SMAJLIJI ME BRANE OD SAMŠTINE: Pesnik Pero Zubac o nagradi "Biblios", stvaralaštvu, prijateljima, mladosti...

IMA dana kada u naletima pišem stihove, uvek rukom u debele sveske, ili one agende koje sam za Novu godinu za sretnih vremena dobijao na poklon od direktora velikih preduzeća pa ih sačuvao.

Foto Privatna arhiva

Onda dođe sušno doba koje potraje nekad mesecima a nekad i duže. Pa opet odjednom, obično pred Božić ili Uskrs, kada se sećanjima vraćam u detinjstvo, u blage dane odrastanja u mom Nevesinju, na one snegovite zime tkane i od dečjih radosti, poteče reka stihova ili malen potok, opet. Celog života tako.

Ovo u razgovoru, za "Novosti", kaže Pero Zubac (1945) koji je nedavno dobio još jedno priznanje.

"Biblios" ste dobili za celokupno delo. Kada se vratite na prohujale decenije, koji su događaji i trenuci najpresudniji za vaše stvaralaštvo.

- Rastanci. Gubitak dragih koji prelaze na drugu obalu, konačni rastanci sa krhkom nadom da se mogu sresti na drugom, onom svetu. Rastanci sa ljubavima, prijateljima, bez razmirica već zbog razmicanja u prostorima življenja, najčešće, rastanci sa aktivizmom radi nalaženja smiraja, odabrani rastanci, pa oni kobni u najboljim mojim godinama obeleženi suzama Sonje Lokar. Svaka suza Sonje Lokar bila je opšta suza. Videlo se to docnije. I kasno. I prekasno.

I danas ste jedan od najomiljenijih pesnika u bivšim jugoslovenskim republikama. Kako to objašnjavate?

- Voleo bih da jesam a znam da sam bio. Pred rasap naš bejah u Sisku, gost Mića Jelića Grnovića, pa u Zagrebu na Silvestrovo, i noćni voz za Beograd bio je izmešten na neki sporedni kolosek, jedva sam ga pronašao, ne bih uspeo da moja draga nije rekla "Eno ga tamo gde nikad nije bio", koristeći i reči koje nisu za zapisivanje. Posle nisam bio u Zagrebu a ja sam jedini dobitnik obe "Goranove nagrade", "Goranovog vijenca" i "Goranove plakete" za doprinos dečjoj književnosti. Nema više onakvih putovanja, festivala, sretanja, književnih susreta, prepiski, zajedničkih zbornika, nema tu šta da se objašnjava, nisam se ni o koga ogrešio, nisu me izbacivali iz knjižnica i biblioteka, koliko znam, ali jesu iz čitanki. Tako to biva u vremenima razlaza.

U kulturnom dodatku našeg lista nedavno smo objavili vašu pesmu iz rukopisa posvećenu Stevanu Raičkoviću...

- Moj sin Miloš i Nemanja Nešić, oba pesnici, kompozitori i kantautori, pripremaju Ediciju "Jučerašnji svet" a u njoj, najpre, trostruki album na kom su pesme južnoslovenskih pesnika 19. i 20. veka i u postupku su traženja saglasnosti od naslednika, pa je Miloš nedavno poslao pismo sinu Stevanovom, Milošu, kompozitoru i dirigentu, preko okeana, u kome je zamolio za saglasnost da snime i objave dve Stevanove pesme. Odgovor je dobio brzo i saglasnost, dabome, a onda je poslao Milošu, svom imenjaku, i moj triptihon "Plač za Stevanom Raičkovićem" koji su "Večernje novosti" nedavno objavile. U brzom odgovoru i pozdravima za mene bila je i rečenica koja me je mnogo obradovala: "Dragi Pero, hvala vam na iskrenim stihovima. Kao da ste ih zajedno pisali vi i Stevan."

Kako pamtite tog velikog pesnika?

- Stevan je bio jedna od najmilijih mojih gimnazijskih lektira, od rane mladosti do danas čitao sam sve što je objavio, poslednjih godina dragocene knjige u izdanjima "Tiskog cveta", kod Stevanovog prijatelja izdavača Sime Matića. I sa Simom često razgovaram telefonom o Stevanu, Sima ima brojnijih zlatnih sećanja, ja ga pamtim, visokog, lepog, otmenog, drugačijeg od drugih pesnika, sa raznih festivala pesničkih, u Zagrebu, Sarajevu, Smederevu, Sremskim Karlovcima, Zmajevim danima u mom gradu. Bilo mi je uvek drago da budem u njegovoj blizini. Jednom sam mu pisao i molio da mi pošalje ono prvo, privatno, siromaško izdanje, sa koricama blagožutim, za nekoliko dana stigla mi je knjiga "Zapisi o Crnom Vladimiru", sa posvetom Stevanovom, čuvam je kao jednu od najdragocenijih u svojoj biblioteci. Pokatkad smo popili po koju, porazgovarali, do dugo u noć, a najduža noć je bila jedna jesenja u Sarajevu, sa Izetom Sarajlićem u hotelu "Evropa", do prvih zrna zore koja je vetar nanosio sa Benbaše. I nešto kraća noć u "Meduliću", u Zagrebu; o kakva radost za mene, sa Stevanom i Jurom Kaštelanom. Pamtim Stevana kao umetnost koja hoda. On je nesumnjivo, i mnogi moji prijatelji tako misle, najveći lirik srpske književnosti.

Koji vam se još dragi književni prijatelji javljaju u sećanju?

- Mnogi i sa ove i sa druge strane obale. Kruni se naše bratstvo, smrt je neumitna i opominje nas na potrebu da zračimo dobrotom, samilošću, razumevanjem za potrebite, odmicanjem od greha koliko je to moguće, kako mi u posveti u svojoj knjizi "Predosećanje budućnosti" zapisa čarobnjak reči Branislav Petrović: "Tvoje pesme predosećam u budućnosti, pouzdano, kao smrt što je izvesna i Pera Zupca i B. Petrovića, 1975. na Zemlji." Sa Kaćom njegovom razgovarah često ovih godina i gledam na polici prelepo dvotomno izdanje "Sabrane pesme Branislava Petrovića" koje mi je Kaća poslala, sa predgovorom Matije Bećkovića i pogovorom Ljubomira Simovića. Najbolji o najboljem. A kad mi je moj prijatelj iz mladih dana, drag mi pesnik i osnivač čuvene nagrade za književnost "Biblios", javio da sam laureat za ovu godinu, osvežih sećanje na internetu i suočih se sa prvim dobitnicima nagrade za poeziju: Matija Bećković, Ljubomir Simović, Branislav Petrović, Stevan Raičković, a između njih patrijarh Pavle. Kakav zlatni kvartret moderne srpske poezije. Časno je biti i spomenut a kamoli nagrađen međ takvim imenima.

- Mogao sam, možda, i više. Kasno sam počeo da pišem za decu. Ali ima me u čitankama i antologijama i imalo je smisla proviriti u svet deteta i nešto svoje dodati, braneći detinjstvo kao najlepši deo života. Kako danas prići deci - pomažu mi moje unuke, kćerke Dragane i Miloša, Milena (11) i Mej (6). Pratim njihov rast i njihova interesovanja, Mej mi nedavno reče: "Deda što pričaš sa mnom bebećim jezikom, nisam ja više mala." A taj bebeći jezik mene održava u životu pa i u čaroliji pisanja za decu. Nije sve izokrenuto, mi smo ponekad okrenuti naglavačke a surovi svet nas na to prisiljava. Odbraniće se detinjstvo samo, čini mi se da se već sada vraćamo nekim vrednostima na kojima počiva i naš nacionalni ponos i naš opstanak u nepravednom i meni često nerazumljivom velikom svetu. Dok nam je Ršuma, deca su jača od kuršuma, da se našalim malo. Preveć je tužnih reči u ovom intervjuu.

U kojoj meri vam je protekla godina korone promenila život? Da li je teže pisati u vreme ovakve pošasti?

- U vreme totalne izolacije, koju sam poštovao, o meni su brinuli Nataša i Vladimir, Dragana i Miloš i moje male unuke. Donosili mi sve što treba do vrata, sa maskama, bez rukovanja i grljenja, moja doktorica Anita, moji prijatelji, oni koje volim i koji me vole, telefonskim hrabrenjem uzajamnim, dragocenim telefonskim porukama u časovima nedoumica kao što je poruka moje drage dr Edite Stokić: "Bez brige" i tri smajlija da me brane od samštine. Održavali su me u dobrom raspoloženju telefonski razgovori i prepiska sa mojim Mišom Marićem iz dalekog engleskog grada Eksetera; pa vesti da u Sarajevu u tim danima Goran Mikulić, vlasnik Art RABICA priprema moja izabrana dela, za moj rođendan i promociju u Sarajevu, ako bude sreće, 30. maja 2021, rad na pripremi s mojim Milošem, pa telefonska ohrabrenja rodbine. Mada internatsko dete i akcijaš u mladosti, naviknut sam na samoću, a u najgorčim danima obradovao me je moj veliki prijatelj Rade Šerbedžija, kako je i on u najavi pesme rekao za mene, postavljanjem na internet ("Jutjub") svoju čarobnu interpretaciju mojih "Mostarskih kiša", pa Hamica Ramić, moj mostarski prijatelj, postavljanjem svog projekta 55 godina "Mostarskih kiša" na internet. Malo sam pisao u vreme korone a mnogo čitao, koliko mi umorne oči dozvole.

Možda je ovo vreme sveprisutnog straha i učenja opreznosti, nedoumica i pitanja otkuda i zašto sve ovo, dar kosmičkog upravljača nama da se presaberemo, vratimo solidarnosti i brizi za drugoga, dobroti i samilosti, čuvanju i građenju prijateljstava i puno slobodnog vremena u kome možemo nešto svoje dodati svetu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije