KAD SU PROFESIONALCI UČILI OD AMATERA: Festival u Trebinju otvorio pitanja estetike i organizacije neinstitucionalnih pozorišta

VEŽINA ideja i rušenje konvencija obeležili su drugu polovinu prošlog veka u svetskom teatru: odvažnost se rađala na buntu nove mladosti, bejbi bum generacije koja nije priznavala pravila i ograničenja, spremna da rizikuje i istražuje.

Foto Festival festivala, Trebinje

Na talasu hipi pokreta rađala se avangarda, a promene (za koje ni smelosti ni inventivnosti nije imalo profesionalno pozorište) donosili su amateri koji će ubrzo postati velika imena u istoriji teatra.

- Pozorište sedamdesetih godina bilo je u velikom uzletu u celom svetu, revolucionarne ideje su razarale klišee - objašnjava reditelj Egon Savin, koji je u žiriju 66. "Festivala festivala" u Trebinju, gde su se okupili pozorišni amateri iz regiona. - Tih sedamdesetih i osamdesetih mnogo je više profesionalno pozorište učilo od amaterizma i preuzimalo pozitivnog, nego što je amaterizam preuzimao od profesionalnog.

Krenulo je iz Amerike, krajem šezdesetih, zahvatilo celu Evropu, pa se pojavio ogroman broj značajnih autora, kaže sagovornik pominjući Grotovskog, Pitera Bruka, Evgenija Vargu, Vajdu:

- Mnogo je imena, a svaki taj veliki reditelj stvarao je svoj doživljaj i svoju projekciju pretvarao u teatar. Tu nije bilo nikakve razlike između ukusa alternative i onoga što je ta alternativa potpuno razorila, a to je konvencionalni teatar.

Tragovi takvog stvaranja, dodaje Savin, ostali su još u osamdesetim, dok se devedesetih pojavila jedna prisilna komercijalizacija, pa su nastajali teatri koji su mogli da opstanu samo sa prihodom sa blagajne. Govoreći o savremenim dostignućima, Savin ističe da je ogromna greška amaterizma što pokušava da uđe na ista vrata i da se ponaša kao što se ponašaju pozorišnici u profesionalnom poslu.

- Nedostaje im autorskih projekata koji ne mogu da se rade u profesionalnom pozorištu. U tom slučaju, amaterizam bi izgradio jedan autentični stil i nije važno da li bi to bilo političko, zabavljačko ili istraživačko pozorište. Sasvim je svejedno. Važno je da bude bitno različito od profesionalnog teatra.

Foto N. Skenderija

Kako zapaža naš ugledni reditelj, danas se ulazi u jedan šablon imitacije profesionalnog pozorišta:

- Mnogi naši značajni reditelji ostavili su ozbiljnog traga u amaterizmu, ali zahvaljujući tome što su tamo radili nešto sasvim različito od onoga što su mogli da rade u profesionalnom teatru. Bilo je to vreme eksperimenata i istraživanja, na planu i sadržaja i forme. Voleo sam da gledam amaterske predstave koje su bile originalne i sasvim drugačije.

Na konstataciju da amatersko pozorište u ovim vremenima ne pati od odsustva hrabrosti koliko ponekad od bezidejnosti (kao, uostalom, i profesionalni teatar), naš sagovornik kaže:

- Pozorište, kao i druge vrste umetnosti, ima svoje proboje i mene u skladu sa duhom vremena. Ja stalno pominjem kako jedva čekam da naše pozorište izađe iz faze postdramskog teatra i da se vrati onome što je daleko konzervativnije, Aristotelu i klasičnim vrednostima u pozorištu. A, naravno, da pritom ne izgubi ni originalnost, ni umetničku vrednost, ni provokativnost. Bez svega toga ono ne može opstati, uopšte.

Foto Radio Trebinje

Kada je reč o stanju u savremenom profesionalnom i amaterskom pozorištu, crnogorski reditelj Goran Bulajić ističe da tu nema mnogo dileme:

- Pozorište apsolutno doživljavam kao komunikativni totalitet između glumca i gledaoca. Nikad nisam gledao predstavu u tom formalno-organizacionom smislu, jesu li je napravili amateri ili profesionalci. Bitno je da to funkcioniše, da izaziva emociju, katarzu. Onda je to pozorište. U modernoj istoriji teatra svi veliki pokreti su nastali iz amaterskog entuzijazma. Da ne nabrajamo velike autore koji su predano radili na svom znaku i estetici. Naravno, profesionalno pozorište je potrebno u onom klasičnom smislu, ali nove ideje su često dolazile od ljudi koji nisu egzistencijalno vezani za njega raznim programima i političkim varijantama, već je to izviralo iz čisto saznajnih,semantičkih pobuda. Iz neke nepatvorene ideje da se kaže nešto drugačije, napravi novo i nešto pomeri u pozorištu.

Bulajić dodaje da su mali koraci, u stvari, ogromni. Mnogo toga, nismo ni svesni da ponavljamo kroz civilizacijsko trajanje, pa je utoliko svaki stvarni pomak još dragoceniji:

- Pozorište je staro skoro tri hiljade godina, a mi smo često u iluziji da smo inovatori. Mnogo stvari je već viđeno i ti mali koraci su, zaista, veoma bitni.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije