FELJTON - SVE POLITIČKE POSLEDICE SEOBA NARODA NA BALKANU : Turska nije narode ne delila po poreklu, kulturi i jeziku, nego po veri

Vasa Čubrilović

24. 02. 2023. u 18:00

POŠTO sam 1934. postao docent – počeo sam i sa predavanjima. Samo, to je i dalje vodio Vasilj Popović kao šef katedre.

ФЕЉТОН - СВЕ ПОЛИТИЧКЕ ПОСЛЕДИЦЕ СЕОБА НАРОДА НА БАЛКАНУ : Турска није народе не делила  по пореклу, култури и језику, него по вери

Ljuba Jovanović Patak i Nikola Pašić, Foto "Vikipedija"

Ja sam ipak i pored toga što sam bio na opštoj istoriji novog veka, i dalje se bavio nacionalnom istorijom novog veka. Stanoje Stanojević, šef katedre za istoriju nacionalnu, nije me hteo uzeti kod sebe. Razlog za to bio je sledeći:

Stanoje Stanojević je bio Srbin iz Ugarske poreklom, radikal po uverenju, ali nešto ga Nikola Pašić nije mnogo mario. Mada je za vreme Prvog svetskog rata sarađivao sa većinom nastavnika Beogradskog univerziteta, pre svega sa Jovanom Cvijićem, geografom i Jovanom Radonićem istoričarem, Stanoja Stanojevića je nerado uzimao za saradnika, mada mu se ovaj često nudio. Izgleda da je Pašiću Stanojević izgledao suviše površan kao naučnik, pohlepan na novac, da bi ga zaposlio u ozbiljnijim poslovima nacionalne propagande za vreme I sv[etskog] rata. To Stanojević nije opraštao, pa se posle rata pridružio opoziciji Ljube Jovanovića, zvanog Patak.

– Da bi politički kompromitovao Pašića Stanojević je negde 1920. ili [19]21. napisao brošuru „Krv slovenstva”.  U toj brošuri prvi put je sa naše strane spomenuta organizacija „Crna ruka” kao učesnik u spremanju atentata u Sarajevu 1914. U isto vreme se natuknulo kao da je Nikola Pašić bio i obavešten o tome.

Stanoje Stanojević je znao da sam jedan od učesnika u Sarajevskom atentatu. Dva-tri puta me je pozivao da mu dođem na razgovor o Sarajevskom atentatu. Pošto sam od početka izbegavao da dajem kakve izjave o atentatu uopšte, nisam ni njemu išao na razgovor.

Njegova brošura me je revoltirala, kao i sve ozbiljne ljude u Beogradu – u jeku je bila naučna i politička kampanja iz Nemačke i Austrije o odgovornosti Srbije za početak Prvog svetskog rata. Razumljivo je zašto su se nemački i austriski istoričari bacili na novi trag, na koga je ukazao Stanojević, u svojim prikupljanjima dokaza da je Srbija kriva za početak rata učestvujući u spremanju atentata. Isto tako je bilo razumljivo da sam bio ne samo začuđen neodgovornim držanjem moga profesora nego revoltiran [zbog] nedostatka osećanja odgovornosti po takvim pitanjima kod čoveka položaja, što ga je Stanojević zauzimao. Mi smo 1914. bili dečaci – ali smo svi do jednog bili svesni da ne smemo dati neprijatelju u ruke dokaze protiv Srbije i njenih organa – u vezi spremanja atentata u Sarajevu 1914. godine. I doista, ni danas, posle skoro sedamdeset godina od toga događaja, nema nikakvih ozbiljnih dokaza da je u spremanju atentata učestvovao neko drugi osim grupe oko Vojina Tankosića.

DANAS  se zna iz Arhiva Srbije da je vlada Nikole Pašića u proleće 1914. doznala od svojih organa, da vojna obaveštajna služba prebacuje oružje u Bosnu. I ona je izdala naređenja da se to spreči, mada je to oružje slato poverenicima za ličnu upotrebu. Moj brat Veljko Čubrilović, učitelj iz Priboja pod Majevicom, još u jesen 1912, čim je postao poverenik Narodne [odbrane], dobio je brauning belgiski od 9 mm. Ja sam ga lično nosio sobom u februaru 1913. kad me [je] brat slao u Tuzlu Mišku Jovanoviću da donesem izveštaj o broju austriske vojske u Tuzli. Bila je kriza oko Drača.

Prema tome, Stanoje Stanojević ne samo što nije objavio činjenice iz istorije spremanja atentata u Sarajevu u Srbiji, nego priče i politička ogovaranja i podmetanja, uvek prisutna u politici svugde i na svakom mestu pa i kod nas.

Sve su to bili razlozi da sam bio prilično uzdržljiv prema Stanojeviću. Nisam ni pokušao da tražim mesto na njegovoj katedri kao asistent mada sam bio po rezultatima ispita jedan od najuspešnijih studenata svoga naraštaja. Posle završenih studija u leto 1922. otišao sam za nastavnika gimnazije najpre u Sremsku Mitrovicu, pa u Sarajevo.

Negde 1922. ili 1923. došao je u Sarajevo Đoka Radojičić, asistent kod Stanoja Stanojevića. On mi je preneo poruku svoga profesora da bi me rado primio za asistenta u Institutu za najnoviju istoriju, koji je on upravo osnovao pri katedri za nacionalnu istoriju. Odgovorio sam da ne želim da sa njim sarađujem. Njegov postupak objavljivanjem brošure „Krv slovenstva” je nenaučan i nepatriotski. Zato volim da ostanem u Sarajevu.

PROUČAVAJUĆI istoriju ustanaka u srpskim zemljama novog veka i istoriju izgradnje turske vlasti u njima uopšte, utvrdio sam ogroman značaj raseljavanja i naseljavanja pojedinih oblasti Balkana od strane Turaka od 14–19. veka. Jovan Cvijić je proučavao seobe kod nas i na Balkanu uopšte pod uticajem privrednih činilaca. Političke je tek počeo obrađivati. I ja sam se počeo zanimati uticajem ratova, ustanaka i planskog raseljavanja i naseljavanja stanovništva od strane vlade u Carigradu na etničke odnose na Balkanu u drugoj polovini 19. veka još kad sam radio svoju doktorsku dizertaciju – „Bosanski ustanak 1875–1878. godine”.

– Obradio sam to pitanje u studiji „Politički uzroci seoba na Balkanu od 1860–1880. godine”, objavljenoj u Glasniku Geografskog društva 1934. godine. Tih godina Osmansko carstvo je poslednji put pokušalo da spreči odcepljenje svojih balkanskih pokrajina – sistematskim naseljavanjem stotina hiljada porodica Tatara i Čerkeza, što se posle Krimskog rata i neuspelih ustanaka na Kavkazu protiv Rusije masovno preseljavaju u Tursku. Ona ih naseljava na granicama prema slobodnim balkanskim državama i među zbijena hrišćanska naselja uopšte.

PITNjE  uticaja političkih činilaca na promene etničkog sastava pojedinih oblasti Balkana, bilo je za nas političko pitanje prvog reda u prvoj polovini 20. veka. Prirodni proces etničkog razmeštanja naroda na Balkanu prekinut je turskim prodorom i osvajanjem u 14. i 15. veku – nova turska vlast ne priznaje i ne poznaje etničke granice na Balkanu.

Ona uređuje upravno ovaj prostor po svojim načelima i metodima – narode ne deli po poreklu, kulturi i jeziku, nego po veri. Prema jedinstvenom muslimanskom svetu stoji nevernički svet hrišćana raznih vrsta i Jevreja. Raseljavanje i naseljavanje pojedinih zemalja – ako se ukaže potreba vrši se putem prisile od strane državnih vlasti – a to se vrlo često vršilo upravo u jugoslovenskim zemljama, jer su se nalazile na granici prema Austriji i Nemačkom rajhu u srednjoj Evropi, i prema Veneciji na Jadranu. Otomanska Porta se tim metodima služi od početka njene vlasti na Balkanu, do sloma te vlasti. Tako ona utiče negde svesno, negde nesvesno na etnička širenja ili opadanja pojedinih balkanskih naroda. Na nju se ugledaju i balkanske države kad su se počele oslobađati od turske vlasti u 19. veku. Svaki novooslobođeni deo države čišćen je milom ili silom od ne samo pravih Turaka, nego svih muslimana uopšte. Tako se u 19. veku počinju ponovo stvarati etnički prostori pojedinih naroda na Balkanu, praćeni, razume se, ne samo potiskivanjem Turaka, nego i težnjom vladajućih naroda u pojedinim državama da izgrade etnički što jedinstveniju zajednicu u svojim državama. Razume se samo po sebi da su takve težnje kod pojedinih balkanskih naroda morale izazivati najpre rasprave čija je koja oblast, pa na koncu u 20. veku i ratove.

ISTOČNA KRIZA

ZA VREME istočne krize 1875–1878. kad su vojske Rusije, Srbije i Crne Gore potukle turske vojske iz Bugarske, južne Srbije i jednog dela Hercegovine, tursko stanovništvo se povuklo sa turskom vojskom u unutrašnjost Balkana. Bilo je to poslednje veliko kretanje masa na Balkanu pod uticajem ratnih operacija i smišljene politike raseljavanja i naseljavanja od strane pojedinih država u ratu 1875–1878. godine.

SUTRA: PROMENA POLITIKE PREMA ALBANCIMA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (1)

Šta donosi nova Samsung Galaxy Z serija uređaja?