалној джамији. Нашли смо 40 лешева, 39 мушкараца и једне жене. Након што су сви лешеви пописани, фотографисани и снимљени видео камером у присуству посматрача ОЕБС-а, утоварени су у камион и пребачени на Институт за судску медицину у Приштини.
Терористи су и на камион отворили ватру када је полазио из Рачка. Очито је постојала наредба да се спречи транспорт лешева како се даљом истрагом и обдукцијом не би утврдила истина и демаскирала прича о наводном масакру над цивилима.
Ми смо након тога наставили увиђај, обишли смо ровове изнад села, на околним брдима. Пронашли смо лопате и крампове. Ровови су били препуни чаура 7,62 мм кинеске производње. На врху брда званог “Вис” пронађен је бункер покривен дрвеном грађом и земљом, а унутар бункера шпорет на дрва. Поред самог бункера митраљеско гнездо било је заштићено джаковима са песком. Испред гнезда у журби је заборављено постоље за противавионски митраљез и велики број чаура 12,7 мм.
Нашли смо око бункера шаторско крило, цивилну и војну одећу, ћебад, јоргане, крампове. Око митраљеског гнезда пронашли смо чауре од пушкомитраљеза ПКТ. Дужином ровова нашли смо велики број джакова пуњених песком и туцаним каменом. У дворишту једне куће налетели смо на мину ручног бацача. Пронашли смо кућу у којој је био смештен штаб. У тој кући смо пронашли књигу са евиденцијом о дежурствима, писаћу машину, униформе, ранчеве са ручним бомбама, 7 оквира муниције 7,62 мм (сваки оквир 10 метака) плус 63 метка истог калибра, 3 бомбе кинеске производње, оружје ручне израде.
Нашли смо и кухињу са великим казаном, магацин са храном са већом количином сувих оброка америчке производње, у амбару смештеном уз целу дужину зида било је неколико тона брашна, пронађена је и пекара, затим неколико десетина боксова цигарета “партнера” и “дрине”...
Да је акција била осмишљена, говори и податак да је тадашњи главни тужилац Хашког трибунала, Луиз Арбур, покушала готово илегално да преко Скопља уђе на Космет. Био је план да је Вокер лично одведе у Рачак. Она је требало да верификује верификаторов масакр”, убеђена је Даница Маринковић.

ЛЕШЕВИ У ДЖАМИЈИ
Шта о свему каже најупућенији, професор судске медицине др Славиша Добричанин, који је од самог почетка радио на случају.
“Ми смо наишли на зграду у којој је био штаб те УЧК јединице. Ту су нађене карте, системи веза, документација, то Даница Маринковић, истражни судија, зна боље од мене, али смо приметили трпезарију, кухињу, са много хране у магацину. Значи да је то била јединица врло озбиљна која је ту радила дуго времена, више месеци, а можда и година.
Од села, са једне и друге стране, шири се ров, који се горе у виду потковице окреће и завршава се у другом крају села.
У джамији смо нашли, у круг, уредно поређаних 40 лешева, у комплетној одећи, са покривеним лицима. Нека су лица била покривена албанском заставом. Ту на лицу места извршен је веома груб преглед неколико лешева да би се, ипак, добио увид у то да ли је заиста постојало нешто што личи на егзекуцију. Преглед је упутио да се ради о жртвама из ратног сукоба без икаквих других дејстава.

ГРАНАТАМА НА КАМИОН
Дат је налог истражног судије да се лешеви пребаце на Институт за судску медицину.
“Кад смо ми кренули из джамије, почела је жестока паљба и експлозија мина око джамије. УЧК је напала камион са лешевима и джамију, у намери да униште и камион и лешеве. Ваљда је то јединствен случај да смо се борили да добијемо лешеве. Кад је почела паљба доле око джамије, камион је успео да се извуче из тог окружења, и да крене према Приштини. Затим су почели да пуцају на нас са свих страна. Склонили смо се иза неких кућа. Ту су били посматрачи ОСЕЦ-а. Они су наравно, кад су чули пуцњеве, одмах побегли и склонили се у заветрину. Нису ни имали намеру да буду са нама и да нам пруже евентуалну заштиту. Ту су нас нашли полицајци. Међу њима је руководилац обезбеђења био Миро Векић, који ће ту, сутрадан, на истом месту да погине од снајпера. Он је погинуо, дакле, 19. јануара, и тада су рањена још два полицајца.
Пребацили смо лешеве на Институт. Унели смо лешеве у присуству ОСЦ-а посматрача. ту је био неки Отман, други секретар Амбасаде Финске, био је Мајкл Патерсон, који је после тога постао њихов администратор за правосуђе.

ПАТОЛОЗИ СА ТРИ СТРАНЕ
Ми смо у присуству те двојице, затим истражног судије, комплетног југословенског тима који је одмах формиран, тужиоца, представника полиције, снимајући видео камерама и фотоапаратима лешеве, убацили у капелу КБЦ у истој тој згради где је и Институт за судску медицину. Врата капеле смо запечатили и закључали. И нисмо дирали лешеве до сутрадан, док нисмо добили писмену наредбу истражног судије шта треба урадити. То је, иначе, уобичајена пракса.
Белоруси су дошли пре тога због Клечке и Волујка, где су такође нађени лешеви. Они су изразили жељу да нам помогну у том делу посла. Кад се Рачак десио ми смо их задржали да буду са нама и у Рачку. НЈих су овластили Министарство правде и истражни судија да у својству посматрача присуствују обдукцији. Имали су право да дају мишљења, сугестије, и налоге шта треба урадити током прегледа. На крају требало је да потпишу са нама заједнички извештај о уређеној обдукцији.
Добили смо налог судије да се ради обдукција, али истовремено је дошао сигнал од Финаца да сачекамо док они не стигну, па да сви заједно радимо, или да они раде, а ми да посматрамо обдукцију. Промене на лешевима, лежање у джамији три дана, нису нам дозвољавали да чекамо. НЈима смо рекли да крећемо са послом, а ако они имају интереса, нека се прикључе истог дана или када буду дошли у Југославију. Они су се заиста укључили у рад после три дана, 22. јануара.

ШПИЈУНИ У САЛИ ЗА ОБДУКЦИЈУ
Ми смо без Финаца урадили 16 обдукција, а 24 смо урадили са њима заједно. Када смо завршили тих 24 леша са Финцима у мешовитој екипи тако што је на пример на једном лешу радио наш патолог, а ми смо сви остали били посматрачи и Финци и Белоруси, а онда је на другом лешу радио Финац, а ми смо сви опет били посматрачи. Када завршимо обдукцију сви заједно усаглашавамо наше ставове, закључке и мишљења. Нисмо се растајали док до детаља не ускладимо мишљења и налазе. Тако је било за свих 24 леша.
Онда смо се вратили на првих 16 лешева које смо ми сами урадили. Извршили смо реобдукцију, а Финци су посматрали и на крају смо се опет за тих 16 лешева усаглашавали и донели смо заједнички закључак. Тако да ни једне једине примедбе у вези рада на 24 леша, које смо обрадили сви скупа, ни на 16 лешева које смо радили без њих, није било.
Кад је посао завршен, направили смо нацрт једног заједничког закључка. Они нису то смели да потпишу. Хелена Ранта је била та која је заједно са министром за људска права Финске, Лахелмом, била присутна, непрекидно, у сали. Ту је био присутан и други секретар финске амбасаде, непрекидно, Отман, а долазили су и други - долазио је секретар немачке амбасаде. Немци су били председавајући у Европској унији. Када је посао завршен, сели смо, написали закључке: свих 40 су лешеви људи настрадалих у сукобу, у ратном сукобу. Настрадали су од ватреног оружја, на њих је пуцано из даљине, осим једног случаја где смо нашли неке, али несигурне карактеристике устрељеног из релативне близине, са 70-80 сантиметара удаљености.
Нашли смо да су на њима, углавном код свих, делови одеће црне боје што јесте била карактеристична боја за оне који нису били униформисани, а припадали су овој терористичкој организацији. Нашли смо на великом броју њих делове војничке опреме - цокуле, опасаче, фишеклије... Нашли смо, што је врло карактеристично, код свих по два до три пара панталона, по два до три джемпера, што говори у прилог томе да су они били у рову, а да нису изведени из својих кућа и стрељани у селу. То је била значајна чињеница. Нису се пресвлачили. Отвори на одећи потпуно су се уклапали у отворе на телу. Ми смо то врло детаљно радили. То је било тако да су та детаљисања некада била и мало претеривање.

УБИЈЕНИ У БОРБИ
Све улазне ране су биле од ватреног оружја. Понављам не искључујем могућност да уколико су неки били у униформама, те униформе су само скинуте. Никаквих других повреда није било, нити накнадних дејстава. Чак није било трагова ни о посмртном упуцавању, као што се касније говорило. Ни једна једина повреда ватреним оружјем није нанета после смрти, убијени су у рату и у борби.”
НАСТАВЛЈА СЕ