FELJTON - NOVI POGLED BELE KUĆE NA STRATEGIJU SOVJETA: Pad Berlinskog zida bio je frenetično pozdravljen u Nemačkoj i svuda u svetu

Piše: Vili VIMER

24. 03. 2024. u 18:00

KAO državni sekretar Bundestaga i član najužeg kruga rukovodstva Ministarstva odbrane u Bonu i njegov predstavnik u nemačkom Bundestagu - kome sam inače pripadao i kao poslanik - u onim napetim godinama bio sam nadležan za pitanja Bundesvera.

ФЕЉТОН - НОВИ ПОГЛЕД БЕЛЕ КУЋЕ НА СТРАТЕГИЈУ СОВЈЕТА: Пад Берлинског  зида био је  френетично поздрављен у Немачкој и  свуда у свету

Foto: Iz knjige „Dosije Moskva“

On je tada brojao skoro 500.000 vojnika i otprilike još 250.000 civilnih saradnika. Na osnovu svoje dve funkcije u Ministarstvu i Bundestagu uživao sam posebnu poziciju. Krug mog delovanja proistekao je iz dogovora Saveznog ministra odbrane Ruperta Šolca i Gerharda Stoltenberga. Sa ovim drugim bila je usmeno dogovorena i moja nadležnost za unutrašnja pitanja Nemačke posle 9. novembra 1989.

Pad Berlinskog zida, frenetično pozdravljen u Nemačkoj i u svetu, otvorio je sasvim nove perspektive za budućnost jer se sve odvijalo pravom linijom do državnog ujedinjenja naše zemlje. Time su se za nas iz Ministarstva otvorila nova polja zadataka. Međutim, pre svih se, kao centralno, postavilo jedno pitanje: Šta će se dogoditi sa Nacionalnom narodnom vojskom Istočne Nemačke (Nacionalna narodna armija) i njenih 170.000 vojnika, muškaraca i žena, koji su služili u njoj? Da li bi trebalo da se i oni integrišu u Bundesver? Odnosno, da li će u budućnosti postojati jedna jedinstvena vojska? To nikada nisam dovodio u pitanje - upravo to i jeste bio cilj.

Sa podrškom saveznog kancelara Helmuta Kola sa kolegama sam se dao na posao jer je to značilo stvaranje zajedničkih trupa sa vojnicima, koji su do tog trenutka pripadali protivničkom lageru. Na Istoku sam naišao na iznenađujuću predusretljivost, ali prirodno, osim nje i na mnoga strahovanja koja su se ticala budućeg opstanka osoblja NVA na radnom mestu. Zbog ovakvih pitanja bilo je neophodno da se vojnicima NVA pruže brojne informacije i da se sa njima obave zajednički razgovori, jer su ljudi želeli da znaju kuda će ih ovaj put odvesti. Istovremeno su se u Beču vodili pregovori o razoružanju čija će posledica po svoj prilici biti i redukovanje Bundesvera.

Očekivali su se duboki rezovi u budžetu za personal. A mi smo želeli da upravo u takvom trenutku dopustimo pristupanje novih vojnika u Bundesver? Mediji su po pravilu dobro informisali građanke i građane Zapadne Nemačke koji su takođe pokazivali priličnu dozu rezervisanosti. Neki od njih jednostavno nisu mogli ni da zamisle da će pripadnici „partijske vojske“ NVA uskoro marširati zajedno sa Bundesverom ili da će štaviše i komandovati njime. To bi se svakako i dogodilo, ukoliko bismo iz NVA preuzeli visoke oficire, admirale i generale. Podozrenju građana pridružile su se i međusobno konkurentske razmirice. Haotična mešavina euforije, nade, straha i nervoze u Nemačkoj pratila je čitav ovaj proces.

KADA smo se nakon letnje pauze 2015. okupili povodom prvog razgovora o istoimenoj izložbi planiranoj za  juli 2016. čija je tema bilo spajanja NVA i Bundesvera i kada su me Hans-Valter Hiter, direktor bonskog „Doma istorije“, i Hano Sovade, zadužen za koncept i realizaciju izložbe, zamolili za izveštaj o tome, kako su se odvijali nekadašnji događaji, verovao sam da neću moći da se zaustavim sa pričom o tome. Događaji iz 1989. i 1990. duboko su mi se urezali u sećanje, ne samo zbog toga što sam zauzimao centralni položaj osobe odgovorne za državu pred parlamentom, već i pred Saveznom vladom, i što sam dobio priliku da oblikujem proces i rezultate koji su se polako nazirali, već i zato što skoro ništa nije moglo da po intenzitetu nadjača ondašnji doživljaj. Kao da smo bili protagonisti u nekom napetom filmu, čiji ishod uopšte nisu znali ali su bili ubeđeni u hepiend, iako je izgledalo da im poneko iznenađenje i tok akcije najavljuju drugačiji kraj.

Izložba je trebalo da bude ni manje ni više do istorijska reprodukcija tokova i razvoja koji su na kraju omogućili nastanak „vojske jedinstva“... Sve u svemu, bio je to grandiozan doživljaj, utoliko pre što je projekat „jedne vojske“ uspešno okončan. Međutim, iako to u opštem uzbuđenju nismo odmah registrovali, 1991. neočekivano se u nekom pretincu našla sasvim nova filmska rolna sa scenarijem koji je bio poverljiv dokumenat, takoreći „Dosije Moskva“. Dok su se na jednoj strani odvijali obostrani pomirljivi dogovori i bratimljenja, neočekivano dolazi do očiglednog zahlađenja, činilo se da počinje druga runda Hladnog rata. Pri tome se sve odvijalo sa mnogo nade.

...RADNA grupa za odbranu u frakciji CDU/CSU u Bundestagu odletela je početkom leta 1988. u Vašington u radnu posetu. Od mog izbora za predstavnika nemačke strane sretali smo se jednom godišnje sa predstavnicima Kongresa i američke Vlade kako bismo učestvovali u konferencijama o spoljnim i bezbednosno-političkim pitanjima. Razgovori su uvek bili veoma intenzivni i otvoreni, tu smo usaglašavali važna pitanja Savezne Republike Nemačke. Ali te godine nas je dočekalo iznenađenje. Autobus na aerodromu u koji smo ušli nije nas vozio u centar grada, već je skrenuo pravcem na zapad ka reci Potomik.

Putovali smo direktno u glavno sedište CIA u Lengliju. Tamo smo začuđeno slušali izlaganja, čija je tema bila potpuno nova američka politika prema Sovjetskom Savezu: Od nas se tražilo - tako je glasila poruka na velikom sastanku - da odustanemo od svega što smo decenijama slušali o vojnim potencijalima i strategijama u sukobu Istoka i Zapada na tlu Evrope. Zaključak jedne studije o ovoj temi bio je jednoznačan: Sovjetski Savez sledi čisto defanzivne namere, u njegovom slučaju radi se isključivo o odbrani sa ciljem zaštite „Majčice Rusije“. Na kraju krajeva, dosadašnja strategija Varšavskog ugovora bila je samo konsekventna reakcija na napade Napoleona i Hitlera, ali nikako ne bi mogla da se poistoveti sa agresijom. I Bela kuća se preda mnom dugo držala ovog novog pogleda na Sovjetski Savez.

Tri razgovora krajem septembra i oktobra 1989. učvrstili su me još više u uverenju da je nastupilo novo vreme koje neće određivati zveket sablji već mirni tonovi: prvo je usledio razgovor sa admiralom Vilijemom Krouom, načelnikom Generalštaba oružanih snaga Sjedinjenih Američkih Država, a potom i u Moskvi sa maršalom Sergejem F. Ahromejevim, ranijim načelnikom General štaba Crvene armije, sada savetnikom Mihaila Gorbačova za politiku bezbednosti i sa Valentinom M. Falinom, rukovodiocem Međunarodnog odeljenja Centralnog komiteta KPS.

Glavna nit sva tri susreta bio je stav o neophodnosti da se u knjizi istorije otvori novo poglavlje. Ahromejev nam je izneo kako je opsada Lenjingrada u Drugom svetskom ratu delovala na njega kao sina tog grada. Zbog neizmernih patnji bio je ubeđen da njegova zemlja nikada više neće pronaći put ka prijateljskom susedstvu sa Nemačkom. Ali danas je, slažući se sa Gorbačovom, mišljenja da konačno mora doći do pomirenja i da je Moskva spremna da to i učini.

SUTRA: POLITIČARI NA VLASTI SU ODVOJENI OD  NARODA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

PROLAZNICI BILI IZNENAĐENI: Đoković nakon Vimbldona uhvaćen u šetnji sa lepom Ruskinjom (VIDEO)