MIŠA ĐURKOVIĆ O "OPIJUMU NA BALKANU" Svedeno, precizno, bez ikakvih spekulacija

DOK sam u časopisu Tokovi istorije tražio Janjetovićev prikaz knjige Andreasa Rota o Johanu fon Rajsvicu (ovu knjigu prevodimo i pripremamo srpsko izdanje), zapao mi je za oko jedan drugi zanimljiv prikaz.

Miša Đurković je prevodilac ovog dela

Petar Dragišić je u istom broju prikazao jedan nesvakidašnji projekat kolege Vladana Jovanovića, sa istog, INIS instituta. Naslov knjige je Opijum na Balkanu: proizvodnja i promet opojnih droga 1918-1941. Knjiga je, sticajem okolnosti, objavljena u Zagrebu (izdavačka kuća AGM), pa kod nas, nažalost, nije doživela adekvatnu recepciju, iako je čitav ovaj rad inicirao Bjelogrlićeve Senke nad Balkanom i priču o švercu i upotrebi opijuma na ovim prostorima između dva rata.

Javio sam se Vladi i kroz seriju mejlova saznao otkud čitava priča. Naime, dok je radio na svom doktoratu o Vardarskoj banovini, Jovanović je, sa prilično velikim zaprepašćenjem, otkrio da je u arhivama raznih institucija sačuvano strašno mnogo izvora i svedočenja o proizvodnji i prometu droge u tom periodu. Polako je počeo da obrađuje taj materijal i prvi opštiji članak pojavio se još 2009. godine u časopisu Godišnjak za društvenu istoriju. Ako sam dobro shvatio, upravo taj članak je nekako stigao do Bjelogrlića i podstakao ga da počne da smišlja priču o švercu i upotrebi opijuma u staroj Jugoslaviji. Jovanović je u početku bio uključen u projekat ove serije, ali je na kraju tražio da se ime skine sa špice jer nije bio najsrećniji načinom na koji su reditelj i scenaristi praktikovali svoje „umetničke slobode“ u retuširanju istorije.

Krajem prošle decenije polako su se pojavljivali novi članci u kojima su obrađivane pojedine epizode ove heroinske epopeje, da bi pre dve godine izašla i knjiga. Budući da se pojavila u Zagrebu, izašla je na hrvatskoj varijanti gajevice, no lako je čitljiva i povremena odudaranja od našeg jezika ne ometaju čitanje. Ono što smeta i zbog čega bi valjalo objaviti i srpsko izdanje jeste što iz nekog razloga svako pojavljivanje izraza Južna Srbija, kojim se označava tada zvaničan naziv ovog prostora, u ovoj knjizi ide pod navodnicima.

Elem, nakon prepiske, Vladan mi je dostavio primerak koji sam pročitao poput trilera. Kao prononsiranom „teoretičaru zavere“, kako bi me nazvao moj nekadašnji poznanik Florijan Biber, i ljubitelju tamnih i mračnih koridora moći, ova knjiga me je, razumljivo, jako zaintrigirala i iz nje sam neverovatno mnogo naučio. Radi se o izvanrednom, školski obavljenom poslu, kojim je kolega pokrio izuzetno važnu temu i za srpsku i za jugoslovensku istoriografiju, ali i za niz drugih disciplina.

Putevi droge

Ono što najpre treba istaći, za razliku od Bjelogrlićeve ultrakomercijalne Piki blajnders obrade, Jovanović je temu odradio svedeno, precizno, bez ikakvih spekulacija, čak napadno odbijajući da razvija inspirativne hipotetičke pravce i kad su se oni nagoveštavali. Na primer, dok smo Bjelogrlića jedva, nekako, odgovorili od toga da od Milana Stojadinovića napravi tadašnjeg Mila Voli Đukanovića ili političkog Eskobara (ne Gabrijela), Jovanović je vrlo lako otpisao pokušaj Sofronija Ognjanovića da se od hapšenja i procesuiranja za šverc opijuma izvuče pozivajući se na navodno prijateljstvo i poznanstvo sa predsednikom vlade. No, to nimalo ne znači da i ovo što je bazirano na podacima ne liči na gangstersku hroniku…

Knjiga je podeljena na četiri dela i zbog malo šire publike valjalo bi je predstaviti i podstaći ljude da je pročitaju. Za to je, naravno, potrebno da se pojavi srpsko izdanje koje bi čak moglo da bude komercijalno vrlo uspešno, pa ovaj tekst ima za cilj da se neka Laguna ili ko sličan zainteresuje za projekat.

U prvom delu autor daje sveden ali koristan prikaz dva procesa. Najpre istoriju upotrebe i tretmana droge u raznim kulturama i sve one geopolitičke sukobe koje je glad za profitom Istočno-indijske kompanije napravila u Kini. Vrlo realno i odmereno je opisan relativno skoriji istorijat stigmatizacije droga, uzgoj u Indiji i prodaja u Kini, neverovatni problemi koje je opijum tamo pravio, širenje ove navike u SAD i Evropi, donošenje maka u naše krajeve itd. Drugi deo priče je početak međunarodne regulacije tretmana i prometa opijuma, u čemu su prednjačile SAD. Ovaj okvir pravi se na forumima Društva naroda i definišu ga Ženevska opijumska konvencija iz 1925., Kovencija o ograničenju prometa opojnih droga iz 1931. i nova konvencija iz 1936. Tu je i sjajno poglavlje „Koncentracija kriminala u zonama farmaceutske industrije“, sa popisom vodećih korporacija koje su proizvodile svašta (uključujući i sirup za decu protiv kašlja) od opijuma i vrlo lakonski se kretale između nabavljanja sirovina legalno i švercom. Na spisku su, na primer, i La Roš i IG Farben…

Drugi deo koncentrisan je na jugoslovensku proizvodnju, preradu, regulaciju i tretman opijuma. On se proizvodio striktno na prostoru Južne Srbije, odnosno današnje Makedonije, i bio je među najkvalitetnijim na svetu sa daleko većim procentom morfina nego turski npr. Jugoslovenski opijum bio je izuzetno tražen, iako su ga jevrejski trgovci iz Soluna u svetu dugo prodavali kao „grčki“. U ovom delu, autor daje kompletan pregled proizvodnje, položaj proizvođača, borbu sa trgovcima i špekulantima, mahinacije prilikom otkupa, zatim formiranje državnog PRIZAD-a sa svojim opijumskim delom, kao i kratki istorijat delovanja zagrebačkog Jevrejina i čuvenog rotarijanca Ede Markovića kao direktora PRIZAD-a. On je stradao u decembru 1939. godine pod čudnim oklnostima, kada su policijski agenti došli u njegovu kuću tražeći zapravo njegovu ćerku, komunističkog aktivistu, jer su tog dana bile velike komunističke demonstracije.

Od Vladana sam u prepisci saznao kako u zapisima njegove supruge postoji opis njihovog dolaska u Beograd i stanovanja na trećem spratu Privilegovane agrarne banke – to je sprat na kome se danas nalazi Institut za evropske studije, u zgradi u kojoj i Vladan i ja radimo. Zgrada PRIZAD-a na Obilićevom vencu je posle rata postala zgrada OZNA, a zatim Tanjuga. U pitanju je izvanredan spomenik arhitekture nastale pod uticajem nacističkog neoklasicizma (arhitekta Bogdan Nestorović, 1937), sa kojim se kod nas može porediti samo Brašovanov projekat zgrade Banovine i pokrajinskog parlamenta u Novom Sadu. Stojadinović, ipak, nije uspeo da realizuje projekat izgradnje stadiona na Donjem Kalemegadnu, mada je naručio i dobio projekat od graditelja berlinskog olimpijskog stadiona.

Tu je posebno poglavlje posvećeno legendarnoj braći Ognjanović (za vreme rata postali su Ognjanov, pa Ognjanovski), koji su počeli kao proizvođači sira, da bi osnovali fabriku za preradu opijuma, koja i danas radi pod imenom Alkaloid Skoplje. Jovanović je u knjizi dao i dosta ilustracija i fotografija, uključujući i par slika Ognjanovića koje je dobio od Sofronijeve unuke, koja kao prevodilac i pisac živi i radi u Beogradu. Osim njihovog Alkaloida, postojala je fabrika u Hrastniku u Sloveniji.

Treći deo obrađuje probleme izvoza opijuma, kao i kooperacije Jugoslavije sa Turskom. Naime, zbog lakšeg nastupa na trećim tržištima, sa dojučerašnjim ratnim neprijateljima napravljeno je zajedničko telo koje je delovalo u Istanbulu i koje je koordinisalo izvoz turskog i jugoslovenskog opijuma skoro do početka Drugog svetskog rata. Iako je ovo najkraći deo, on je vrlo ilustrativan za međunarodnu trgovinu i shvatanje geografije proizvodnje, prometa i upotrebe opijuma u tom periodu. Turska i Jugoslavija su sarađivale da bi se odbranile od poplave jeftinog persijskog opijuma. Jugoslovenski opijum je, barem njegov legalni izvoz, skoro u potpunosti išao ka SAD, jer su tamošnje firme prepoznale njegov kvalitet.

Poslednji deo je još atraktivniji od drugog, jer daje pregled međunarodnih krijumčarskih mreža koje su, gle slučaja, dominantno išle preko Balkana. Ogroman značaj i do 1934. godine, ali i posle toga, imale su tajne fabrike opijuma koje su se izmestile iz Turske u Bugarsku. Zanimljivo je da su ih kontrolisali i njima finasirali svoje terorističke delatnosti pripadnici VMRO. Ovaj deo zaista liči na intenzivan serijal Džejmsa Bonda jer se pojavljuje ogromna galerija međunarodnih aktera, velikih švercera, finansijera, međunarodnih korporacija za vagonski i autobuski prevoz, diplomata željnih dodatne zarade itd. Tu ćete u galeriji likova sresti i Danila Tomasovića, poznatog iz druge sezone Senki nad Balkanom, ali i značajnog jugoslovenskog diplomatu Anta Pavelića (nije poglavnik…). Zbog malih kazni za šverc, i odbijanja države da pošalje tačne podatke o proizvodnji i izvozu, Jugoslavija je bila veliki međunarodni problem, pa su američki službenici za suzbijanje droga više puta dolazili u formalne i neformalne misije, pretili vlastima, ali su i sami vrbovali neke ovdašnje kriminalce da rade za njih. Neki bi primetili da se nije mnogo promenilo od tada…

Objektivne činjenice

Jovanović se zaista objektivno drži onoga što nalazi i ne beži od toga da, na primer, pokaže ogromnu ulogu Jevreja u špekulacijama, švercu i međunarodnom finansijskom i opijumskom kriminalu. S obzirom na kapital, trgovačko iskustvo i ogromne rođačke mreže, to ne može da nas čudi. U nešto manjoj meri, u istim problematičnim ulogama pojavljuju se i drugi narodi dijaspore, poput Jermena i Grka.

Još jedna zanimljivost koju uviđate, a koju mi je autor privatno potvrdio, jeste da nigde nema Albanaca. Dakle, do druge Jugoslavije, ovi, kasnije ozloglašeni krijumčari droge, aspolutno ne učestvuju u priči o makedonskom ili bilo kom drugom opijumu. Šverc duvana bio je karakterističan za njih, ali ne i opijuma. Dakle, po svemu sudeći, tačne su urbane legende da su kosovskim fisovima vrata raja otvorile neke jugoslovenske tajne službe, koje su preko njih mogle da povežu Siriju i Zapad otvarajući lukrativne tokove šverca heroina i drugih opijata.

U knjizi se takođe pojavljuje par ruskih imigranata koji su uključeni u šverc, ali se ispostavlja da su radili za SSSR, a vrbovala ih je i jugoslovenska, pa i američka policija kao informante. Daleko je to od Bjelogrlićevog problematičnog pripisivanja bavljenja švercom opijuma Vrangelu (umro 1928) i ostacima belogardejske strukture.

Da zaključim, Jovanović je uradio izvanredan posao, obrađujući veoma važan fenomen i jednu sferu koja je za nas i tada, kao i danas, bila izuzetno problematična i važna. Otuda nada da će se autor odvažiti da sa ovom pričom krene i dalje. Šta se sa drogom dešava nakon Drugog svetskog rata, šta radi komunistički Alkaloid, kada počinje intenzivnija upotreba heroina, a zatim i kokaina kod naše urbane elite, ko se bavio švercom, ko je Albance uveo u posao, itd. Sve su to pitanja koja traže odgovor. Za početak, valjalo bi knjigu objaviti i u Srbiji.

Nek ostane zabeleženo i kvazinaučno beščašće, na koje mi je kolega ukazao, da je nekoliko ljudi iz nauke i publicistike u javnim nastupima izlagalo ovu temu kao da su je sami istražili, iako se jasno videlo da su samo čitali njegove članke…

Miša Đurković je naučni savetnik u Institutu za evropske studije i srpski filozof. Ekskluzivno za Novi Standard.

Preporučujemo

Kultura

0 0

IZAŠAO "SABOR SRPSKIH VELIKANA" Knjiga o graditeljima srpskog identiteta od 1848. do 1918.godine

25. 02. 2022. u 12:45

Kultura

0 0

KNjIGA O PRIJATELjSTVU: Biografija Žarka Radakovića koju je napisao Skot Abot je i priča o Jugoslaviji, ali i o Peteru Handkeu

22. 02. 2022. u 12:53

Kultura

0 0

DOŽIVLjAJI MIŠA ŠIŠA: Novo izdanje "Kreativnog centra"

22. 02. 2022. u 12:44

Kultura

0 0

SVE ŠTO NISTE ZNALI O ANDRIĆU: Na promociji govore Pištalo, Bazdulj i Slađana Ilić

22. 02. 2022. u 12:42

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije