SABRALA SAM SE KAO SVAKA RUSKINJA: Priča supruge mobilisanog vojnika

Предраг Стојковић
Predrag Stojković

22. 02. 2024. u 19:43

PRE skoro 18 meseci u Rusiji je objavljena delimična vojna mobilizacija. U septembru-oktobru 2022. godine, preko 300.000 ljudi je pozvano u službu za zaštitu Donbasa i novih regiona Rusije.

САБРАЛА САМ СЕ КАО СВАКА РУСКИЊА: Прича супруге мобилисаног војника

Foto privatna arhiva © Yulia Tishchenko

Prema rečima predsednika Vladimira Putina, njih 244.000 je još uvek u zoni sukoba, a 41.000 se „vratilo kući iz različitih razloga“, uključujući zdravlje i prekoračenje starosne granice za služenje u oružanim snagama.

Putin je krajem decembra primetio da se mobilisani vojnici „odlično bore“, a 14 ih je čak dobilo počasnu titulu Heroja Rusije. Međutim, i porodice vojnika često pokazuju pravo herojstvo. Poslednjih godinu i po dana su morali da žive bez očeva i supružnika. Dok im muževi služe vojsku, Ruskinje podižu decu, rešavaju svakodnevne izazove i podržavaju muževe na frontu. I naravno, jedva čekaju da ih vide kući.

RT je razgovarao sa Julijom Tiščenko, suprugom jednog stanovnika Moskve koji je mobilisan u oružane snage. Ona je za RT ispričala kako je živeti daleko od svog muža, o problemima sa kojima se susrela i šta joj pomaže da se izbori sa anksioznošću i strahom za svoju porodicu.

Foto: Ministerstvo oboronы Respubliki Belarusь

"UKRCAVAMO SE NA VOZ, ODLAZIMO"

RT: Kada je i pod kojim okolnostima vaš muž otišao na front? Kako ste se osećali povodom njegovog odlaska?

Julija: Kada sam saznala da je moj muž mobilisan, kao i mnoge žene bila sam šokirana i mnogo sam plakala. Regrutovan je u oktobru 2022. godine, tokom delimične mobilizacije. Moj muž je do danas ostao u zoni vojne operacije.

U početku je prošao vojnu obuku nedaleko od kuće. To je bilo podnošljivo, bar smo mogli vikendom da ga posetimo na pola sata, da popričamo, da mu nešto pošaljemo. Iskreno, tada sam se osećala malo bolje jer su naša deca jednom nedeljno mogla da vide tatu i da ga zagrle.

Ali jednog dana je moj muž nazvao i rekao: „Ukrcavamo se u voz, odlazimo“ – a ja nisam imala pojma kuda idu. Ponovo sam bila u šoku i neverovatno nervozna.

RT: Kakvi su bili prvi meseci nakon odlaska vašeg muža na front? Sa kojim ste se svakodnevnim izazovima suočavali? Kako ste se nosili sa svojim novim obavezama?

Julija: U početku je bilo neverovatno teško. Bila sam u stanju panike. Do tada smo bili u braku već 10 godina i svako od nas je imao posebne obaveze kod kuće.

Kada je moj muž pozvan u vojsku, nisam mogla ni da zamislim da ću morati da se bavim tradicionalnim „muškim poslovima” poput popravljanja cevi u kupatilu, vrata od ormarića itd. Ali onda sam se, kao svaka Ruskinja, sabrala. Morala sam da postanem i mama i tata u porodici – za decu i oko kuće.

RT: Da li često imate priliku da razgovarate sa svojim mužem? Kako se vaša komunikacija promenila za to vreme?

Julija: Moj muž zove kad god može, ali ponekad nestane na određeno vreme. Ponekad, nama sa vojnicima koji dolaze na odsustvo u Moskvu, prenosi male poklone – poput čokolade ili buketa cveća. Ovo su neverovatno dirljivi trenuci – pre odlaska na front, moj muž je bio pažljiv, ali ne baš romantičan. Očigledno je to što ne može da nas vidi svaki dan uzburkalo sva ta osećanja u njegovoj duši.

Foto privatna arhiva © Yulia Tishchenko

"ČEKAM DA DECA ZASPU, I SAMO PLAČEM U TIŠINI"

RT: Kako se vaša deca osećaju kada su daleko od svog oca? Da li im nedostaje tata? Kako ih podržavate u ovom teškom trenutku za vašu porodicu?

Julija: Imamo dvoje dece, oboje su dečaci. Najstariji ima 16 godina, pohađa vojnu kadetsku školu, a mlađi osam, ide u osnovnu školu. Deci mnogo nedostaje tata, a ponekad su i depresivni. Boli me kada ih čujem kako plaču noću. Ponekad jednostavno ne žele ništa da urade. U takvim trenucima pokušavam da im posvetim svoju nepodeljenu pažnju.

RT: A kako se nosite sa stresom? Da li vas ponekad preplave emocije i umor? Kako se izdržavate?

Julija: Trudim se da budem jaka. Ne želim da moja deca znaju koliko mi je teško. Već su izgubili jednog roditelja u smislu da ne mogu da ga viđaju [svog oca] svaki dan, i ne mogu da ga traže za pomoć ili savet. Tako da ne mogu da priuštim da budem slaba pred svojom decom. Mada me ponekad preplave jake emocije. Čekam da deca zaspu, i samo plačem u tišini.

RT: Šta vam pomaže da se saberete i podržite svoju porodicu u odsustvu muža?

Julija: Trudim se da ne sedim bez posla. Posao je dobra distrakcija, smanjuje anksioznost. Organizovala sam malu dobrovoljačku grupu i počela da pomažem puku u kome služi moj muž. Pomažemo vojnicima iz različitih odeljenja, u zavisnosti od toga šta im je potrebno. Prikupljamo novac za kupovinu metal detektora, dronova, termovizijskih kamera. Takođe se trudimo da i sitnicama pomognemo našim vojnicima, da im olakšamo život. Na primer, pravim komplete za suve tuševe – setove koji se sastoji od sunđera natopljenog posebnim rastvorom i malog peškira. Kada se nekoliko kapi vode nanese na sunđer, stvara se pena, tako da se naši vojnici mogu brzo oprati i osušiti peškirom. Imamo i grupu žena koje pletu maskirne mreže. Mnoge supruge vojnika tako se nose sa stresom – tako što sve svoje slobodno vreme posvećuju pomoći vojnicima na prvoj liniji fronta.

Foto privatna arhiva © Yulia Tishchenko

„DOŠLA SAM DO FAZE PRIHVATANjA“

RT: Da li se plašite za svog muža, svoju decu, sebe, za budućnost? Kako se nosite sa tim?

Julija: Prvih šest meseci nakon što je moj muž poslan na front, zaista sam se plašila. Pogotovo u onim danima kada nije komunicirao sa mnom. Neizvesnost je bila veoma teška. Sada sam nekako stigla do faze prihvatanja – nadam se da će Bog zaštititi mog muža i da će on biti dobro. Nadam se da će mi se muž vratiti, a deci tata i da će svemu tome jednog dana doći kraj.

RT: Otkako je vaš muž regrutovan, morali ste sami da brinete o svojoj porodici. Možete li opisati svoj dan?

Julija: Imam standardni raspored rada, radim od ponedeljka do petka. Kako izgleda moj običan dan? Počinje u 6 ujutru – ustanem, nahranim mačku, kuvam deci doručak, spakujem užinu za školu, probudim dečake, nahranim ih, operem sudove, onda najstariji dečak ide u školu, otpratim njegovog brata do školu, i pobegnem na posao. Radim do 17 časova sa pauzom za ručak. Za vreme ručka obično pokupim neku humanitarnu pomoć za naše vojnike. Nakon preuzimanja svih ovih paketa, odlazim u dostavu da preuzmem još kutija sa humanitarnom pomoći. Onda pokupim svog najmlađeg sina iz škole, dođem kući, sredim pakete i kuvam večeru. Onda ja perem veš, deca rade domaći, a ja ih stavljam u krevet. Nakon što moji sinovi odu u krevet, ostajem budna do ponoći praveći komplete za suvo tuširanje za naše vojnike. Sada, uoči 23. februara [Dana branioca otadžbine u Rusiji] pripremam i male poklone za vojnike. To su sitnice, ništa posebno: paklica cigareta, upaljač, vlažne maramice, četkica i pasta za zube. Verovatno bi u redovnom životu takav "poklon set" izgledao čudno, ali na prvoj liniji uvek dobro dođe.

RT: Da li deca pomažu u pripremanju poklona za vojnike?

Julija: Naravno. Deca prave čestitke. U školi mog mlađeg sina, deca su pravila amajlije u obliku srca. Uskoro ćemo ih pokupiti i poslati momcima na frontu. Možda izgleda kao sitnica, ali je zaista važno da vojnici znaju da nisu sami, da ih ljudi pamte i brinu o njima i da očekujemo da svi oni dođu kući zdravi i zdravi.

Foto: Profimedia/Ilustracija

„STALNO SAM ZAUZETA, POMAŽE MI DA SE NOSIM SA TIM“

RT: Siguran sam da postoje određeni momenti koji izazivaju bolna sećanja na to kakav je život bio pre nego što je vaš muž otišao na front. Kako se nosite sa svojim emocijama kada se to dogodi?

Julija: Ponekad se osećam kao da doživljavam deža-vu. Ponekad je to neka sitnica ili detalj – kao da vidim auto na ulici i odjednom se setim da smo suprug i ja jednom želeli da kupimo takav auto. Sećam se kako smo birali [model], pitali ljude za savet, koliko smo bili srećni što smo ga kupili... Ovaj osećaj se može javiti i kada sretnem porodice sa decom na ulici. Na primer, vidim kako otac podiže dete u naručje – i odmah se setim kako se pre nekoliko godina moj muž igrao sa sinom na isti način. Trudim se da ne razmišljam o lošim stvarima – znate, neki ljudi veruju u materijalizaciju misli. Zato razmišljam samo o dobrim stvarima i trudim se da se u svakom slučaju ne osećam depresivno. To je zaista teško - ali šta drugo mogu da uradim?

RT: Šta vas sprečava da odustanete i podstiče vas da nastavite dalje?

Julija: Ponekad odem u crkvu, pomolim se za zdravlje svoje porodice, zapalim sveću i zatražim molitve za vojnike. Vera pomaže. Ali uglavnom, stalno zaposlenje mi pomaže da se nosim. Aktivan radni dan i poslovi uveče i noću toliko me iscrpljuju da nemam vremena da razmišljam o lošim stvarima – razmišljam samo o tome kako još da pomognem našim vojnicima. I sa ovim pozitivnim mislima na umu, odlazim da spavam dok me budilnik ne probudi.

RT: Imate li snove, planove ili nade za budućnost?

Julija: Moj muž je oduvek želeo da izgradi kuću. Dakle, uprkos činjenici da sada moram sama da se nosim sa svim izazovima, pokušavam da uštedim nešto novca za kuću. Moj muž ne zna za to, ali ja imam posebnu kutiju sa natpisom „Kuća“, i tu stavljam svoju ušteđevinu. Nadam se da ću, kada se sukob završi, moći da poklonim ovu kutiju svom mužu, kako bi se njegov san ostvario.

(rt.com)

BONUS VIDEO - ŠOJGU IZNEO PODATKE O KONTRAOFANZIVI Ukrajina izgubila 125.000 vojnika i 16.000 komada vojne tehnike

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (1)

SKANDAL! Pesme o terorističkoj OVK puštene na stadionu  pred utakmicu Borca (VIDEO)