MOJIH TOP 11 - NAMESTILI MI VOJSKU DA NE ODEM U INTER: Mehmed Meša Baždarević, perjanica čuvene SFRJ reprezentacije

SEDAM dana posle potpisa za "nero-azure" dobijem poziv da idem u armiju i sve padne u vodu. Da nije bilo prokletog rata, verovatno bih završio u Barsi.

IZBOR Mehmed Baždarević i Nebojša Petrović, Foto Privatna arhiva

U NASELjU Hrasno, blizu stadiona "Grbavica", odrasla su mnoga poznata imena sarajevskog i jugoslovenskog fudbala.

- Ta čuvena kaldrma u Varaždinskoj ulici iznedrila je Džemala Šerba, Edina Ćurića, Ivicu Osima, Draga i Mišu Smajlovića, Jelušića, Glamočaka, Čapljića... Prava je retkost da se na tako malom prostoru rodi toliko fudbalskih asova - kaže Mehmed Baždarević, možda i najzvučnije ime među vedetama koje su iz Hrasnog krenule ka velikim evropskim i svetskim "mahalama"'.

Imao je devet godina kada je sa bratom Zijadom otišao na prvi trening Željezničara, kod Vjekoslava Krajnca i Radeta Bunjevca.

- Vernost je moja sudbina. Ceo život u Želji, ceo život u Sošou, ceo život sa mojom ženom. Da nije bilo prokletog rata, verovatno bih 1991. godine završio u Barseloni ili nekom italijanskom velikanu. Zijad je dve godine stariji od mene, mogao je da napravi lepu karijeru, ali je bio blentav. Živeo je rokerski, nije voleo disciplinu i brzo je batalio fudbal.

Retkost je da fudbaler njegovog kalibra ne završi u jednom od klubova velike četvorke jugoslovenskog fudbala.

- Dinamo me privlačio zbog Ćire Blaževića, Hajduk zbog modernog i napadačkog stila igre, Zvezda i Partizan su bili san svakog fudbalera. Svake godine sam dogovarao i pregovarao, ali je srce uvek vuklo ka "Grbavici". Da budem iskren, bilo je i "pretnji" od mojih Sarajlija. Gradonačelnik, navijači, Ivica Osim, Ante Sučić, general ovaj-onaj, moji prijatelji... Govorili su mi: "Ti si dete Želje, zar ćeš izdati grad, klub, familiju?"

Seniorska selekcija Jugoslavije, Foto Printskrin

Mislim da sam napravio veliku grešku. Odlazak u bilo koji od četiri velika kluba značio bi mnogo u mojoj karijeri. I onda potpišem za Inter iz Milana, a oni mi sedam dana kasnije nameste poziv u vojsku. I sve padne u vodu.

Dobro došli u novu epizodu "Mojih TOP 11", u kojoj je gost legendarni jugoslovenski fudbaler i član slavne generacije Željezničara, koju su sekundi delili od finala Kupa UEFA sa Realom iz Madrida, Mehmedom Baždarevićem.

ŽELjEZNIČAR

- Razmišljao sam između Škore i Balje, jer su to bili igrači koji su u to vreme pravili razliku na terenu. Balju smo zvali Žvaka, stalno je žvakao žvaku tokom utakmice. Ispljune jednu, ode na klupu i traži novu. To je pokupio od Engleza. Oni su vazda glumili muškarčine, znaš ono, žvaka u ustima i come on man. Kasnije je po nagovoru doktora i ljudi iz kluba prekinuo sa žvakanjem, ali je nadimak ostao za sva vremena. Mnogo sam ga cenio kao igrača. Zbog njega sam i zaratio sa Bićetom Mladinićem. Uvek sam ispravljao "krive drine" i borio se za neku pravdu. Balju sam znao u dušu i niko nije mogao da me ubedi da u tom momentu ne zaslužuje mesto u reprezentaciji. Biće je tada bio asistent Tozi Veselinoviću, ali se pitao više od selektora i nijedna odluka nije mogla da se donese bez njegovog znanja. Respektujem ga kao čoveka i stručnjaka, ali sam siguran da se tada silno ogrešio o mog Mirsada.

Refik ŠABANADžOVIĆ (odbrana)

- Zablistao je kao klinac na Mostarskom turniru, otac ga je doveo kod mene i rekao: "Tebi ću ga predat', čuvaj mi ga ka' oči u glavi". Baš onako, sa pravim crnogorskim akcentom. Nisam ni ja bio nešto stariji, 23 godine, ali sam već imao ulogu kapitena i vođe ekipe.

Prihvatio sam ga kao brata, odmah smo postali cimeri i uspostavili pravi drugarski odnos. Nametnuo se od prve utakmice u Vinkovcima i vrlo brzo stekao status standardnog prvotimca. Kasnije je napravio veliku karijeru, postao reprezentativac i prvak Evrope sa Crvenom zvezdom. Mnogo mi je drago zbog tog momka.

Mehmed Baždarević i Dragan Stojković Piksi, Foto Printskrin

SOŠO

- Prava momčina. Kad sam stigao u Sošo, oni su veoma slabo zarađivali. Nas par starijih igrača, svi smo vozili "poršee", a oni neke "pežoe 205". Nakon šest meseci, od 25 utakmica mi 24 pobede, kaže meni Frank: "Čim se završi sezona, odmah kupujem auto, od kako ste vi došli, ne znam šta ću sa parama". I stvarno je bilo tako. Kupio je neki besan auto, "mustang", ako se dobro sećam. Čak se i oženio, ali me nije zvao za kuma. Posle je otišao u Marselj i napravio strašnu karijeru.

OLIMPIK NIM

- Prava "šestica". Posle je igrao u Bordou, Okseru, Bastiji... Oni su svi bili mladi momci i često su u to vreme pušili travu. Ja nisam znao ni šta je trava. Igrali smo u Kupu pobednika kupova protiv Honveda i ja im kažem: "Ako pobedimo Mađare, i ja ću sa vama". To se i desi, dobili smo Honved u obe utakmice, čak je Žonšamp dao vodeći gol u Nimu. Posle utakmice, dolaze kod mene u svlačionicu i guraju mi cigaru. Kažu: "Obećao si, moraš". Povukao sam dva dima i počeo da lebdim. Fijuuuu... Avioni, oblaci, zvezde...

Tad i nikad više.

ETUAL KARUŽ

Loran KROSI (odbrana)

- Tamo sam otišao sa ciljem da završim karijeru i da ostanem da živim u Ženevi. Posle nekoliko utakmica, shvatio sam da to nije za mene. Bilo je i u Etual Karužu finih igrača. Loran Krosi je došao iz Bordoa, igrao je desnog beka. Znali smo se odranije, igrali smo zajedno u Sošou i mnogo dobro funkcionisali.

Gol u Kopenhagenu, Foto Printskrin

OLIMPIJSKA REPREZENTACIJA

- Zajedno smo od pionirske selekcije. Marko Elzner, Toma, ja... To je ta generacija. Šteta zbog onih crvenih kartona protiv Francuske, sudija nas je stvarno oštetio. Imali smo i atmosferu i kvalitet za zlatnu medalju, Nemce smo zgazili sa 5:2, moćnu ekipu sa Bremeom, Buhvaldom. Zvali su nas "Luda družina iz istočne Evrope". Ne toliko zbog igre i rezultata, koliko zbog vragolija van terena. Jurili su nas policajci po Bostonu i Los Anđelesu, nigde nas nema. Živeli smo 200 na sat, punim plućima. Ali smo zaista bili dobra reprezentacija koja je igrala moderan fudbal. Brzi, jaki na svim pozicijama. Žao mi je što se ta ekipa brzo rasturila. Trebalo je bar nas 15 da čini okosnicu A tima u narednih deset godina.

Ljuba RADANOVIĆ (odbrana)

- Pre svega zbog onog "Ljudi, je li to moguće". Mladen Delić ga je učinio besmrtnim. Da ne zaboravimo, da nije bilo mog gola u Kardifu, ne bi bilo ni njegovog u Splitu. Ja nisam dao puno golova u reprezentativnoj karijeri, ali je svaki bio važan i skoro svaki nam je doneo plasman na neki veliki turnir. Onaj na "Kantridi" protiv Italije plasman na Olimpijske igre. Taj u Kardifu, šansu da se protiv Bugara borimo za Evropsko prvenstvo. Gol u Kopenhagenu protiv Danske, plasman na Evropsko prvenstvo u Švedskoj 1992. Molim lepo.

TRIJUMF Meho je uveo Grenobl u Prvu francusku ligu, Foto Profimedija

A REPREZENTACIJA

- Iako je često bilo kritika na njegov račun, mislim da je bio moderan evropski igrač. Pogotovo dok je bio u Hajduku, pravi sportista, pravi drug. Upravo igrač koji je nedostajao toj reprezentaciji. Prodor, brzina, hitrina, bezobrazluk. Možda nije davao dovoljno golova za jednog špica, ali je bio idealno rešenje u kompoziciji tima sa kreatorima tipa Sušića, Stojkovića, Savićevića, Bobana... Njihove lopte u prostor i dubina koju smo imali sa Zlatkom Vujovićem, bili su pakao za svaku protivničku odbranu. Zlatko i Zoran su rođeni blizu "Grbavice", ali se nismo družili, jer su još kao klinci napustili Sarajevo i otišli za Split.

Dragan STOJKOVIĆ (vezni red)

- Upoznali smo se u olimpijskoj reprezentaciji i skoro deset godina gurali zajedno. Piksi je bio majstor. Bio je artista. Iako beba u odnosu na nas koji smo već bili u zrelim iračkim godinama, sve je znao o fudbalu. Znao je sa nama da živi, da igra i da donese upravo ono što nam je trebalo da bismo bili moćna reprezentacija. Toza ga je uveo u tim još 1982. godine, za utakmicu protiv Velsa u Titogradu. Sedeo je na tribinama, ali je brzo učio i upijao. Baš smo dobro sarađivali. On je više igrao po strani, jer je znao da izdribla, da zalomi. Jako nezgodan igrač. Ja sam imao sreću da u karijeri igram sa virtuozima poput Stojkovića, Savićevića i Sušića. Nije mi trebalo da idem vani, kad sam imao asove vanserijske klase i ovde na našim prostorima.

Safet SUŠIĆ (vezni) red)

- Idol svima nama u Sarajevu. Ne delim tako lako komplimente, ali je Pape zaista bio nešto posebno. Stalno je isticao da mu prija kada igramo zajedno u reprezentaciji. I to mi veoma imponuje. Da je mogao ranije u inostranstvo, napravio bi još bolju karijeru.

Novinari su pokušali da nas zavade posle Evropskog prvenstva u Francuskoj 1984. godine, pisali su da smo igrali na pogrešnim pozicijama, da smo gušili jedan drugog. Međutim, naše prijateljstvo je bilo jače od svega. Zahvalan sam mu i zbog gola u Kardifu koji je okrenuo moju karijeru. Dugo je vukao loptu, zalamao Velšane na ivici šesnaesterca, a onda sam mu rekao "De, oladi malo". Šutno sam desnom i pogodio.

Dejan SAVIĆEVIĆ (vezni red)

- Kada sam savladao Šmajhela u Kopenhagenu, prvo sam Deji potrčao u zagrljaj. Trebalo je da bude u timu, pa nije... Bilo mu je jako krivo i zato sam mu rekao: "Ako dam gol, tebi ću ga posvetiti". U stvari, posvetio sam ga tim klincima koji su bili na klupi i koji su posle Švedske trebali da čine okosnicu reprezentacije. Danas se sa puno emocija sećam svih tih momaka, srećan sam i ponosan što smo delili svlačionicu. Dejo je već tada pokazivao vrhunsku klasu. Da otvori gde niko ne može, napravi razliku kad ide loše, da jednim potezom reši utakmicu. Razumem ga što je sa Osimom ulazio u konflikt, bio je mlad, pun života, željan igre i svestan igračkog kvaliteta koji je imao. Ipak, mislim da je Švabo u tom trenutku bio u pravu. On nikada nije osporavao Dejin talenat, ali ga je postepeno uvodio i pripremao da posle nas preuzme ulogu lidera reprezentacije.

Stevan VILOTIĆ (trener)

- Kapa dole Osimu i Takaču, sa kojima sam sarađivao tokom cele seniorske karijere, ali je Ćele Vilotić zauzeo posebno mesto u mom srcu i zaslužuje da bude trener mog idealnog tima. Bio je učitelj, pedagog, stvaralac. On je formirao većinu tih igrača koji su prošli sve reprezentativne selekcije i kasnije napravili velike karijere.

Mehmed BAŽDAREVIĆ - Mojih TOP 11: Ivković - Baljić, Radanović, Krosi - Šabanadžović, Soze, Žonšamp, Stojković, Sušić - Savićević, Zl. Vujović.

Trener: Stevan Ćele Vilotić.

* * * * * * * * *

Voleo sam Partizan, Džaja me vodio u "Dugu"

IZBLEDELA crno-bela fotografija na kojoj sredinom osamdesetih pozira u dresu Partizana, dokazuje da priče o prelasku u Beograd nisu bile samo mrtvo slovo na papiru.

- To je sa nekog turnira u malom fudbalu. U Sarajevu ili Beogradu, ne sećam se. Posle Želje, meni je Partizan bio nekako pri srcu i oni su verovatno u tome tražili svoju šansu. Evo, sreli smo se ou kafiću "Palma", prekoputa stadiona "Grbavica". Bili su Zako Perović i još jedan čovek iz uprave. Posle toga, Džaja me vodio u "Dugu". Glumac ovaj, pevač onaj... Verovatno da me impresionira i opusti, ali sam bio tvrd i nisam se dao. Iako je moja Marina navijala za Crvenu zvezdu, odustao sam i ostao u Želji.

* * * * * * * * *

Piksiju sam rado ustupio "desetku"

DRES reprezentacije Jugoslavije sa brojem 10 bio je vlasništvo Mehmeda Baždarevića sve do utakmice protiv Francuske u Parizu 1989. godine.

- Piksi je pitao šefa (selektora Osima, op. aut.), a šef mene: "Bi li ti ustupio 'desetku', njemu je bitno, voli taj broj...". Ne sećam se zašto, moguće da mu je to bila neka jubilarna utakmica u reprezentaciji. Naravno, nisam imao ništa protiv. Piksi je bio veliki igrač. Umetnik. Broj mi nije bio toliko bitan. Meni je Lala ekonom u Kardifu rekao: "Uzmi peticu, osećam da ćeš dati gol". I stvarno dam gol, možda i najvažniji u mojoj karijeri.

Baždarević sa Mateusom, Foto Printskrin

Da nije bilo tog gola, ne bi bilo ni onog Radanovićeg u Splitu. Pitao sam Lalu: "Šta si ti, baba Vanga?". Zato sam i protiv Bugara igrao sa brojem pet. Onda sam rekao Lali da mi vrati moju "desetku". Nosio sam taj broj od prvog dana u reprezentaciji. Posle kažu da je Osim uslišio Piksiju želju. Nije Osim, nego ja - smeje se šeretski Meša Baždarević.

* * * * * * * * *

Teže na JNA, nego na "Marakani"

ODGOVOR na pitanje ko ga je najbolje čuvao od igrača iz jugoslovenske lige, Meša počinje na sebi svojstven način - šmekerski i duhovito.

- Nije me niko mogao čuvati - nasmešio se i nastavio.

- Teško je bilo igrati sa Gudeljom, iako smo veliki prijatelji, ali je bio kao "životinja".

Slično i sa Janjošem iz Sarajeva i Bručićem iz Dinama, umeli su da stave đon i kad treba i kad ne treba. Igrao sam na specifičnoj poziciji koja zahteva kontrolu, agresiju, bezobrazluk. Ja sam zakačio i Petra Baralića iz Crvene zvezde. Iskreno, teže mi je bilo protiv Partizana na JNA, nego protiv Zvezde na "Marakani". Iskusni, namazani igrači. Klinčarski, Vukotić, Prekazi...

Strašna ekipa. Igrali su moderno, bili jako agresivni. Zvezdu smo tih godina lakše pobeđivali u Beogradu, nego na "Grbavici".

BONUS SADRŽAJ

Knjiga o našem asu koja je izazvala veliku pažnju nosi naziv "Novak, pariske priče". Prođite uz Novaka sve njegove emotivne trenutke u upoznajte ga u jednom potpuno drugom svetlu. Na 320 stranica, ilustrovanih do sada neviđenim fotografijama, predstavljen je život slavnog tenisera.

Kliknite OVDE i poručite još danas ovo remek-delo koje će vas odvesti na najslavnije teniske terene.

Preporučujemo

Košarka

2 3

MAJKL DžORDAN, MEDžIK DžONSON I - TAMBURAŠI! Košarkaške legende u "ludom" provodu (FOTO/VIDEO)

13. 07. 2023. u 16:10

Ostali sportovi

9 7

UKRAJINA TUGUJE: Samo što je postao otac, poginuo ukrajinski reprezentativac

13. 07. 2023. u 15:28

Tenis

8 3

POLUFINALE ZA PAMĆENjE: Odigran istorijski meč na Vimbldonu, završena ukrajinska bajka

13. 07. 2023. u 15:53

Fudbal

3 22

OBRT NA MARAKANI: Trener Zvezde doneo neočekivanu odluku

13. 07. 2023. u 13:41

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije