NAJVEĆA JE ČAST SLUŽBA OTADŽBINI! Komemoracija na Zejtinliku prvi put bez deda Đorđa - čuvara sećanja na slavu i stradanje srpskih pukova

VENCI i cveće lagano su se slegali na grob da ne poremete večni mir poslednjeg junaka Zejtinlika, Đorđa Mihailovića, kao kada je na njegov kovčeg, pre četiri meseca, spušen simboličan pokrov grumenja srpske zemnje.

Foto: I. Marinković

Ovo je bez njega, prva svečana komemoracija, 105. po redu, povodom proboja Solunskog fronta. Legendarni čuvar ovog svetilišta koji je, više od šest decenija, prečasnim vinom prelivao humke osam hiljada srpskih vojnika palih za slobodu otadžbine, a upisanih na ovom svetilištu, pridružio se, početkom jula ove godine, svojim usnulim pukovima nad kojim je bdeo više od šezdeset godina.

I, danas, pre i posle komemorativnog sećanja na ratnike, pobednike u divovskoj bici presudnoj za proboj i juriš u slobodu Srbije, seni Đorđa Mihailovića su gotovo opipljive. Niko i, možda, nikad kao ovaj starina neće biti u saglasju sa svetilištem kome je služio. Bio je živi spomenik. Hodajuća enciklopedija srpske slavne epopeje ispisane u Velikom ratu.

Foto: I. Marinković

Znao je na Zejtinliku gde je čije počivalište, kojoj diviziji i puku pripada ratnik za koga se interesuje neko od potomaka. Dovoljno je bilo da kažu samo prezime, a on uzvrati broj parcele i grobnog mesta, čak i mesto zavičaja junaka.

 - E, ako za sve ove godine nisam naučio gde je čiji grob i brojeve kaseta gde su kosti junaka, ne bi trebalo ni da se okrenem na ovom mestu, a kamoli da ovde trajem - odgovorio je jednom prilikom na pitanje "Novosti" - "kakva je to snaga uma u koji staje sve što ovaj čovek prenosi i pronosi". - To je poštovanje prema našim precima, a snagu ti daje obaveza da preneseš poruku potomcima da ne zaborave. Nema takvog naroda u istoriji, kao što su Srbi. Goli i bosi, posle albanske golgote, neoporavljeni, krenuli da otadžbini vrate slobodu.

Rođen je Đorđe na ovom vojničkom groblju. Na Zejtinliku. U kući od kamena u kojoj su živeli njegovi deda Savo i otac Đuro. I on je ovde, decenije proveo sa ženom Fotini, Grkinjom, kojoj je na venčanju dao ime Svetlana. Iz ove kuće u kojoj nas je prvi put primio, dobro se sećamo bio je 13. avgust 2013. godine. Od tada smo bili rado viđeni gosti u njegovom domu.

On je i tog dana, kao i svakog, poranio pre sunca. Počistio groblje. Otvorio gvozdenu kapiju. Sa staza između belih mermernih krstova uklonio opale grane čempresa. Uredio humke. Onda, otišao do mauzoleja. Upalio sveće u kripti. Dolio zejtin u kandila. Obrisao ikone i fotografije ratnika. Pomilovao zastave i lente pukova. Onako, kao da je pomilovao usnule nad kojim bdije. Ubrzo, pridružila mu se Fotini. Nalila rakiju u čašice na stočiću ispred ulaza u kriptu. A on joj oštro "komandovao" da požuri.

Najbolnije slike, pričao nam je, bile su mu one iz susreta sa preživelim ratnicima. Pamtio je svakog od njih. Po imenu. I, znao je odakle dolaze:

 - Ne mogu da zaboravim jednu sliku iz tih susreta. Došle starine, a svaki ima godina kao što ih ja sada imam, pa i više... Prate ih sinovi. Unuci. Praunuci. Pridržavaju ih, a oni padaju uz krstove saboraca. Ljube grobove. Vade iz nedara suve šljive, jabuke... Neko grumen zemlje. Voštanicu. Svi plaču. Bila je to njihova poslednja poseta Zejtinliku.

Foto: I. Marinković

 - Bez šajkače nikad nisam iz kuće izašao. Ona je simbol srpskog seljaka - vojnika u balkanskim i Velikom ratu. Tada su Srbi ispisali najsvetlije stranice svoje istorije - kazao nam je u poslednjem susretu, u julu protekle godine kada je poželeo da ostanemo. Još... i još... Ali, bilo je vreme terapije koja je podržavala njegovo narušeno zdravlje.

 - Prvi čuvar groblja bio je moj deda Savo. On je i sakupljao kosti sa Kajmakčalana. Od Gorničeva do Bitolja, sa Dobrog Polja i Kozjaka... Nekoliko godina vadio ih iz plitkih grobova i u vrećama prenosio na Zejtinlik. Posle ga je nasledio moj otac Đuro. Meni je preneo zavet: "Ne zaboravi sine, nikada bol sa kojima su naši vojnici umirali od čežnje za povratkom kući, robovali krvavo parče svoje zemlje da bi se u nju vratili. Da zagrle porodice koje ih nisu dočekale. Decu koja ih nisu upamtila". Ja to prenosim njihovim potomcima. I otac mi je predao srpsku zastavu. Poljubio je i kazao: čuvaj je. Dok ti čuvaš zastavu, čuva i ona tebe. Tako sam i ja poljubio Orden Srbije i zaplakao kad mi je uručen pasoš. Mi, Mihailovići jesmo iz Grblja, iz Boke Kotorske, ali smo jedan narod pod jednom zastavom - srpskom. Kao on, ja sam poljubio taj pasoš i zaplakao.

Potvrđeno je, reče nam tada deda Đorđe, ono što jeste bilo - da imamo jednu otadžbinu i da smo pod njenim krilima. Govorio nam je deda Đorđe i o susretima sa potomcima podvižnika, a koji iz dana u dan sve češće dolaze na Zejtinlik.

- Nema dana da ne dođu. Donesu paklu cigara, zavičajnu rakiju, vezeni peškir koji je majka namenila sinu za svatove, a nije je dočekala... Tako se slikaju pored grobova predaka. Neki pod ličkim, neki pod crnogorskim kapama. Kažem im: svi smo mi Srbi, deco, nikad to ne zaboravite. 

Foto: Фото: И. Маринковић

POGLEDAJ GALERIJU

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije