Radoslav Rale Milenković: Život mora da nas rani

DRAŽA, Tito, kralj Petar, Stanoje Taralić... samo su neki od likova koji će se naći u seriji Radoša Bajića „Ravna gora“. Poslednjeg u ovom kvartetu istorija nije zapamtila. Ali baš sa Taralićem, koji je mogao da se preziva i Petrović, gledaoci će najpre moći da se identifikuju. Jer, on je običan, „mali“ čovek iz naroda kome se svet ruši zbog rata - jednog velikog, svetskog, drugog našeg, ideološkog. Igra ga Radoslav Rale Milenković koji nam otkriva obrise Stanojeve porodične drame:

- Rat sve čini mnogostruko napetijim, pa i kobnijim. Pojačava već postojeće sukobe između Stanoja i njegovog brata oko toga ko je uzeo bolju zemlju, ko se bolje snalazi. A onda i Stanojeva deca polako počinju da se razvrstavaju na različite strane - komunista i ravnogorskog pokreta.

* Kako će se Stanoje izboriti sa takvim okolnostima?

- Svestan je on svog greha prema bratu. U ratu dolazi do pročišćenja, kajanja, želje da bude bolji. Sećam se bombardovanja 1999. kada su se ljudi veoma trudili da budu dobri jer su znali šta je važno. Rat, kao i svaka muka, uvek proveri koliko smo snažni, čega čovek u idili nije svestan. Stanoje je jak, jer velika je stvar stići do kajanja. Mnogo snage za to treba.

* Hoće li ova priča biti bolna za neke ljude?

- Verujem da svaka vrsta bola u ovoj seriji vodi pročišćenju. Suze su uvek dobre. Ne možeš se suočiti sa sobom na kraju dana, a da nemaš sumnju, nezadovoljstvo, bol. Naš život čine uglavnom bol, muka i borba, a za to je potrebna nada da bi i bol i muka i borba imali smisla. Boli te, ali veruješ da će sutra tvom detetu biti bolje. Iskustvo nas uči da verovatno neće, ali za utehu je da će i ono u svom detetu videti svoju nadu. Taj kontinuitet je svrha našeg postojanja na svetu. Ne znam, možda je nekom važnija priča o četnicima i partizanima, o tome da li su četnici dovoljno bradati i masni, a partizani dovoljno mangupi. Voleo bih, ipak, da gledaoci prepoznaju ugroženost ljudskosti u takvim okolnostima, okolnostima rata.

* Da li je i danas, mada nema rata, ljudskost ugrožena?

- Kako da nije. I to ozbiljno. Ugrožene su osobine koje leže u temelju ljudske prirode - da se stidite, kajete, izvinite, zamolite za oproštaj. Primećujete li da to još neko radi? Opet, nadu daju neki obični ljudi kod kojih i dalje postoje stid i skromnost, praštanje i kajanje. Jer, ljudska priroda je večno ista uprkos pohlepi, površnosti i materijalnom ludilu koje je zahvatilo svet. Svi ti koji prave milijarde dolara, život bi dali da sede pod nekom lipom i da pričaju sa nekim. Da se mirno probude, da budu voljeni, još da nađu nekog da ga vole - pa to vredi sve pare „Majkrosofta“.

* Da pare ne donose sreću videćemo i u „Jagodićima“, čija vas premijera očekuje na jesen.

- Poručnik Vasić je, u odnosu na Stanoja, druga krajnost. Sve su mu streljali Austrijanci, a prinuđen je da sarađuje sa policijskim inspektorom koji stiže iz Beča. On je jedan usamljen čovek koji živi sa tim da je sve izgubio i gleda te ohole Jagodiće koji imaju tako nevažne nevolje. Ne znači da su gladni dobri, a bogati zli, ali sreću ne donose ni pare, ni imanje, ni bogatstvo.

* Kad uporedite naša snimanja sa velikim, svetskim, poput

Fajnsovog „Koriolana“, primećujete li razliku?

- Nema bitnije razlike. Ali posao sa Fajnsom mi je bio posebno uzbudljiv zbog njegove predanosti i posvećenosti svom snu da izrežira Šekspirovog „Koriolana“. A koliko je on veliki čovek govori podatak da je svakome u ekipi znao ime. Taj njegov odnos poštovanja, pa i divljenja prema našim ljudima, od glumaca do tehničara, upozorio nas je da i mi sebe treba da poštujemo.

* Da li je teško glumcu u Srbiji danas da poštuje sebe?

- Nije lako, jer mi smo kao esnaf potpuno neorganizovani, niko nas ne štiti, pa onda kako ti se zalomi - radiš sa dobrim, čestitim ljudima ili prevarantima čija je ideja vodilja da sebi napune džepove, čak i kad će drugima ostati dužni. Ali to je kao i sve u Srbiji, kao kad kupuješ krompir na pijaci, pa dođeš kući, a ono pola trulo ili te prevarili za kusur.

* Fajns je imao „Koriolana“. Šta je vaš san?

- Da napišem priču o svom detinjstvu, svom ocu, ljudima kojih se sećam, svetu kakav je bio 1965. I ne mogu reći da mi je san, ali još jedino želim da igram u projektima koji me zaista zanimaju. Sad polako gledam svoju decu i pokušavam da unutrašnji mir i nadu nađem u njima. Gledajući svet, veoma sam zabrinut. Ali i ako nam je teško, to nije loše. Uvek nas život iskušava. Voleo bih da moja deca prođu sa korisnim ranama. Ako život već mora da ih rani, a verovatno mora, još nije zabeleženo drugačije, da ih to ne učini manje ljudima.