KARATE MEĐU NJIVAMA I ŠLJIVAMA: Radomir Mudrić, šampion i profesor na Akademiji MUP

KADA sam se te 2015. popeo na pobedničko postolje, u 63. godini, nisam bio previše uzbuđen već više - ispunjen.

Mudrić (u sredini) sa braćom Jorga / Foto Privatna arhiva

Postati prvak sveta među veteranima karatea nije mala stvar. U stvari, bio sam zadovoljan činjenicom da su moji učitelji i prijatelji Ilija i Vladimir Jorga sijali od sreće zbog izvođenja moje kate posvećene njima u trajanju od dva minuta i pet sekundi, što je tada u svetu zavedeno kao najduža borba sa zamišljenim protivnikom - ovo je deo životne priče majstora karatea Radomira Mudrića (67), četvorostrukog prvaka Evrope, trećeg sa Svetskog prvenstva u Tokiju davne 1977. i prvaka sveta na takmičenju za veterane karatea održanog2015.

Neposredni povod za razgovor sa nekadašnjim profesorom Policijske akademije je njegova najnovija knjiga "Sensei Radomir Mudrić", koju je napisao u koautorstvu sa Nenadom Simićem, takođe majstorom karatea.

U 100 odgovora na pitanja o svom karate putu, Radomir je uzbudljivo ispripovedao romantičnu istoriju japanske veštine u Srbiji, među našim njivama i šljivama, od davne 1965, kada je prvi instruktor bio Đorđe Đuričić sa žutim pojasom, pa do najvećih uspona našeg karatea u prošlom veku. Knjiga je svojevrsni "put u Montevideo" srpskih karatista koji su u svet krenuli početkom sedamdesetih, da bi se iz svog "karate Montevidea" u Tokiju 1977. vratili kao treći na svetu.

Radomir Mudrić / Foto Privatna arhiva

REPREZENTATIVCI koji su se tada okitili prestižnom medaljom listom su bili sa beogradskog asfalta, a vodila su ih legendarna braća Jorga, sportski i šampioni medicine i ljudske etike. Reprezentaciju su činili Ilija Jorga, Dušan Dačić i Mudrić

- Ja pripadam drugoj generaciji karate šampiona u Srbiji i imao sam čast da budem u reprezentaciji sa Dragoslavom Zekom Božovićem i Dušanom Dačićem Dačom, Veliborom Dimitrijevićem Vebom oko deset godina, do 1984. Japanskoj veštini podučavali su nas najbolji sportisti i ljudi Ilija (Ilja) i Vladimir (Vava) Jorga, koje smo nasledili u državnom timu. Od učitelja smo spoznavali istočnjačku veštinu, ali i to kako da budemo intelektualci. Skoro svi smo pozavršavali fakultete i postdiplomske studije - kaže Radomir, koji je na vreme diplomirao na beogradskom DIF-u, a na istom fakultetu je magistrirao i doktorirao.

Seća se Radomir puta u Tokio 1977. na Drugo prvenstvo sveta, gde su krenuli sa ne baš velikim šansama. Pripoveda o 16 sati puta i dve noći provedene u Singapuru, gde su momci prvi put videli neonsku čaroliju Dalekog istoka i čudili se tolikom svetlu. Prvog jutra, prema Mudrićevim rečima, u tokijskom hotelu probudio ga je voz metroa koji se iz podzemlja peo uz njegov prozor na sedmom spratu. I tako, "čudeći se svemu", mladići iz Beograda izašli su na borilište i počeli da pobeđuju redom. U deset dana prvenstva, u pauzama, divili su se japanskim pagodama i soliterima, ljudima i savršenom redu u 15-milionskoj košnici.

- Pravo da kažem, tek kad smo se vratili kući i shvatili da smo junaci nacije, jer je o našem uspehu non-stop čitano na vestima, beše nam jasno da smo napravili mnogo. Mi smo, vraćajući se preko Indije, raspravljali između sebe o tome da li smo mogli da "bijemo" i Japance.

BORILAČKA arena sedamdesetih i osamdesetih je bila novobeogradska Hala sportova, a elitni borilački klub bio je pozicioniran na Košutnjaku. U hotelu "Trim", jedan uz drugog sobe su imali bokserski šampioni Mate Parlov i Marijan Beneš, Jorge, čuveni rvači predvođeni Momirom Petkovićem, i svi borci su se po svojim programima zajedno spremali za velika takmičenja.

- To je bila jugoslovenska Sparta u pravom smislu reči. Sećam se sparinga sa Momirom Petkovićem i toga kako me je kao krpu bacao po sali uvek kada bi me uhvatio kleštima od ruku. Kada sam se malo odmakao i pet puta ga udario nogom pre nego je pokušao da me uhvati - zatražio je tajm-aut i posle više nismo sparingovali. Rvači su, priznajem, najjači ljudi na svetu, ali je najviše veštine u mom sportu. .

MAJSTOR sporta, koji je rođen u Vršcu kao potomak kolonista iz Like, objašnjava da je sve u životu u posvećenosti, i primećuje da veština, ipak, ne može čoveka da napravi kompletnim. Govori kako su u Malmeu od braće Jorga naučili da se kičma ne savija ni pred gradonačelnikom.

- Na prijemu u gradskoj kući uoči takmičenja pojavili su se ljudi iz hrvatskog nacionalnog udruženja nudeći da nam kupe svečana odela da "ne brukamo" njihovu zemlju. Jorge su shvatile da ustaše stoje ispred njih i pred švedskim gradonačelnikom odmahnuše glavom i rekoše: "Od vas ništa, doviđenja!" Uzalud je domaćin objašnjavao da su isti prošle godine "odenuli" košarkašku reprezentaciju.

RADO se Radomir Mudrić priseća iskustva sa Italijanima, koji su na naš karate svet delovali ideološki otrežnjujuće.

- Posle Titove smrti pravili smo međunarodni turnir, čiji je obavezni deo protokola bila poseta grobu "našeg velikana". Italijani su došli da se takmiče, ali kada smo im rekli da treba da idemo organizovano u Kuću cveća, glatko su odbili. Pitali smo zar im se ne dopada delo našeg predsednika, a oni su uzvratili pitanjem: "Ko je to?" Nije to bilo foliranje. Shvatili smo da su oni samo sportisti koje politika ne dotiče i da ne znaju ni ko je njihov predsednik. Kada sam 1984. izašao iz reprezentacije bio sam im zahvalan zbog ove lekcije - govori Mudrić.

Sensei Radomir na kraju pripoveda da je karate veština koja treba da se uči od šesnaeste godine, kada se stekne mentalna zrelost, a da borilačke veštine dobijaju smisao tek kada se završi sportska karijera i usledi neki novi život.

- Od 1984. nemam trenera već radim sam svakodnevno. Maksima su mi reči japanskog samuraja Mijamoto Musašija: "Nema ničeg van tebe što ti može pomoći da budeš bolji, jači, brži, bogatiji ili pametniji. Sve se nalazi u tebi. Ne traži ništa van sebe!"

SEMPAJ BRANISLAV LEČIĆ

OD 24. marta 1999. i početka NATO bombardovanja, kada je raspustio svoj klub, Radomir Mudrić ne drži poduke iz veštine. Ipak, ima dva sempaj učenika - Branislava Lečića, glumca, nosioca crnog pojasa peti dan, i Radoša Savića, majstora karatea sedmi dan.

- Lečić radi sa mnom od 1977, pre nego što je snimio "Specijalno vaspitanje", i ponosan sam na njegov "učenički" i životni put. Veliki je intelektualac, radnik i, pre svega, osoba usmerena na konstantno životno usavršavanje.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije