DRAMA KULTURE SAMOPONIŠTAVANJA: Spis nemačkog mislioca Franka Lisona "Preziranje sopstvenog"

KAFKA je govorio da su nam "potrebne knjige koje nas pogode kao katastrofa, rastuže duboko, kao smrt nekoga koga smo voleli više nego sebe". Tako nešto je "Preziranje sopstvenog - o kulturološkoj samomržnji u Evropi", spis nemačkog mislioca Franka Lisona ("Informatika" a. d., 2022, Beograd).

Foto: Informatika

Naše predstave o Evropi, koje smo učili u školi, u potpunoj suprotnosti su s ovim naslovom. Iz zamračenog jezera našeg sećanja već decenijama teško možemo napipati nešto kao onaj Krležin naslov iz 1939. - "Crna smrt drži Evropu u svojim zubima". Jer mi smo od prvog razreda učili da Evropa jeste poklekla u tom dobu, pa je učila i naučila lekciju...

Ali u istoriji nema naučenih lekcija. Lison, koji ne sluša medijsku buku, nalazi u Nemačkoj "spremnost da, uz pomoć tehničkog znanja, odbacimo staru ljudsku vrstu, koja je poznata kao homo sapiens, u korist veštački konstruisanog androida". Takav konstrukt je "savršeno predvidiv" jer živi u "tehnokratsko kontrolisanom svetu, gde ne susrećemo ljude, već samo potrošače koji nemaju identitet. Brišu se granice, pa ne možemo da znamo šta je realnost a šta fikcija".

Kad se čovek svede na stvarnost šoping-molova onda, veli Lison, "'seks' i 'novac' određuju i karakterišu daleko više modernu civilizaciju nego bilo šta drugo. Na samo ove dve reči redukuje se 'sreća' u našoj civilizaciji". Odbacujući "iskustva, koje su ljudi stvarali u borbi, pesništvu, u molitvi" zapadnjaci "najviše pričaju o seksu i 'tražim posao'" i "potpuno su im nedostupna kulturna blaga prošlih vremena".

Moderna masovna demokratija poništava pamćenje, tradiciju i istoriju i "iz sećanja ljudi potpuno briše predstavu šta zapravo znači istinska sloboda. Najzad, ono što čovek ne poznaje, to mu onda ništa ne znači, odnosno, tad on i ne oseća da mu sloboda nedostaje".

Čoveku bez slobode ni Istina nije vrednost. Ali, kako se došlo dotle? Lison tvrdi da je to prosvetiteljski nekritični odnos prema nauci.

Prvo, "veliki sukob nauke i mudrosti dostigao je u kasnoj epohi kulture Evrope takve razmere, kao ni u jednoj drugoj kulturi, ni u arapaskoj niti u kineskoj". Nauka se sve više priklanjala Faustu. I sve je bliže Zlu nego Dobru.

Lison priča kako je to dovelo do poništavanja Istine. Kad je Verner Hajzenberg, čuveni fizičar, za svoju nauku tvrdio da je "istina samo ono što možemo da izmerimo", činilo se da ima smisla taj princip iz prirodnih preneti i u društvene nauke: "istina nastaje tamo gde nešto treba da važi kao 'istina', ako se dakle ponovilo mnogo puta i pokazalo kao ispravno... Više o istini ne odlučuje um, sopstvena savest, ili moralni zakon u meni, već autoritet posrednika, a njegova snaga ubeđivanja leži pre svega u kvantitetu, dakle u stalnom ponavljanju svoje istine. Istina je ono što većina ljudi prihvati za istinu".

Pošto je korisnost ispred mudrosti "priznaje se takva istina koja obećava najveće prednosti u društvu. Ovo važi čak i kada svako zna da je neka pojava zapravo laž, premda to niko ne kaže javno i glasno. Ljudi svakodnevno žive sa lažima, a istovremeno i sami učestvuju u toj laži".

Zbog ravnodušnosti Evropljanina prema istini "tako malo ljudi i učestvuje u javnom životu društva, u politici". To je toliko prljavo da se normalni klonu toga.

Prisustvujemo nestanku javnog čoveka, a u javnosti se raspoznaju: jedna, mala grupa koja se posvećuje besnom protestu protiv laži jer je to nepodnošljivo, i druga grupa - koja pliva u laži i zauzima ogromni deo javnosti a toj grupi "uvek pripadaju ljudi koji dominiraju politikom i kulturom".

Društvo na takvim osnovama - postaje društvo straha. Lison se vratio do grčkog istoričara Polibija, dva veka pre nove ere, poznatog po "sistematičnom traganju za uzrocima istorijskih događaja i procesa". Grk kaže da se "gomila, masa ljudi, uglavnom lakoverna, ispunjena nezakonitim pohotnim strastima i nerazumnim besom, emocionalna i sklona nasilju" mora obuzdavati, a državi je najlakše da to "čini uz pomoć straha, da se uradi sve, kako bi se ljudi uplašili". Jedan od načina da se drama prevazilazi je - vera. Ali "Bog je mrtav" u zapadnom svetu. Kako se to desilo?

"Posle prihvatanja hrišćanstva, germanski narodi ipak su se neprestano starali da pronađu svoj novi identitet, koji, čini se, nisu nikada i nigde mogli da nađu. Stari identitet nisu nikad sasvim izgubili, a novi, hrišćanski, nisu nikad sasvim prihvatili. Iz tog razloga Nemcima i drugim narodima severne i zapadne Evrope ne pada tako teško da danas odbace i hrišćanski identitet."

A: "U Vizantiji, koja je bila deo Istočnog rimskog carstva, njen grčki deo... proces pokrštavanja tekao je mirno, bez prekida sa tradicijom. Helenističko nasleđe gotovo je potpuno prešlo u novu, hrišćansku, pravoslavnu religiju."

"Religije su veliki regulatori straha", konstatuje mislilac Lison, inače i po ovoj knjizi se vidi čovek mnogih a i retkih znanja. Kad se društvo kao što je savremeni Zapad odvoji od vere i njim ovlada strah "traži se jedan događaj kao izlaz - a to je najčešće rat".

Ali rat je za jedne dobitak a za druge gubitak. Evropska kultura je posle Drugog svetskog rata trajno oslabljena. I - tad stiže pomoć Amerike. Za kroćenje evropske "ludačke genijalne energije" bila je "potrebna spoljna pomoć". I: "U tu svrhu morala je ova energija da bude savladana metodama dubinske psihologije. Amerikanci su to imenovali kao 'prevaspitanje' (reeducation), sa ciljem da se Evropa 'urazumi'."

"Iznutra slomljena, ukradenog i oduzetog identiteta, evropska istorija nema dublji smisao od 1945. do danas nego što ga pokazuje ova činjenica: Sjedinjene Države 'pobedile' su Evropu, a odraslu decu su proglasile da su maloletna. Nemačke i evropske roditelje proglasili su za senilne starce. I deca i roditelji su u političkom i moralnom smislu, retardirani, jer su posumnjali u sopstvenu 'genijalnost'."

Moglo bi se reći da je ukrajinska kriza sve to ogolila. Lisonova knjiga je napisana čitavu deceniju pre, 2011. Drugo, popravljano izdanje je doživela 2019.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije