ČUVAR ZLATNE JABUKE: Manojle se preselio među zvezde

Dragan Lakićević

ponedeljak, 13. 07. 2020. u 09:44

ЧУВАР ЗЛАТНЕ ЈАБУКЕ: Манојле се преселио међу звезде

Zoran Pavlović

U BEOGRADSKOJ bolnici KBC Zvezdara, zahvaćen opakom koronom, 11. jula, preminuo je i u zvezde se preselio pesnik Manojle Gavrilović.

Rodio se u Bjeluši kod Arilja 1945. godine. Jedinac, rano je ostao bez majke. Studirao na Pedagoškoj akademiji u Užicu, završio Filološki fakultet, radio u Narodnoj biblioteci "Petar Kočić" u Beogradu. Dobio je Vukovu nagradu i priznanje Odzivi Filipu Višnjiću.

Neobična pojava u našoj poeziji, oglasio se 1973. godine knjigom "Sunce i kočije", a 1975. zbirkom "Začarano ognjilo", obe u izdanju "Prosvete". U to vreme već zgoreva pokret srpskog pevanja na selu "Orfej među šljivama", ali se u Kolu SKZ pojavljuje obimni izbor ogleda Veselina Čajkanovića "Mit i religija u Srba", izlaze rodoljubive pesme Vaska Pope "Uspravna zemlja". U tim književnim datumima treba tražiti i rukopis ovog pesnika... Iz astralnih visina prve zbirke Gavrilović se spušta u zemaljske prostore domaće tradicije. Te prostore docnije će preneti na slovenski svet ("Bubnjevi na Karpatima", "Slovenska rosa"), ali i produbiti na nemanjićki, kosovski i uopšte srpski istorijski registar motiva i pojmova.
Na početku, Manojle peva o zvezdama, nebeskim telima, pticama, biljkama, čaroliji zavičaja. U njegovim bojama i tajanstvima odvija se neka dublja drama doživljaja i preobraćanja bića u svet, a sveta u biće. Ljubavni motivi izražavaju se u ritmu i svetlosti svekolike prirode. Najpoznatija njegova pesma "Prijezdina ljubav" ostvarena je u lirskom dekoru slavne junačke pesme.
Naslovi njegovih knjiga sugerišu tematska opredeljenja: "Svetlost ćirilice", "Nedelja u zavičaju", "Čuvar zlatne jabuke", "Crna plavet", "Pčele boga Peruna".
U poeziju Manojla Gavrilovića ušli su roditelji, stričevi, sestra. Pesnikove rodbina proširuje se na mitske i istorijske junake, sve do Svetog Save i ariljskog Anđela. Ono što je bilo detinjstvo slovenskog i srpskog plemena sada postaje detinjstvo samog pesnika i njegove poezije. Kosi se nebeska livada, žanje se zlatnim srpom Meseca. I ljudi se, nalik nebeskim pojavama, pokreću u začaranom prostoru i ritmu prirode: lete, teku, jezde, prolaze. Svetle. Taj fluid je specifični izraz ljubavi. Rođenje i smrt takođe su deo te prirode. Najvažniji rituali života: rat i lov ponovo se podižu u visinu pesničke slike. Žene seju, pletu, tkaju i vezu, spliću kose. Pozadina pesničke slike je nebeska - u smenama doba dana i godišnjih doba; Gavrilović voli zvezdanu noć i svitanje koje imenuje kao "razasvit".
Porodični pesnički krug prirodnim putem se širi u nacionalni, počev od Nemanjića i njihovih zadužbina, prema novim vremenima znamenjima i simbolima. Sjaj Hilandara dočaravaju svetle slike i reči. Ostrvo Vido i Šumarice imaju svoja mesta u kolažu Gavrilovićevih tema. U tom sjaju žubore i pčele, a duhovni odjek pesnik izražava slikom: "Srpske reči niz stoleća plove".
Nek plove srpske reči Manojla Gavrilovića niz buduće vreme. Njegove stihove već gotovo pola veka znamo napamet.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)