ODUVEK SAM ŽELELA DA USPEM U ŽIVOTU: Iskreno Borislava Perić Ranković, paraolimpijka na krovu sveta

HEROINA života i sporta. Supruga, majka, ćerka, sestra, prijateljica, domaćica, najbolja drugarica... Borislava Perić Ranković (51), na planeti najuspešnija stonoteniserka sa invaliditetom, i više je od toga, iako za sebe kaže da je od svega pomalo.

Na jednom od takmičenja 2009. godine, Foto N. Paraušić

Energiju, njenu nepresušno pozitivnu, emituje gde god da se pojavi: od sportskih borilišta, na treningu ili takmičenju za srpsku reprezentaciju i njen klub, novosadski Spin, preko porodičnih druženja, slučajnih susreta sve do skupštinske sale.

Ove godine obeležava dve decenije velemajstorske igre celoluidnom lopticom. Za to vreme, osvojila je čak 30 pehara i medalja na najvećim smotrama sportista u svetu, Paraolimpijskim igrama, Svetskim i Evropskim prvenstvima. Od tog broja, 15 su najsjajnija odličja. U bogatoj riznici, nedostaje joj jedino paraolimpijsko zlato u dublu.

Ali, kako kaže, dogodine u Pariz, ide po to odličje. Priznanja, stečena na brojnim internacionalnim turnirima, svetskim kupovima, regionalnim i domaćim prvenstvima, jednostavno, ne stiže da računa.

- Što bi se reklo, sve radim u hodu, a sebe doživljavam kao majku i sportistkinju, jer sam tome najviše posvećena - kaže Borislava na početku razgovora za "Novosti".

Foto Privatna arhiva

- Porodica, ćerka Dragana i suprug Milenko su, naravno, na prvom mestu. Trudimo se da pored svih poslova i obaveza, što više vremena provodimo zajedno. Dragana je učenica sedmog razreda, ima sve petice, trenira košarku, koju je sama izabrala i uživa u tome. To mi je posebno drago, jer sam i ja trenirala košarku... Uz ćerkinu radost, podršku supruga, njegove majke i mojih roditelja, u svakom trenutku imam snagu za sve planove.

Borislava je rođena u Bečeju, gde je završila osnovnu i srednju školu i gde su, kako kaže, njeni sportski počeci. Igrala je fudbal sa dečacima, volela boravak u prirodi, dugo bila u izviđačima, trenirala košarku.

- Kad igram u muškoj konkurenciji, dajem 150 odsto, pa je tako i dan-danas na treninzima.

Kao devojčica, vikende i raspuste provodila sam kod babe i dede u Čurugu, i sadašnji odlasci sa ćerkom vraćaju me u detinjstvo. Sećam se da smo sve vreme bili napolju, brali kukuruz za neki dinar za ekskurziju. Tada smo znali da zaradom doprinosimo društvu.

Da bi nastavila školovanje i dopunila kućni budžet, Borislava se kao student Više informatičke škole zaposlila u stolarskoj radionici u Bečeju, gde je 1994. doživela povredu na radu.

- Radila sam najpre kancelarijski posao, što baš i nije u skladu sa mojom prirodom.

Pošto sam se upoznala sa stolarskim zanatom, kao jedina žena u firmi, prešla sam u radionicu jer sam želela da produkt mog rada bude vidljiv. Dogodila mi se ta povreda na radu zbog koje sam stekla invaliditet i da se to nije desilo, verovatno ne bih uspela u sportu koliko jesam. Sada sam, takođe, mnogo upornija, istrajnija, ne odustajem sve dok ne uradim po svojoj zamisli. Tada sam imala 22 godine, i u trenutku kada je ceo svet bio moj, desila se takva prekretnica u životu. Ipak, uz podršku najbližih, sve smo prebrodili.

Bilo je važno, u tim novonastalim promenama, raščistiti sam sa sobom, šta i kako dalje, opredeliti se u životu. Posle oporavka i rehabilitacije, prioritet je bio da se vratim na posao, a posle par godina, sport i stoni tenis kao i rezultati koji su usledili.

Odlučila sam da će sve biti po mome, ili nikako. Prihvatila sam kolica kao mogućnost da izađem u svet.

Foto Privatna arhiva

Borislava smatra da svaki pokušaj može da bude manje ili više uspešan, ali nikako neuspešan. Jer, kako ističe, neuspeh je ako se nešto radi zbog drugih.

- Bavila sam se sportom rekreativno, zbog sopstvenog zdravlja, i na poziv Zlatka Keslera, sadašnjeg selektora reprezentacije Srbije, 2003. počela sam posvećeno i ozbiljno da treniram stoni tenis. Mislim da sam oduvek želela da uspem u životu. Htela sam da budem vidljiva, posebno u kolicima. Upravo ta vidljivost je bila vetar u leđa da bih postigla nešto. Zato sam stalno u pokretu. Bavila sam se raznim stvarima, radila mnoge poslove koji pričinjavaju zadovoljstvo i uvek bila maksimalno posvećena. Smatram da, ako se gleda daleko, često se čovek spotakne o najobičnije stvari, a kada se gleda u njih, u najobičnije stvari, stiže se na vrh. To doživljavam kao uspeh, činjenicu da se bavim nečim što me ispunjava, ostvaruje unutrašnje zadovoljstvo, koje je nezamenjivo - kaže Borislava.

Priznanja, nagrade, diplome, povelje, zahvalnice, uz medalje potvrda su Borislavinog predanog rada i uspeha. Za najbolju stonoteniserku sa invaliditetom na svetu je proglašena 2015, a neprekidno je vodeća i u vrhu Svetske rang-liste. Kao najbolja srpska sportistkinja sa invaliditetom, odlikovana je Zlatnom medaljom za zasluge.

Srpska finala sa Nadom

NADA Matić i ja smo zajedno pre 20 godina uzele rekete u ruke i stigle do svetskog vrha - kaže Borislava. - Cimerke smo na svim takmičenjima, družimo se porodično, treniramo svakodnevno zajedno, deca nam se druže.

Zanimljivo je da su Borislava i Nada u dva navrata igrale jedna protiv druge u finalu Evropskog prvenstva.

- Srpska finala bila su 2015. u Danskoj i 2019. u Švedskoj. Posebnom radošću ispunila nas je činjenica da su se uz "Bože pravde" dve srpske trobojke vijorile na jarbolima.

Profesor i narodni poslanik

UZ pregršt obaveza, Borislava je završila i Fakultet za sport i fizičko vaspitanje "Tims" u Novom Sadu i stekla zvanje profesora fizičkog. Od prošle godine je, takođe, i narodni poslanik, član Odbora za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva i zamenik člana Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo.

- Posvećena sam tome i uspevam da usklađujem obaveze uz veliku podršku i razumevanje šefa poslaničke grupe - potvrđuje Borislava.

Himna na pobedničkom postolju

SEĆAM se, kada sam pre 20 godina, posle par meseci treninga, pitala kolegu i trenera Zlatka Keslera, najboljeg stonotenisera sa invaliditetom na svetu, koliko je potrebno da bih bila na vrhu Svetske rang-liste. Odgovorio mi je da to nije tako lako kako zamišljam.

To mi je dalo dodatni motiv, probudilo u meni inat da budem bolja, da brže napredujem.

Tako smo Nada Matić i ja osvojile prvu ekipnu medalju za Srbiju 2004. u Sloveniji. Od tada znam da je neprocenjivo bogatstvo slušati svoju himnu na pobedničkom postolju - kaže Borislava.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije