IZVORI BUDUĆNOSTI SU U NAŠOJ PROŠLOSTI: Sećanja Nikole Kusovca, istoričara umetnosti

PREBIRAJUĆI po sopstevnim uspomenama i sopstvenoj biblioteci, a šta bi drugo radio jedan sve usamljeniji starac, prisećajući se mnogih dragih prijatelja koji su ga, najčešće, prerano napustili i ostavili da tuguje za njima, nabasah na knjigu Nikole Koljevića, Andrićevo remek-delo, koju je 1995. objavio "Glas srpski" u Banjoj Luci, a ja dobio sa posvetom u Trebinju petog aprila naredne godine.

Foto V. Danilov

Upravo ta posveta koja je glasila: "Dragom imenjaku, za sećanje na našu zajedničku misao da su izvori budućnosti u našoj prošlosti, s ljubavlju, Nikola", podstakla me, naprosto naterala, da se prisetim povoda i pobuda, tačnije okolnosti pod kojima je ta posveta nastala.

TAKO su iz maglovitog sećanja počele sve jasnije da se uobličavaju slike naših višednevnih trebinjskih razgovora, šetnji i družanja. Ja sam tih dana radio u Muzeju Hercegovine na stalnoj postavci Dučićevog legata, tačnije njegove umetničke zbirke svojevremeno darovane milom Trebinju. Društvo mi je tada pravio neponovljivi pripovedač, slikar i pisac Momo Kapor, Hercegovac, poreklom iz Mirilovića, sela smeštenog između Trebinja i Bileća, naravno i blizak Koljevićev prijatelj. I, dok smo preko dana obavljali svoje poslove radi kojih smo boravili u Trebinju, kasne popodnevne i večernje sate provodili smo u druženju i dugim razgovorima, katkad i šetnjama.

MEĐUTIM, što se tiče dela posvete koja svedoči da su nas trebinjski razgovori aprila 1996. doveli do zajedničke spoznaje, do zajedničke misli kako piše Koljević, "da su izvori budućnosti u našoj prošlosti", u sećanju mi je ostala samo nelagoda zbog mog, tada, lošeg i neubedljivog pozivanja na jedan suštinski bitan estetički stav Peđe Milosavljevića iznet još 1951, koji je za mene i moje duhovno formiranje bio presudno važan. Naravno, taj stav, te svoje poglede na biće umetnosti Peđa je obelodanio nekoliko godna kasnije, tačnije u vreme mojih studija 1958, u dragocenoj knjizi naslovljenoj "Između trube i tišine", u kojoj je sabrao na desetine svojih eseja i članaka o umetnosti, pisanih između 1939, i 1957. godine. Za uvod u ovo kapitalno delo srpske istorije i teorije umetnosti Peđa je odabrao članak po kojem je i cela knjiga dobila naziv, a čiji je moto glasio: "Svita za jednog mladog slikara koji teži uzvišenom." Šta reći, nego da sam tu knjigu u "Nolitovom" izdanju doživeo i držao, kao što je još uvek doživljavam i držim, kao svitu za jednog mladog istoričara umetnosti koji, zamislite apsurd, uprkos mnogim godinama, teži uzvišenom. U tom eseju, kojem je Peđa dao formu muzičke kompozicije, u trećem stavku naslovljenom Arietta, on piše, u stvari daje uputstvo mladom umetniku: "Seti se da tvoje delo ne čine misli, ni slike radi slike, ni slike prirode, ni slike čoveka, radi prirode i radi čoveka. Već da su one na stepenu višem: na pragu instinkta, na rubu tišine, u krilu slutnji i osećanja. Da gole istine ne žive u srcima. Da je umetnost pristrasna kao i tvoja ljubav, i od nje jedino šira. I da je slika o svetu koja se začinje u tvojoj sićušnoj senci, slika nedeljiva: da ne pripada deliću vremena!"

Foto V. Danilov

OD TADA do danas, od časa kada sam prvi put razumeo Peđinu poruku iz svite namenjene mladom slikaru koji teži uzvišenom, nisam presetao da tražim i prepoznajem one umetnike koji su sledili ovaj mudri savet ovog premudrog srpskog slikara. Tako se mojim pogledima na svekoliko stvaralaštvo formirala i za sva vremena ukrepila ona, kako je Koljević definisao "zajednička misao da su izvori budućnosti u našoj prošlosti."

Shvatio sam da je dobro kada se u jednoj stvaralačkoj ličnosti, odnosno u njenom delu sretnu staro i novo, povest i sadašnjost, uticaji tradicije i zahtevi savremenog. Odavno mi je postalo jasno, kao što je bilo jasno i mom istomišljeniku i imenjaku Koljeviću, da se umetnost najbolje hrani crpeći sokove iz sopstvenog duhovnog nasleđa, iz sopstvene baštine, sopstvenog tla i, naravno, preko sopstvenih korena.

KONAČNO, ovo moje sentimentalno podsećanje na Nikolu Koljevića, jednog od utemeljivača i kuma Republike Srpske, a čijom se tragičnom smrću nikako ne mirim, biće tome ovih dana punih dvadeset pet godina, činim zbog još jedne njegove posvete koju doživljavam i držim kao najveće priznanje sopstevenom radu. Tako mi je u njegovoj knjizi "Otadžbinske teme", sa podnaslovima: Šta Srbi hoće, a šta neće; O čojstvu i junaštvu; O politici i demokratiji i Ko je vjera, a ko je nevjera, Beograd 1995, napisao sledeće: "Dragom Nikoli Kusovcu, koji nas je svesrpski doživeo i pomagao nam u najtežim danima, prijateljski Nikola Koljević Trebinje, 5/4/96".

PS Eh, sada možete da zamislite kako sam se osećao kada sam jednog popodneva, u vreme najveće žalosti zbog tragičnog kraja Nikole Koljevića, na ekranu televizora ugledao jednog bahatog američkog glavonju, vajnog političara-siledžiju po imenu Holbruk, čijih se nedela sećam, a dela nikako, kako o nedostojan našeg vrhunskog znalca i osvedočenog šekspirologa, o njemu govori kao nekom provincijskom profesorčiću koji nešto piskara o Šekspiru.

Preporučujemo

Kultura

0 4

IZLOŽBA O ARHITEKTI BRANKU PEŠIĆU: "Otisci graditelja" u Ustanovi kulture "Parobrod"

18. 10. 2021. u 16:08

Kultura

0 3

ZA "STRAŽARA" 137. 500 EVRA: U bečkom "Doroteumu" postignuta višestruko viša cena za dela Paje Jovanovića

09. 06. 2021. u 13:20

Kultura

0 1

OTKRIO TAJNU UMETNOSTI: Komemoracija povodom smrti slikara Miloša Šobajića

28. 04. 2021. u 22:12

Kultura

0 0

SVEDOČANSTVO O NAPADU U 40 SLIKA: Kolekcija Petrović čuva jedinstven poliptih sa delima naših najuglednijih autora

23. 03. 2021. u 11:26

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije