SPECIJALNI DODATAK (4) Titovi obračuni sa Srbima: Zašto je Broz slomio liberale zbog programa “Srbija na prvom mestu“?

Rade DRAGOVIĆ

16. 06. 2020. u 09:40

СПЕЦИЈАЛНИ ДОДАТАК (4) Титови обрачуни са Србима: Зашто је Броз сломио либерале због програма “Србија на првом месту“?

Foto: Novosti arhiva

POLA veka pre slogana "Amerika na prvom mestu", s kojim je Donald Tramp pobedio na izborima u SAD 2016. godine, na političkom nebu druge Jugoslavije pojavilo se neformalno geslo "Srbija na prvom mestu".

Ovo načelo bilo je u osnovi srpskog republičkog i partijskog rukovodstva, oličeno pre svega u Marku Nikeziću i Latinki Perović, koje će biti nazvano "srpski liberali". Titov obračun sa ovom po mnogo čemu autentičnom grupom ušao je u anale nasilnih političkih smena u Jugoslaviji, ali i u potpunosti razobličio tehnologiju njegovih sukoba sa neistomišljenicima.

OBRAČUN U VIŠE FAZA

POLITIČKI obračun sa liberalima tekao je u više faza. Posle ostavki usledile su smene u medijima, srednjim i nižim ešelonima, zatim dovođenje podobnih kadrova i intenziviranje opšte političke represije prema nosiocima "liberalizma i tehnomenadžerstva" u društvu. Pobednici su u prvoj fazi bili milostivi prema pobeđenoj struji, ali već u drugoj je sledilo raskrinkavanje i isključivanje iz SKJ. U trećoj su partijski drugovi prinudno i beskompromisno slati u penziju ili im je predstojalo mučno traganje za poslom.

Nikezića i liberale, koji su slomljeni 1972. godine, do današnjih dana prati niz kontroverzi: počev od njihovog neformalnog naziva, preko za tu epohu smelih, svežih i jasno definisanih ciljeva, pa sve do predviđanja rezultata njihove buduće politike, koji bi usledili da su potrajali na jugoslovenskoj sceni. Akteri događaja između 1968. i 1972, njihovi saradnici i sledbenici uvereni su da bi liberali ispisali jednu sasvim novu - drugačiju i lepšu - istoriju Srbije i Jugoslavije.

Ovakvom sledu događaja, međutim, isprečio se - beskonačni Tito. U trenutku obračuna sa srpskim rukovodstvom, Broz je u svojoj biografiji upisao već poduži spisak Srba koje je zauvek eliminisao iz politike ili ih trajno izmestio iz procesa donošenja najvažnijih odluka. Najkrupnije figure u ovom nizu svakako su Aleksandar Ranković i Milovan Đilas, mada su u određenim periodima veliki značaj imali i Blagoje Nešković, Sreten Žujović, Slobodan Penezić, Dobrica Ćosić...

Izdvajamo iz teksta

Sastanak političkog aktiva Srbije oktobra 1972. bio je jedini na kome je uz Tita bila manjina

Ovo je, međutim, samo jedan segment Titovog mehanizma vlasti, koji se na unutrašnjem planu pune četiri decenije zasnivao na pritiskanju, drobljenju i ponižavanju Srbije. Nedovršena država puna suprotnosti i nedoslednosti, sa izraženim kultom vođe, počivala je na lažnoj nacionalnoj ravnoteži utemeljenoj na podrazumevajućoj paroli "slaba Srbija, jaka Jugoslavija", ali i na raspirivanju večitog straha od velikosrpske hegemonije. U ovom i ovakvom okviru jugoslovenske politike slom liberala bio je - neminovan.

Njihovo delovanje na političkoj sceni tadašnje Srbije i Jugoslavije, gledano iz današnjeg ugla, oličava niz kontradiktornosti. Nikezićeva garnitura, najpre, nije bila liberalna u smislu liberalizma 19. veka, već je, uz izvesne zaokrete, bila na ideološkoj liniji Partije. Uz to, bila je slepo odana Titu u svim njegovim sukobima - sa rankovićevcima, neformalnom srpskom opozicijom, šezdesetosmašima. To im, međutim, nije pomoglo da se spasu Titovog političkog gajtana.

LIBERALI su u vreme svog zalaska čak stekli reputaciju simpatizera nacionalizma, iako su bili (i ostali) sve samo ne srpski nacionalisti. Napadani su kao cenzori i verni čuvari već natrule ideologije, ali i kao nepouzdani borci protiv opozicije i "kontrarevolucionarnih kretanja", oličenih u beogradskoj intelektualnoj čaršiji. Paradoks je i da su sve vreme na vlasti liberali bili u sukobu sa tadašnjom opozicijom, da bi i sami na kraju bili prognani kao politički opozicionari.

