SPOJIĆE se, narednih dana i nedelja, obeležavanje dve, za srpski narod, značajne godišnjice. Sedamnaest decenija od rođenja kralja Petra Prvog Karađorđevića i vek od početka Prvog svetskog rata. Sudbina, šta li, dala im je odrednice da budu - prvi. Kasnije će im istoričari pridodavati i odrednicu - veliki. Veliki vladar. I Veliki rat.

Mi idemo u susret 170. godišnjici rođenja kralja Petra (11. juli 1884. godine, Beograd), pod čijim je žezlom Srbija bila pijemont slobode. Ideal ustavnog uređenja i demokratske vladavine. Vraćamo uspomene na „njegovo veličanstvo svetog starca“, kako su ga nazivali Francuzi, posle proboja Solunskog fronta. A Srbi mu ostavili pesmu: „Čika Pera jaše konja bela, za njim ide Srbadija cela“.

Kakav je, zaista, bio kralj Petar, kome su hroničari vremena u kome je pridigao Srbiju, poveo je u zbeg i vratio se kao oslobodilac, pripisali - istinski narodni vođa.

Deo odgovora sačuvan je u beleškama o danu kada je stupio na presto Srbije, 1903. godine. „Prvog jutra, posle krunisanja, kralja su sačekala dvorska kola. Počasna pratnja oficira i gardista. Skroman i pošten, ljubazno, ali odsečno, nije pristao na ovu počast.“

- Vratite se u kasarnu, gospodine kapetane - rekao je. - Meni pratnja nije potrebna. U kasarni ćete, svakako, imati pametnijeg posla.

Oficir je morao da posluša naređenje. Salutirao je. I, udaljio se sa vojnicima.

- Četiri vojnika da besposliče dok se ja vozim. Ne. To mora da prestane. Neka svako vrši svoj posao, a kočijaš i sam zna gde treba da tera - objasnio je, pomalo ljut.

U zabeleškama još nalazimo da je ustajao rano. Jahao, a zatim bez pratnje, polazio u grad i okolinu. Na ulici, pijacama, u trgovinama i kafanama razgovarao je sa narodom. Mnogi ga lično nisu poznavali. Mnogi ga nisu ni prepoznali. On je želeo, tako, da sazna pravo stanje i raspoloženje ljudi. Jednom je, dok se odmarao u Topčideru, uz njega na klupu seo i neki seljak. Reč po reč, seljak se po običaju, okomio na vladu.

U VOJNIČKOM KREVETU U JESEN 1915. kralj Petar je s vojskom pošao u izbeglištvo. Ispred je nošeno Miroslavljevo jevanđelje i mošti Stefana Prvovenčanog. Deo puta prevalio je u volovskim kolima. Prešao je albansku golgotu. Bio na Krfu. I vratio se kao oslobodilac. Smrt ga je zadesila u snu, na prostom vojničkom krevetu. U iznajmljenoj kući na beogradskom Senjaku.

- Mislio sam, moj gospodine, da će biti bolje kada dođe ovaj novi kralj - obratio se Petru Prvom, ne znajući s kim razgovara. - A, ono, ništa. Za seljaka nema pravde. Nije je bilo, niti će je biti.

Potekla je priča i muka o položaju seljaka. Kralj je slušao.

- U pravu si - rekao je. - Promenićemo to. Srbija počiva na seljaku. Ako on poklekne, i Srbija će.

Tako je, beleži Stojan Jovanović, jedan od kraljevih ađutanata, običan i jednostavan bio kralj Petar. Smatrao je sebe slugom naroda. Čim je krunisan i stigao u dvor, uveo je kontrolu svih rashoda. Sa jelovnika je izbacio specijalitete stranih kuhinja i naredio da se pripremaju isključivo srpska jela, jeftinija. A kada je išao na put, da bi se prištedelo, nije dozvolio da se kuva. Čak ni za njegove sinove. Njima, naslednicima, Đorđu i Aleksandru, uplaćivao je skroman obrok u obližnjem hotelu.

Za svoje krunisanje, nalazimo u beleškama, naredio je da se izradi kruna od bronze prvog Karađorđevog topa. Nije želeo ukrasno drago kamenje na kruni. Tražio je da sva odela za članove njegove porodice, i za svečane i druge prilike, budu sašivena od srpskih štofova. Ukinuo je svaku raskoš na dvoru, pa je i pripreme, osim državničkih poseta, plaćao od sopstvene apanaže.

KRALj I OTADžBINA NISU ISTO U ZATIŠJU bitke, kada je stigao na drinsko bojište, kralj Petar je prišao pukovskoj zastavi. Poljubio je. Nazvao vojnicima Boga.
- Znam da ste umorni - rekao je. - Znam da vas Švabe pozivaju proklamacijama da više ne ratujete. Ja vas oslobađam zakletve kralju, ali vas ne mogu osloboditi zakletve otadžbini. Ali, ako ne možete više da se borite, idite svojim kućama, a ja ću poneti ovu zastavu i boriću se sa onima koji žele da ostanu.

- Zemlja je siromašna i zadužena - govorio je. - Dosta je ovaj narod grcao pod teretom dvorskih i državnih troškova. Krajnje je vreme da se to promeni.

Parama sa svoje „civilne liste“ izdržavao je dvor, osoblju davao plate i penzije. Nagrađivao najbolje đake i studente. Svojim parama je plaćao i pranje rublja. Nabavio je skroman automobil i odredio najnižu kvotu za mesečni trošak prevoza od „celih“ 700 dinara.

O tome svedoče i sačuvane blagajničke beleške. Iz njih se vidi da je pomagao bolesnim i siromašnima. Darinki Živković iz Smedereva dao je za lečenje 300 dinara. A Anki Dabić dao je za nabavku šivaće mašine ćerki - 520 dinara. Ali, kada mu je sin Aleksandar, preko rođaka Nikolajevića, zatražio 2.000, nije mu dao. Blagajniku je odgovorio, ljutito:

- Ne dam. Molim te, lepo, na šta on troši toliki novac, kad ništa ne plaća. Ovde, u dvoru, ima sve.

Razgovor je slušao stariji kraljev sin Đorđe, koji je deo razgovora zabeležio u memoarima.

- Naš otac bio je prava čuvarkuća. Od njega je štedljiviji, možda, bio samo Lazar Pačuo, ministar finansija, koga smo zvali „Kir Janja na kub“ - pričao je Đorđe.

Kruna i žezlo kralja Petra Prvog

Od svoje apanaže kralj Petar je punih sedam godina otkupljivao i njive u Topoli. Na njima je pridigao Zadužbinu na Oplencu. Crkvu Svetog Đorđa zidao je punih pet godina (od 1910. do 1915). Svojim novcem plaćao je gradnju i crkve i kuće. I zasade vinograda. I zidanje podruma za vino.

- Ne gradim i ne sadim da nosim u grob - govorio je. - Ostaće narodu. Ako ovi, moji, ne budu domaćini, narod će znati šta će.


Akademik prof. dr Dragoljub Živojinović, posvećenik života i vladanja kralja Petra Prvog Karađorđevića, govoreći povodom sedamdesetogodišnjice smrti čiča Pere, preneo je, kako je kazao, znamenite, ali malo poznate kraljeve reči, koje je izgovorio prilikom punoletstva sina Đorđa: „Bez ljubavi narodne, slabi su prestoli zemaljski.“

STEPO, DOLAZIM NA FRONT

VRHOVNI komandant Srbije u dva rata s Turskom i jedan s Bugarskom, u Velikom ratu zbog starosti kralj Petar je prepustio komandu sinu Aleksandru. Ali, kada se krvarilo na drinskom bojištu 1914, javio se vojvodi Stepi Stepanoviću:

- Stepo, ja dolazim na front.

Vojvoda mu je odjavio:

- Ne dolazite, molim vas. Vojska psuje. Vas. Državu. Mene.

Stari kralj nije prihvatio objašnjenje vojvode Stepe. Stigao je na front.