ODGOVOR DR PERIŠIĆA ISTORIČARU MARKOVIĆU: "Znanje ima granice, neznanje nema"

DR Miroslav Perišić, direktor Državnog arhiva Srbije, oglasio se saopštenjem povodom najnovijeg teksta istoričara Predraga Markovića.

Foto: Arhiv Srbije/Novosti

Saopštenje dr Perišića prenosimo u celosti:

ZNANjE IMA GRANICE, NEZNANjE NEMA

Predrag Marković nastavlja da obmanjuje javnost. U najnovijem tekstu objavljenom na sajtu Instituta za savremenu istoriju, na sarajevskom sajtu Historiografija.ba i na portalu Nova.rs, on me optužuje pripisujući mi da sam napisao nešto što ja nisam napisao. Navodim sva tri sajta zato što na sajtu Historiografija.ba postoji jedan pasus na kraju teksta koji ne postoji na sajtu Instituta i na portalu Nova.rs. Pitam Predraga Markovića koji je od ta tri teksta verodostojan?

Uporednim čitanjem mog prethodnog teksta i Markovićevog najnovijeg teksta svako može da se uveri kakvim se nečasnim postupcima služi Predrag Marković. Već u svom prethodnom tekstu sam ukazao na laži Predraga Markovića. Nijedan moj argument nije osporio, ali je zato bezočno iznosio nove laži.

– Laž je da sam odgovornost za arhivsku politiku Državnog arhiva Srbije prebacio na Srbiju i predsednika Vučića. Koja je to rečenica gde sam to napisao? Molim Predraga Markovića da je navede. On izgleda ni ovog puta nije razumeo ili je površno čitao moj tekst.

– Laž je da sam napisao da je njegova (Markovićeva) ocena da „država Srbija ima jednu od najgorih arhivskih politika u Evropi“, koju je on napisao u knjizi hrvatskog istoričara, napad na državu i samog predsednika. Gde sam to napisao? Neka Marković citira tu rečenicu.

– Laž je da sam za Dušana Kovačevića i Matiju Bećkovića napisao da su na slepom koloseku. Ne znam otkud mu uopšte izraz slepi kolosek. Nisam ga upotrebio jer ta reč nije pripadala mom konceptu teksta. Napisao sam da je Marković junak sporednog koloseka, setivši se reči velikog pesnika. Čak ni za Markovića nisam napisao da je na slepom koloseku. Ima on još dosta godina pred sobom da može da savlađuje osnove arhivskog istraživanja, kako ne bi u nauci otišao i na taj kolosek. Mogu da pokušam i da ga animiram, ako to već sam istraživački arhivski virus ili niko od kolega nije uspeo tokom njegovog višedecenijskog prisustva u struci. Da li usputnog, neka proceni sam. Struka nepogrešivo zna i vrednuje, danas ili sutra, nevažno. Inače, veoma je slobodno s Markovićeve strane da sebe svrstava u društvo tako značajnih, velikih srpskih stvaralaca kakvi su Matija Bećković i Dušan Kovačević.

– Marković kaže da nisam čitao njegov predgovor. Pročitao sam ga istog dana kada sam napisao tekst. To nije bio nikakav napor, nekoliko minuta čitanja, jer predgovor ima dve nepune stranice. S obzirom na značaj teme knjige očekivalo bi se da to bude studijski predgovor, kada se već angažuje istoričar iz Srbije sa autoritetom direktora Instituta. Ako nije bilo znanja za tako nešto, uobičajeno je da se bar sačini informativni presek o srpskoj i jugoslovenskoj istoriografiji o Golom otoku, da ne pominjem i naučno vrednovanje literature. Ništa od toga. Izostavljena je, čak, i knjiga „Zatočenici Golog otoka“, objavljena u saizdavaštvu Državnog arhiva Srbije i Instituta čiji je direktor Predrag Marković, istina u vreme kada on nije bio direktor. U toj knjizi postoje uvodne studije Gorana Miloradovića i Alekseja Timofejeva koje su po svojoj naučnoj vrednosti zasluživale bar neku vrstu osvrta.

– Nije jasno zašto Predrag Marković u svom najnovijem tekstu omalovažava angažman Martina Previšića na hrvatskoj vojnoj školi. Marković piše da Previšić „usput“ predaje na hrvatskoj vojnoj školi. Kako „usput“? Pa zar može usput da se predaje. Marković možda misli da sve može da se radi usput, pa da se tako „usput“ predaje i na vojnoj školi. Ne verujem da to Martin Previšić radi usput. Verovatnije je da radi kao dodatni, nesumnjivo profesorski angažman. Ne verujem ni da bi hrvatska vojna škola dozvolila da se to radi usput. Usput se svraća na kafu, čitaju novine, možda i ponekad gostuje na nekim televizijama, ali predavanja usput i to još na vojnoj školi bilo bi neodgovorno i neprofesionalno.

– Slagao je i o dužini mog direktorskog staža. U tekstu Možda ne znate napisao sam od kada sam direktor. Proverljivo.

– Laž je i da je sve počelo sa Nemanjom Devićem. Nije. Marković je pobrkao hronologiju ili svesno izbegao da pomene da je sve počelo s njim. Počeo je Predrag Marković tekstom u junu 2022. godine. Arhiv je na njegov tekst izdao zvanično saopštenje, a Dević je potom ustao u odbranu svog direktora u pokušaju da objasni ponešto o načinu rada i arhivskim procedurama, valjda kao pomoć direktoru koji to ne zna. Dalje, Marković navodi kako je Dević objavio faksimil jednog dokumenta u Nedeljniku i da mu je zato zabranjen ulaz u zgradu Arhiva. Nije tačno. Dević je objavio taj dokument bez dozvole Arhiva i nije dobio zabranu ulaska u zgradu već rešenje o privremenoj zabrani istraživanja zato što je prekršio Zakon i Pravilnik, ali ne samo zbog toga, već i zbog objavljenih faksimila dokumenata, takođe bez posebne dozvole Arhiva, u koautorskoj knjizi sa Srđanom Cvetkovićem. O tome sam već obavestio javnost i ne bih se više vraćao na tu temu.

Koliko Markovićevih laži u dva teksta, objavljenih u samo nekoliko dana, ali opasnih po javnu reč i društvenu svest. Istoričar ima veliku odgovornost jer, između ostalog, utiče na društvenu svest. To što Marković laže ponižavajuće je za našu nauku kojoj mi istoričari pripadamo. Ko može onda da veruje istoričaru koji napiše toliko laži? Ko može da veruje istoričaru koji ne poznaje ili ignoriše činjenice o onome o čemu piše? Ko može da veruje istoričaru i direktoru Instituta da nije u pitanju njegova dosetka da je poslovna politika Instituta za savremenu istoriju da „mladi danonoćno rade u arhivima a stari pišu sinteze“, a sve u cilju da opravda svoje zanemarljivo istraživačko iskustvo o čemu sam argumentovano pisao, a što Marković nije osporio. Kakva je to politika? Ne pišu se sinteze po nalogu. To zavisi od individualne naučne spremnosti i mogućnosti istoričara da napiše sintezu. Poznajem sve starije kolege iz tog Instituta i znam da puno istražuju u arhivima. Gde su te Markovićeve sinteze? Ne bih se iznenadio kada bi u nekom narednom tekstu Marković na pitanje zašto nije stekao ozbiljnije istraživačko iskustvo dok je bio u mlađim godinama, odgovorio da je politika Instituta tada bila da mlađi ne istražuju u arhivima pa mu je tako izmaklo i mlado i starije doba za arhivska istraživanja. On piše, kako je objavio sajt Historiografija.ba, da se bavi 20. vekom i da osim Državnog arhiva Srbije „postoje i drugi arhivi u zemlji i u svijetu“. Time valjda hoće da sugeriše neupućenim čitaocima da je obavljao ozbiljna istraživanja u drugim arhivima. Pa što ih ne navede jasno i precizno koji su to arhivi gde je istraživao i u kojim arhivskim fondovima. To je i naučna obaveza svakog istoričara, po tome se meri naučnost istoriografskog dela. Starije kolege više generacija osedele su istražujući u arhivima i u svojim knjigama redovno navodile i navode spiskove arhivskih izvora. Nekada ti spiskovi iznose i po više desetina stranica sa navedenim stranim i domaćim arhivima, arhivskim fondovima, neobjavljenim i objavljenim izvorima memoarskog tipa, objavljenom građom… 

– Marković za Institut za savremenu istoriju piše da je to „firma“. Nije to firma. To je naučni institut. Nisi ti Predraže Markoviću direktor firme. Kakav je to jezik doktora istorije, direktora Instituta i odnedavno predsednika Upravnog odbora Jugoslovenskog dramskog pozorišta? Možda neki usputni.

– Marković pita i zašto u Arhivu nije dat „dokument“ Dušku Lopandiću, bivšem ambasadoru. Odgovor je – tražio je dosije svoje tetke, a dosijea nisu dostupna po zakonu. Kako da mu dam? Da kršim zakon? Lopandiću sam objasnio zakonske propise, ali i Lopandić piše i govori tako što optužuje Arhiv, a prenebregava činjenicu da ne postoji pravni osnov da dobije uvid u dosije. Još jedan od učesnika šestomesečne kampanje protiv Državnog arhiva Srbije, arhivista i mene kao direktora, Bojan Dimitrijević, zamenik Predraga Markovića, direktora Instituta, takođe je na nedavnom jutarnjem programu Nova S govorio na temu građe službi bezbednosti koje je BIA predala Državnom arhivu Srbije. On je rekao da se Arhiv „zaklanja“ iza zakona. To je valjda neki novi izraz za pojam poštovanje zakona. Da li mu je, s obzirom na sve dosadašnje zalutale medijske akcije malobrojne grupe istoričara iz Instituta i jednog bivšeg ambasadora, teško da kaže da Arhiv poštuje zakone, pa uvodi novi izraz „zaklanjanje iza zakona“. Samim tim je, zapravo, rekao da Arhiv radi po zakonu. Sve ostalo iz tog Dimitrijevićevog TV intervjua nije vredno pomena, osim možda pohvala Hrvatskom državnom arhivu koje ne izostaju gotovo ni u jednom tekstu ili javnom govoru Predraga Markovića, Bojana Dimitrijevića i Srđana Cvetkovića na temu arhivske građe. Snimak one promocije u Hrvatskom državnom arhivu knjige Stjepana Loze o genocidu Srba nad Hrvatima u NDH, ovih dana ponovo učestalo kruži društvenim mrežama.

Predrag Marković bi da pravi cirkus u Državnom arhivu Srbije pred televizijskim kamerama. Da pravi performans. Predlažem mu da umesto toga svojim mlađim kolegama u Institutu objasni zašto kao narodni poslanik i visoki partijski funkcioner nije uticao da zakoni prema kojima arhivi rade i dužni su da ih poštuju budu bolji. Prema evidenciji na sajtu Narodne skupštine Republike Srbije Predrag Marković je kao narodni poslanik imao nula diskusija. I u slučaju Devića nije postupio onako kako odgovoran direktor i dobronameran stariji kolega treba da postupi. Jedino šta je trebalo da uradi je da posavetuje mlađeg kolegu da ne objavljuje dokumenta bez posebne dozvole Arhiva jer je to kršenje zakonskih propisa, odnosno arhivskih procedura. To bi bio poželjan i očekivan dobronameran savet mlađem kolegi.

Najzad, imam i ja jedno pitanje za Predraga Markovića, Srđana Cvetkovića i možda Nemanju Devića ako se to odnosi i na njegovo učešće. Čitao sam kritike i ozbiljno navedene primedbe na spiskove žrtava komunističkih zločina koje je Državna komisija, čiji je sekretar bio Srđan Cvetković, objavila na sajtu Ministarstva pravde. Kritičari navode da na tim spiskovima ima imena ratnih zločinaca svrstanih u žrtve. Pošto se ne bavim tom temom, a reč je o građi iz Državnog arhiva Srbije, pitam da li je to tačno i da li je tačno da kritičari nisu dobili nikakav odgovor. Da li su autori osporili navode kritičara? To nije naivna kritika da bi se na nju ćutalo. Pitam i Predraga Markovića kao direktora da li je to tačno i da li je razgovarao sa kolegama u Institutu koji su radili na tome.

Nušićeva mudrost koju sam upotrebio za naslov teksta - živa je.       

Na sva pitanja koja je Predrag Marković postavio meni, odgovori su sadržani u zakonima, a Arhiv ne donosi zakone.

Preporučujemo

Društvo

1 4

ODGOVOR PREDRAGA MARKOVIĆA DIREKTORU DRŽAVNOG ARHIVA SRBIJE: Tama na glavnom koloseku - ko je zacrnio imena u dokumentima UDBE

25. 12. 2022. u 16:36

Društvo

1 0

NE ODUSTAJU OD SLAVLjENjA NACISTE: Priština obnavlja projekat renoviranja kuće Džafera Deve

27. 12. 2022. u 10:07

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije