Venecija kao nepregledno polje umetnika

KAŽU da dvoje ljudi nikada ne može da vidi isti Bijenale u Veneciji, najveću i najstariju likovnu smotru na svetu. Jer se, na izložbama u parku Đardini i starom, prostranom Arsenalu, kao i na postavkama širom grada, nudi toliko izobilje savremenog stvaralaštva, u svim oblicima, idejama, koncepcijama, poetikama da se stvara utisak nepreglednog polja, pa svako kroz njega krči neki svoj put.

Podsticaj da na tom polju cveta, kao u kineskoj mudrosti, na hiljade (i hiljade) potpuno različitih cvetova, dala je i tema koju je izuzetno široko postavila kustos ovogodišnje 57. Međunarodne izložbe savremene umetnosti, Francuskinja Kristin Masel: “Živela živa umetnost” (Viva arte viva). Tako je umetnost, koja je za Maselovu “ultimativno polje refleksija, individualne ekspresije, slobode i fundamentalnih pitanja”, oživela u performansima, instalacijama, video-radovima, filmovima, fotografijima, ali i na slikama, crtežima, grafikama, ponekoj skulpturi, i to u delima 120 autora pozvanih na centralnu izložbu, ali i postavkama 85 nacionalnih paviljona.

Najviše gužve uvek je ispred “velike petorke”, paviljona SAD, Rusije, Francuske, Velike Britanije i Nemačke, a ove godine redovi nisu izostali ni ispred japanske izložbe. Nemcima je performans “Faust” Ane Imhof doneo Zlatnog lava, a rusku postavku ( Griše Bruskin, grupe “Risajkl” i Saše Pirogove), nazvanu po mapi sveta štampanoj pre velikih otkrića (1570) - “Teatrum Orbis”, kritičarka “Gardijana” izdojila je među pet najboljih na Bijenalu. Publiku je u paviljon Japana privukla izložba trodimenzionalnih radova od upotrebljenih kućnih stvari (peškiri, knjige, plastični otpad) Takahira Ivasakija - “Ovo je šuma, okrenuta naglavačke”.

Naglavačke je bio postavljen i kamion ispred paviljona Austrije (instalacija Brigite Kovanz i Ervina Vurma), a iz razvaljenog poda kanadskog paviljona izvirao je gejzer (projekat “Put iz ogledala” Džefrija Farmra). Prolazeći kroz potpuno crni lavirint grčkog paviljona, posetioci osećaju strah da mu kraja nema (“Laboratorija dilema” Georgija Drivasa), dok na spratu paviljona Izraela zaobilaze gigantski oblak (deo alegorije na biblijske mitove Gala Vajnstajna “Sunce još stoji”). Uz projektovane valove na zidovima, u češkom paviljonu svetle nežni labudovi (rad “Pesma labuda sada” Jane Želibske). “U svemu tome dobro se držala i naša “Enklavija”, sa slikama Vladislava Šćepanovića, Milene Dragičević i Dragana Zdravkovića (kustos Nikola Šuica), koja je na srpski paviljon privukla zavidan broj gledalaca.

Šila Kiks

Jedan od retkih društveno angažovanih radova u svih devet celina postavke Kristin Masel (paviljoni sreće i straha, zajedništva, zemlje, tradicije, šamana, boja, vremena i beskonačnosti, Dionizijski i paviljon Umetnik i knjiga) jeste radionica “Zeleno svetlo” Olafura Eliasona, u kojoj migranti i azilanti prave lampe slične objektu koji je autor izložio. Ispod monumentalne konstrukcije od poliamida, poput “paučinastog” šatora, tokom prve nedelje Bijenala, čuveni Brazilac Ernesto Neto sačekivao je posetioce, simulirajući indijanske rituale. Grandiozna i atraktivna bila je i instalacija Šile Hiks, od mekanih, šarenih, vunenih lopti, ispred koje su se svi fotografisali”

Iako su umetnici dela pravili i od najneočekivanijih materijala (starih patika u kojima raste cveće, metli, kargo sanduka, vintidž audio-kaseta) tekstil i vunica veoma često su se provlačili kroz ovaj lavirint savremenog stvaralaštva u izboru Maselove. Ostaje, međutim, nedorečeno, da li je to svojevrsni Arijadnin konac, ili ipak, samo - vunica.

SEM LIVOT

VETERANKE

DVE umetnice čiji su radovi zastupljeni na ovogodišnjem Bijenalu starije su od 90 godina! Tačnije, jedna od pionira moderne rumunske umetnosti, kojoj je priređen omaž u paviljonu ove zemlje, Geta Bratesku i Zila Sančez, poreklom sa Kube, a nastanjena u Portoriku, čija bela, senzualna, trodimenzionalna platna su deo centralne izložbe u Arsenalu, vršnjakinje su. Obe su rođene davne 1926. godine.

MAJKL BLEZI

DVE CELE KUĆE

GRUZIJA i Egipat, u svoje paviljone doneli su cele kuće. Svoju izuzetno zapaženu instalaciju, tipičnu gruzijski drvenu, seosku kuću, unutar koje pada kiša, a posetioci u nju mogu da zavire kroz prozor ili verandu, umetnik Vajiko Čačkijani, nazvao je “Živi pas među mrtvim lavovima”. U mraku egipatske, seoske kuće od blata, četiri paralelna video-rada tvore jednu priču o strepnjama običnih muškaraca i žena. Ovo delo Simona Njamija poručuje: “Sloboda počinje tamo gde prestaje strah”.

MARVIN

BIVŠA JUGOSLAVIJA

U SVOJ izbor kustoskinja Kristin Masel, koja se najčešće opredeljivala za umetnike koji deluju na njujorškoj, pariskoj ili berlinskoj sceni, ma odakle vodili poreklo, uvrstila je i radove troje autora sa prostora bivše Jugoslavije. To su dela hrvatskog avangardiste Mladena Stilinovića (1947-2016), slovenačke grupe OHO i Marka Pogačnika.