Foto: Novosti arhiva

Tekst potpisa

Vreme, srazmerno kratko, koje su proveli na čelu Srbije, zato se ubraja među najkontroverznije faze u novijoj srpskoj istoriji.

Liberali su se pojavili u trenutku kada se svet opasno zaljuljao - 1968. godine. Jugoslavija je brektala pod sve težim bremenom nerešenog nacionalnog pitanja i otvorenih frontova centralista i konfederalista. Država je bila uveliko u procesu usvajanja ustavnih amandmana, kojima je širenjem ovlašćenja republika i pokrajina Jugoslavija konfederalizovana. Nekoliko godina unazad nizale su se političke afere: Brionski plenum, čistka DB i policije, "Leskovački slučaj", zaoštravanje odnosa između Srba i Hrvata povodom Deklaracije o nazivu i položaju hrvatskog jezika i Predloga za razmišljanje... Dobrica Ćosić prvi put je glasno i turbulentno otvorio kosovsko, a zajedno s njim i srpsko nacionalno pitanje, da bi svega koji dan kasnije izbile velike studentske demonstracije.

U takvoj atmosferi, u leto 1968. godine Petar Stambolić, najuticajnija ličnost srpske partije, zatražio je sastanak sa Markom Nikezićem, diplomatom sa tada već skoro dvodecenijskim ambasadorskim stažom.

- Druže Nikeziću, predložiću vas za predsednika CK Srbije - rekao mu je Stambolić, uz obaveznu naznaku da i Tito smatra da bi to bilo dobro rešenje. Njegov prvi saradnik trebalo je da postane Latinka Perović, najmlađi visoki jugoslovenski funkcioner, čije su organizacione sposobnosti već bile na glasu u samom vrhu Partije, naročito posle Brozovog obračuna sa srpskim generalima na čelu sa Beadonjom Jovanovićem.

OVAJ liberalni dvojac, ubrzo po imenovanju, formirao je čitavu kadrovsku piramidu srpske i pokrajinske politike u kojoj se našao niz novih lica: Mirko Čanadanović, Bora Pavlović, Orhan Nezvati, Miloš Sinđić, Milovan Prelić, Predrag Ajtić, Miroslav Pečujlić... Iza sebe su imali i plejadu starih partijskih i državnih asova - pre svih Koču Popovića (diplomatskog mentora Marka Nikezića), ali i Milentija Popovića, Mijalka Todorovića, Dobrivoja Radosavljevića, Dragog Stamenkovića, Mirka Tepavca, Pala Šotija...

AFERA "ĆOSIĆ - POČASNI GRAĐANIN"

Liberalima je u pripremi obračuna na dušu stavljena afera koja je izbila zbog proglašenja Dobrice Ćosića za počasnog građanina Kruševca. Prema informaciji SDB, koju je zabeležio istoričar Srđan Cvetković, samo u Kruševcu su do 1975, zbog liberalističko-nacionalističkih skretanja, smenjene desetine lokalnih rukovodilaca.

Da čin dodele priznanja osim zavičajnog dobije i karakter političkog skandala posebno se pobrinuo albanski funkcioner sa Kosova Veli Deva. Ovaj događaj iskorišćen je kao navodni dokaz tretmana kakav istaknuti opozicionari i velikosrpski nacionalisti uživaju u Srbiji.

Iscrtana je i šema nove politike, osetno drugačije od svega što je do tada viđeno u srpskom partijskom vođstvu. Kao glavni cilj, Nikezić i Latinka Perović postavili su okretanje Srbije sebi, i njenu sveukupnu, prevashodno privrednu i ekonomsku modernizaciju. Zastupali su povlačenje Partije iz direktnog upravljanja društvom, a posebno preduzećima, koja je trebalo da preuzmu školovani kadrovi. Zalagali su se za više slobode za vanpartijske elemente u svim poljima, a posebno u privredi, koju su želeli da približe tržišnoj ekonomiji.

Titu nije promaklo ni opredeljenje liberala da prekinu staru dogmu srpskih komunista o Jugoslaviji kao bezuslovnoj državnoj formi.

- Srbiji Jugoslavija ne treba ništa više nego drugim republikama - poručivali su liberali, ukazujući na to da Srbi moraju da prestanu da budu žandarmi zajedničke države i propagandisti srpskog jugoslovenstva. Listu političkih ciljeva upotpunjavala je bezuslovna saradnja sa ostalim republikama, rešavanje problema dijalogom uz isključivanje svake direktne konfrontacije.

Liberali nisu krili svoja antinacionalistička ubeđenja. Marko Nikezić je po tom pitanju bio jasan. Novinaru Slavoljubu Đukiću, posle sukoba sa Brozom, reći će direktno:

Foto: Novosti arhiva

Tekst potpisa

- Ne pokušavam da razmišljam kao Srbin, već pre svega kao čovek. Uvek sam mislio da je nacionalizam najgora varijanta srpskog ponašanja. Bio sam na kraju srećan što nisam isprovociran da budem eliminisan kao nacionalista. Kada je počelo svuda da se poteže nacionalno pitanje, smatrao sam da najgore što možemo da učinimo jeste da se sa drugima po tome izjednačimo.

Uprkos ovakvim stavovima, nova generacija srpskih političara imala je i svest o potrebi zbijanja redova. Uspostavljena je zato čvrsta i skladna, pre svega ekonomska, pa i politička saradnja sa rukovodstvom Vojvodine, kao i Crne Gore, gde je oslonac nađen u trezvenom Budislavu Šoškiću.

Liberalima je, kako su kasnije navodili, bilo jasno da Tita, koji se bližio dubokoj starosti, ne može po istom receptu zameniti druga ličnost. Bila je potrebna promena sistema, koji bi, čvrsto su verovali, bilo moguće osmisliti u dogovoru sa ostalim republikama.

BROZOVA senka, međutim, neprekidno je bila nadvijena nad politikom liberala.

PREOKRET DRAŽE MARKOVIĆA

LEĐA Nikeziću, čoveku koga je sam predložio, okrenuo je posle tri godine i Petar Stambolić. U padu liberala, jednu od ključnih uloga odigrao je Draža Marković, jedan od najvažnijih ljudi u srpskom rukovodstvu. Iako je sa Nikezićem bio drug iz najranije mladosti, pa i rata, Marković je od početka smatrao da mesto prvog čoveka CK nije za njega. Posle godinu-dve uzdržanosti, a nakon nekoliko razgovora sa Titom, vlastoljubivi i ambiciozni Draža preuzeo je ulogu vođe puča na liberale. Slučaj će udesiti i da petnaestak godina kasnije istu sudbinu i sam doživi, od nove generacije političara u kojoj će najdalje dobaciti Slobodan Milošević.

Već na samom početku mandata Nikezić i saradnici suočili su se sa albanskom pobunom na Kosovu. Srpski režim je prioritet davao privrednoj reformi i modernizaciji, a preteško kosovsko pitanje ostavljeno je za kasnije. Razgovori sa Albancima su otvoreni tek 1971. godine, kada je uveliko bio istaknut i zahtev "Kosovo - republika". Stav liberala je bio da se sa Albancima u miru mora postići održiv i dugoročan dogovor. Na ovom pitanju su se sukobili i sa intelektualnom opozicijom, koja je bila čvrsto na poziciji da se pitanje Kosova može rešavati samo u okviru srpskog nacionalnog pitanja u Jugoslaviji.

Nikezić se držao stava koji je formulisao Koča Popović:

- Albanci mogu postati Jugosloveni, ali ne i Srbi.

Liberalima okolnosti nisu išle naruku. Na vlast su došli u jeku zaoštravanja sukoba između Srba i Hrvata čija je pozadina bila konfederalizacija Jugoslavije. Razbuktali hrvatski nacionalizam razvio se u širi nacionalni pokret. Hrvatsko rukovodstvo, pre svih Slavka Dabčević Kučar i Mika Tripalo, uprkos snažnom impulsu "Hrvatskog proljeća", imali su i Tita uz sebe. Sve do 1971. godine, kada je napravio kopernikanski obrt u odnosu prema Maspoku, a posredno i prema Srbiji.

Foto: Novosti arhiva

Tekst potpisa

Tito je shvatio da mu Hrvati postaju pretežak balast. Usledila je čuvena 21. sednica Predsedništva SKJ održana decembra 1971. u Karađorđevu na kojoj je smenjeno kompletno hrvatsko rukovodstvo. Sve je više elemenata ukazivalo na to da su sledeći na redu - srpski liberali. Što radi čuvene jugoslovenske ravnoteže, što zbog sve otvorenijeg Titovog nezadovoljstva potezima čelnika SK u Srbiji.

Tito će tokom posete Moskvi, na opasku predsednika SSSR Leonida Brežnjeva da je dobro uradio što je počistio Hrvate, navodno izjaviti:

- To je tek početak. Najteži deo me tek čeka.

Presuda je unapred bila napisana.

Tito je iskušavao srpsko rukovodstvo. Neprekidno ga više ili manje uvijeno optužujući za blagonaklon odnos prema nacionalizmu u Srbiji, zahtevao je akciju širokih razmera. Tražio je čišćenje svih antirevolucionarnih elemenata na Beogradskom univerzitetu, među intelektualcima, umetnicima, medijskim radnicima... Jedan od takvih zahteva ispostavio je Nikeziću i Latinki Perović na Brionima aprila 1972.

IZNAD DOMETA SVOJE POLITIKE

NEMA SUMNjE, takozvani liberali bili su najprogresivniji ljudi koje smo imali u politici posle rata - govorio je Dobrica Ćosić o Marku Nikeziću i njegovoj grupi. Iako se sa njima uglavnom nije slagao, pisac je priznavao i dobre strane liberala.

"Njihova praksa bila je protivrečna. U shvatanju Partije oni nisu ništa bitno doneli osim zlaganja za debatu. Oni jesu bili za dijalog, što najčešće nije podrazumevalo i razgovor sa neistomišljenicima. Po svojim političkim i intelektualnim kvalitetima bili su daleko iznad ideološke koncepcije koju su zastupali, a posebno iznad prakse. Oni se, međutim, nisu dovoljno razviji, emancipovali od partije i boljševizma. Nikezić je još tada i te kako bio komunista titovskog kova. Kao i Latinka...", govorio je Ćosić.

- Još su jaka neprijateljska žarišta na Univerzitetu, u štampi i izdavačkim kućama. S njima treba kao sa kontrarevolucionarnim elementima. Na 14 važnih mesta u Srbiji se nalaze četnici. Imam tu informaciju. Da je partijski rad na Univerzitetu bio kako treba, oni ne bi mogli da vršljaju. Treba raskrinkati četničke i rankovićevske elemente, Dobricu Ćosića, advokata Subotića, vladiku žičkog... Cenim Ćosićevo književno delo, ali on je velikosrpski nacionalist - nabrajao je Tito.

Jedan od okidača za prelazak na "čvrstu ruku" i obračun s liberalizmom u Srbiji bilo je pismo Josipa Broza Tita od 18. septembra 1972. kojim je obračun javno iscrtan. Smena je bila pitanje trenutka.

Liberalima je vreme isticalo.

Na presudnom sastanku političkog aktiva Srbije oktobra 1972. dogodio se presedan - Nikezićeva grupa imala je većinu, ali je manjina podržana od Tita odnela prevagu. Ovaj skup često se navodi kao jedini partijski sastanak gde je uz Broza bila manjina.

Foto: Novosti arhiva

Tekst potpisa

Nikezić i Latinka nisu se ni branili. Znali su da im je sudbina određena. Dokazivali su, ipak, da je politika SK Srbije bila politika SK Jugoslavije i da se rukovodstvo dosledno borilo protiv nacionalizma. Agoniju su prekinuli - ostavkama. Na mesto člana Predsedništva SFRJ ostavku je podneo i Koča Popović, potom Mirko Tepavac, a zatim i svi ostali. Usledila je čistka, sasvim u duhu staljinizma, u kojoj je politički skinuto oko 10.000 funkcionera i članova SK Srbije na svim nivoima - od Republike do mesne zajednice.


SUDBINE RASTURENIH LIBERALA

PAD liberala izazvao je seriju obračuna sa srpskim kadrovima na svim nivoima. Procenjuje se da je u ovoj čistki smenjeno oko 10.000 funkcionera na svim nivoima - od savezne države do mesnih zajednica i preduzeća. Za kratko vreme, manje od godine, smenjena su rukovodstva gotovo svih društvenih firmi širom Srbije.

Interesantna je kasnija sudbina viđenijih liberala: Marko Nikezić se posvetio vajarstvu. Mirko Tepavac je iz hobija postao izvrstan stolar, a Orhan Nevzati se bavio advokaturom, kao jedini Albanac advokat u Beogradu. Uspešnu advokatsku karijeru napravio je i Rajko Danilović. Latinka Perović je doktorirala istoriju i zaposlila se u Institutu za izučavanje radničkog pokreta, a i danas je prisutna u javnosti.

Foto: Novosti arhiva

Tekst potpisa

Bilo je i tragičnih primera. Blagoje Bjelogrlić završio je kao pacijent u psihijatrijskoj bolnici, dok je Nikola Petronić smenjen posle više saslušanja, da bi se vratio poslu bravara u tramvajskom pogonu GSP-a Beograd. Milan Knežević, iz Vojvodine, posle partijske istrage, 1979. izvršio je samoubistvo. Mirku Čanadanoviću oduzet je pasoš, i vraćen mu je tek osamdesetih godina.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)