FELJTON - PROMENA POLITIKE PREMA ALBANCIMA: Grci iz Male Azije masovno su preseljeni u Trakiju i južnu Makedoniju

Vasa Čubrilović

25. 02. 2023. u 18:00

PROBLEM etničkog sastava pojedinih oblasti postavio se i pred nas Jugoslovene, a pre svega Srbe.

ФЕЉТОН - ПРОМЕНА ПОЛИТИКЕ ПРЕМА АЛБАНЦИМА: Грци из Мале Азије масовно су пресељени  у Тракију и јужну Македонију

Vasilije Krestić i Vasa Čubrilović, Foto Arhiv SANU

U početku, Srbija i Crna Gora teže da svoje širenje upotpune i osiguraju i etničkim ujednačavanjem stanovništva. Tako se proces izgrađivanja države u 19. v[eku] kod nas dopunjavao raseljavanjem Turaka i naseljavanjem novih oblasti našim svetom. Tako je za rata 1877–1878. očišćena južna Srbija od Turaka i naseljena svetom iz ovih srpskih zemalja. I ovo pitanje sam obradio u svojoj studiji „Politički uzroci seoba na Balkanu 1860–1880. godine”. Pritom sam dotakao i problem Arbanasa. Šireći se postupno prema jugu Srbija se još za prvog ustanka 1804–1813. primakla oblastima na jugu, gde [su] se već početkom 19. veka nalazila mnogobrojna arbanaška naselja. Istoriski je dokazano da su ta naselja nastala poslednjih vekova, kad su te oblasti u ratovima i ustancima od konca 16. veka opustošene od Turaka i naseljavane Arbanasima.

– U ovoj svojoj studiji podvukao sam značaj arbanaškog „klina”, što se sa osnovicom na Drimu zabio između Makedonaca i Srba prema severu – dopirući početkom 19. veka sve do sastava Južne i Zapadne Morave kod Stalaća. Podvukao sam značaj čišćenja oblasti Toplice i Kosanice od Arbanasa za rata 1877–1878. – za stvaranje šire teritorijalne veze između Srbije i Makedonije.

U ratovima 1912–1918. Srbija se proširila preko Kosova i dolinom Vardara – do iznad Solunskog polja. Postala je prava morav[sk]o-vardarska država. U isto vreme odlukom konferencije ambasadora u Londonu 1913. stvorena je Arbanija – samim tim postavilo se i pitanje arbanaške manjine u Srbiji, posle 1918. u Jugoslaviji. Već po svom postanku – Arbanija se još 1913. vezala [za] Austrougarsku i Italiju, glavne protivnike jugoslovenskog ujedinjenja. U borbi protiv tog ujedinjenja išla je u Prvi svetski rat stara Habsburška monarhija.

SREDINOM tridesetih godina postao sam član Instituta zemaljske odbrane u Beogradu. Taj institut je osnovan negde početkom tridesetih godina. Direktor mu je bio general Vojin Maksimović. Sekretar Instituta je bio profesor matematike na Beogradskom univerz[itetu] Kašanin.  Poznavao se sa gen[eralom] Maksimovićem još iz dobrovoljačkog korpusa u Dobrudži 1916–1917. godine. Bio sam član Instituta po pozivu – to mi je bila u isto vreme i vojna obaveza. Bio sam zadužen za proučavanje međunarodnih i međunacionalnih odnosa u Jugoslaviji. Radio sam u Institutu negde od 1935. do rata 1941.

Po zakonu član Instituta je imao velika ovlaštenja. Institut mu je davao zadatke, ali je i sam mogao da izbere neko pitanje i podnese Institutu o tome referat. Imao je pravo da traži preko direktora Instituta odgovor od nadležnog ministra narodne odbrane.

Prvo pitanje, što sam ja obradio i podneo referat bilo je arbanaško u Jugoslaviji. Sve veće povezivanje musolinijevske Italije sa Trećim nemačkim rajhom i sve više širenje uticaja Italije u Arbaniji govorilo je da se primičemo novom ratu i da će Arbanija poslužiti kao glavna baza Italiji za napad na naše južne oblasti u slučaju rata.

Postavilo se pitanje kakav stav zauzeti prema arbanaškoj manjini u našim južnim oblastima u slučaju rata sa Italijom i Arbanijom i dobijanja toga rata.

U NAŠEM javnom životu pre rata 1941. prevladavalo je mišljenje da po svaku cenu treba oslabiti arbanaški etnički sastav na Kosovu i Metohiji i u Makedoniji – naseljavanjem našeg sveta u te oblasti i iseljavanjem Turaka i Arbanasa u Tursku. U tom smislu se radilo između dva rata. Planiralo se potpuno raseljavanje Arbanasa sa Kosova i Metohije u slučaju pobede nad Italijom i Arbanijom u Drugom svetskom ratu. U tom smislu sam i ja obradio ovo pitanje i podneo Institutu zemaljske odbrane – kao svoj predlog rešavanja manjinskog pitanja na Kosovu i Metohiji. Oslanjao sam se na moje studije o tom pitanju i na praksu koja se u to doba primenjivala ne samo na Balkanu – preseljavanje Grka iz Male Azije u Trakiju i južnu Makedoniju a Turaka iz tih zemalja u Malu Aziju i t[ako] dalje. Moj referat je polazio od pretpostavke da će u Drugom svetskom ratu Arbanija ići sa Italijom, i biti poražena. Međutim, stvari [su] se sasvim drukčije razvijale. Italija je još pre početka rata okupirala Arbaniju, a u toku samog rata, ova zemlja doživljava svoju socijalističku revoluciju. Zato ona dovršava Drugi svetski rat ne kao saveznik Italije nego naš. S tim se menjaju osnovi naših odnosa pa i naše politike prema arbanaškoj manjini u Makedoniji, i na Kosovu i Metohiji. Zato sam i zauzeo sasvim drugi stav prema tome pitanju 1945, nego što sam ga imao 1937. godine. O tome više govorim jer je arbanaška propaganda iz Tirane dokopala se već sedamdesetih godina ovog moga memoara, zahvaljujući nebudnosti organa Vojno-istoriskog instituta, i upotrebila ga ne samo protiv mene nego i protiv politike vlade Jugoslavije prema Arbanasima.

OSLONAC NA ALBANIJU

KAD JE je Austrougarska propala i stvorena Jugoslavija, problem odnosa sa Arbanijom nije rešen. Jer, sad se javlja Italija kao glavni naš protivnik na Balkanu. Od samog početka u jesen 1918. godine ona vodi protivjugoslovensku politiku. Pri tom traži oslonac u Arbaniji. Uzalud je pokušavala srpska vlada do 1918. a jugoslovenska posle 1918. godine da osigura svoj uticaj u Arbaniji preko toga da spreči iredentu i propagandu među svojim Arbanasima. Na koncu je Ahmed Zogu – kralj Arbanije, priklonio se fašističkoj Italiji.

Ona je opet postala glavni zastupnik velikoarbanaških težnji na račun Jugoslavije.

KRAJ

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

EGZOTIČNA PONUDA NA AFRIČKOM MEDITERANU: Ovo ne smete propustiti - cene nikad niže!