ZMAJEVIM STIHOVIMA OTAC NAS USPAVLJIVAO: Sa pesnikom Miodragom Raičevićem, dobitnikom Zmajeve nagrade Matice

MEĐU onima koji su se svojevremeno dokopali školske klupe nema nijednoga koji nije znao napamet neku Zmajevu pesmu. Prvu njegovu pesmu, a i prvu pesmu uopšte - "Mali konjanik" čuo sam od oca Veliše. I sad kao da čujem oca kako bratu Slavku i meni tu pesmu deklamuje, pred spavanje. Kad dođe do onoga "điha-điha", malo nas ljuljušne i mi usnimo. Kasnije sam se naravno sreo sa tužnim i ozbiljnim Zmajem. Porodična nesreća koja ga je zadesila skoro da nema pandana u srpskoj literaturi. Ali on je i pored toga nastavio da ispunjava zadatak koji je sebi namenio.

Foto: J. Simić

Rečima dubokog divljenja prema delu pesnika, dramskog pisca i lekara Jovana Jovanovića Zmaja, za "Novosti", govori Miodrag Raičević, rodom Podgoričanin, adresom Beograđanin i laureat najprestižnije i naše najstarije poetske nagrade Zmajevog imena, koju je Matica srpska ustanovila 1953. godine. Zmaja je naš sagovornik osvojio knjigom pesama "O stvarima koje je Homer propustio" u ediciji IK "Gramatik". Nagrada mu je uručena 16. februara na svečanosti u Novom Sadu povodom 197. Matičinog rođendana, a on je u emotivnoj besedi o pesništvu i naknadnom žalu što majci nije pri svakom susretu ljubio ruku dok je bila živa, rekao i da "pisac koji zna gde je Matica, zna gde su mu duša i srce".

Foto: J. Simić

Šta ste ovom fotomontažom želeli da saopštite čitaocu i pre nego što pročita prvu pesmu?

- Možete samo da zamislite u kakvim sigurnim rukama je bio Vinaver tih berlinskih dana - jer ne što samo tada, nego ni danas ne posedujem vozačku dozvolu, niti znadoh da vozim ni onda ni sada. Vinaver je čudesan po mnogo čemu, a ponajviše po onome što je znao, i po mnogo čemu to što je znao nadilazilo je svoje vreme. Vinaver je i danas moderan pesnik i pisac. Sušta radost čitanja! Među nama postoji još jedna kopča, pre bih rekao sticaj okolnosti: da, Vinaver je umro iste one godine kad sam se ja rodio. Shodno tome, ja ću nekih tridesetak godina kasnije zgotoviti prvo jedno, a zatim i drugo izdanje Pantologije, zvane Muzini vetrovi. A da korice izgledaju ovako velika je zasluga Viktorije Čeliković, koja je moju ideju sprovela u delo.

Kako se Homer vinuo u naslov vaše knjige?

- Za Homera imam da zahvalim vasilevsu vizantijskom, Isakiju Porfirogenitu, koji je stolovao, kako knjiga kaže, nepunih pola godine a onda se povukao u manastir, gde je, onako badijavan, napisao knjigu sa istim naslovom. Kad sam uočio taj naslov, nisam mogao da odolim - iako je to bilo pre desetak godina - strpljivo smo čekali, i vasilevs i ja. I hop - evo ga Zmaj. Siguran sam da se čestnjejši Porfirogenit tome darku nije nadao, a ja đene-đene. Čak sam uspeo i da nabavim fotokopiju tog dela (With A Little Help From My Friends), da mi se nađe, ako u međuvremenu naučim grčki.

Ne pamti se da je neki književnik objavio knjigu na kojoj njegovom voljom nije navedeno njegovo ime. Mislite li da će se na sličan gest odvažiti i neki budući pisac?

- Sama slika koju sam odabrao da stoji na koricama, donekle me je nagovorila da uradim to što sam uradio. A i čemu ime, ako su tu pesme? One su, ako su vredne, same po sebi ime! Dali ste mi šlagvort, da pomenem jednu pesmu Slave Kuprijanova, u kojoj, parafraziram, umrli pesnik pruža ruku iz groba i pipa po nadgrobnoj ploči, da proveri jesu li se slova imena, od vetra i kiše, izbrisala. Što bi knjiga bila izuzetak. Svi, umrli i živi pesnici, s vremena na vreme, rade to isto. Što se tiče gesta da knjiga na koricama nema imena autora jeste mali kuriozum, meni se jednostavno dopala ideja, a Zmajeva nagrada će joj svakako dati ono što joj "nedostaje." A da li će neko u budućnosti tu ideju rabiti, ne znam, ali znam ko hoće.

Matičin žiri saglasio se da je vaša knjiga "neobičan, redak, predragocen spoj najgušće melanholije, uspomena i neverovatnog humora." Poklapa li se ovo sa vašim doživljajem sopstvene poezije?

- Naravno. Delić, Negrišorac, Nikčević, Radulović i Sladoje, sve su to vrsni znalci poezije i književnosti uopšte. I ja sad, neskroman kakav sam, kažem: u njihov sud ne treba sumnjati. Mada, poezija uvek pomalo (ili pomalo više) izmiče sudovima makar ti sudovi dolazili s najvišeg mesta. Ovaj moj "Homer" jeste melanholična knjiga, kao što je i knjiga kajanja. Kajanja možda i više. Sad imam vremena da se vraćam u prošli život i otud me i pohodi kajanje o kome govorim. To se posebno odnosi na ciklus s kraja knjige posvećen majci. A ne želim da se ispovedim, jer ne želim da mi bude lakše.

privatna arhiva

U kom periodu života se tolika melanholija uspela uplesti u vaše stihove?

- Uvek sam ogrtao melanholijom ono o čemu sam pevao, čak i kad sam bio daleko od nje, mada mislim da melanholija negde računa sa karakterom ljudskim ali i sa nekim događajima iz života pesnikovog. Melanholija, to je opšte mesto književnosti, podseća nas na prolaznost života i navrće tugu u naša srca i na oči. Neke stare nežnosti vraćaju se na presto na kome su godinama stolovale, pa vam se sada, u ove pozne čase, čine još blistavijim i lepšim. Da, nekad se volelo, a po pesmama bi se reklo da taj eho nije uminuo. Mora čovek da ima ljubavnu pesmu, ako je pesnik. One me, i u ovoj knjizi, ubeđuju da to jesam. I pesnik se retko kad iskreno brani od tog osećanja. Lepo je znati da je tako. Voleti, to je tako ozbiljan posao.

J.Simić

A, ako još ozbiljnije razmotrimo stvari ?

- Ako ozbiljno razmotrimo stvar - čovek najčešće piše o prošlosti. Tamo se i dalje dešava ono što je za pesnika važno, možda i najvažnije. Pod uslovom da nije Stanislav Lem. Ili braća Strugacki i ako je rođen u znaku blizanaca kao ja. U prošlosti se nalazi sve što pesniku, pa i piscu, treba. Setite se samo Bore. I Andrića, recimo. Uostalom, kao sudbina i delo pisca čiju sam nagradu primio u Matici srpskoj.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije