Piše: Neđo ŠIPOVAC
BOSANKU sa zavidnim iskustvom će u prvoj godini braka preimenovati u - Lepu i tako joj se, uglavnom, obraćati u pismima. Andrić - momak rutinerski je slao pisma na adresu na koju Milica još nije stizala - da je pošta dočeka i - iznenadi. Taj visoki čin ljubavi usvojiće i ona u pismima njemu, onda kada je znala gde će on odsesti. A ako i nije pouzdano znala, onda je pisala na ambasade zemalja u koje je putovao, u nekima i odsedao kao "opunomoćeni i izvanredni gost", kako je zapisao I. Vejvoda, ambasador u Londonu, koji je na razglednici - slici Hristove crkve u Oksfordu, dopisao: "Imamo izvanrednog i laganog divnog gosta" (1. marta 1959)

Na jednoj ceduljici, koju je Ivo Andrić poslao Milici Babić uz cveće, triput je zdravi i ništa više:

"Zdrvo, zdravo, zdravo!"

Nije datirano, a najverovatnije s proleća 1958. potiče i jedno ljupko pisamce - uz cveće, pisano Milici i njenoj majci Zorki:

"Šaljući vam ove dve skromne saksije cveća - jednu Vama a jednu mlađoj domaćici - hteo bih da Vam poželim brzo ozdravljenje, jer za tri dana počinje proleće!"

Polovinom februara 1958. godine, iz Dubrovnika javlja da se "vlada razborito" i piše: "Žao mi je što ne mogu ovu lepotu da podelim sa Vama, jer tu ni telefon ne pomaže, koji je dobar izum, ali ne valja ono osećanje čamotinje i samoće u kom se čovek nađe posle toga."

Prvo Andrićevo sačuvano pismo Milici Babić pisano je u Parizu 15. aprila 1956. godine, iako njihova veza datira od vremena Andrićevog ambasadorovanja. Svakako, bilo je to vreme kada mu je Miličin muž bio saradnik, dakle - pre Berlina, odnosno pre 1939. godine. Tada je u prestonicu Trećeg rajha došao sa svojim atašeom za informisanje Nenadom Jovanovićem i njegovom ženom Milicom Babić-Jovanović. Upravo tada mu se okrenuo "bururet u glavi". To parisko pismo Andrić je uputio supružnicima Jovanović.

Jedno pismo kod suptilnih, a zaljubljenih ljudi može imati veće značenje nego sva druga dešavanja u njihovim životima.

DRAGOCENU informaciju, retku uz to, nalazimo u jednoj studiji o "Andrićevim ženama", i to - kod jednog savremenika koji se prevashodno bavio identifikacijom Jelene "žene koje nema", demistifikujući je i slikajući u njoj stvarnu devojku Poljakinju, koja nije uzvratila zaljubljenom bosanskom studentu u Krakovu. Opis mlade "pozorišne slikarke" je upečatljiv kroki:

"Tridesetih godina ovog veka u našoj prestonici iz sezone u sezonu, pojavom svakog novog komada, svake premijere ili reprize, na pozorišnim plakatima, pored imena reditelja ili glumaca, stavljano je: 'Kostimi gospođice Babić.' Tako je u beogradskoj sredini brzo postalo poznato ime te talentovane umetnice velelepnog izgleda i markantnih crta - vrsnog i visprenog kostimografa Milice Babić.

Milica je bila iz Sarajeva. Kao i Andrić, i ona je od rane mladosti gajila ljubav prema lepom. Još kao dete dugo vremena je provodila crtajući cvetiće, ljudske figure ili haljine. Nije nameravala da se kasnije posveti studijama dekorativne umetnosti. Odlučujući momenat je nastao posle jednog predavanja u školi umetnosti u Beču. Tu se odala studijama, a u carskoj Vijeni ostala pet godina.

Jedno izvesno vreme boravila je u Parizu, a onda došla u Beograd. U teatar je otišla iz umetničke radoznalosti. Zamolili su je da izradi nekoliko nacrta za nove kostime. Uradila ih je i tu - u Narodnom pozorištu, ostala..." (Dragoljub Vlatković, Jelena u životu i delu I. Andrića, 1996).

Autor romansirano-dokumentarne knjige o Jeleni iz Andrićevog stvarnog i imaginarnog života obaveštava nas o vezi Milica - Ivo, ali - šturo, nažalost. No, tvrdi ono što i mi tvrdimo: bila je to "od samog početka", eto tako, "velika i možemo slobodno reći prava 'grešna' ljubav". On to obrazlaže činjenicom da "nije bilo nimalo prijatno voleti ženu svoga ličnog i dobrog prijatelja". Verovatno zbog te "grešne veze". Vlatković, inače izvrstan poznavalac Andrićevih ženskih likova i ljubavnih veza, aludira na piščev zapis iz 1944. godine:

"Često mi se čini da sam gori i slabiji od poslednjeg među ljudima."

ZA razliku od Jelene, Milica Babić nije našem piscu bila ništa više nego ljubav. Tačnije, nije mu, kao Jelena, bila književna inspiracija, niti junakinja nekog njegovog dela. Doduše, bila mu je najdraži - prvi i najdobronamerniji saradnik na književnim tekstovima. Mnogo vremena je Andrić proveo u pozorištu i zbog svoje žene - pozorišne slikarke, a i kao član umetničkih saveta beogradskih teatara. Ali, nije cenio ni pozorište ni poziv glumca, smatrajući da je reč o velikim imitatorima, plodno uživljenim u tuđe živote. U najužim društvima je u više navrata iznosio nelepo mišljenje o glumcima i pozorištu, iako je u nekoliko navrata bio partijski "delegat" beogradskih teatara. U tom značenju svoju Milicu nikad ne pominje kao pozorišnu umetnicu, nego kao - slikarku u pozorištu.

Nastupalo je doba nepodnošljivih ljubavnih jada. Sam Andrić će reći kako više neće moći bez Milice. Udovica je na svojoj koži osetila kandže ljubavne groznice, jer ovaj poznati pisac - lisac, nosio je u svakom džepu flašice eliksira ljubavi. Nad njegovim kačketom lebdeo je bog Eros, koji je mlatarao krilima ispred začuđenih očiju lepe Milice.

Andrić je voleo devojke kao igračke sa nedugim rokom trajanja. Iskustvo, zacelo vrlo bogato i sadržajno, teklo je od višegradsko-sarajevsko-zagrebačkih lepotica i razbuktavalo se sa svetskim damama u njegovim diplomatskim destinacijama Rima, Madrida, Bukurešta, Marselja, Graca, Trsta, Ženeve...

Sve, tako, do praga ložnice Milice Babić-Jovanović-Andrić!

U opštem bogatstvu sveta punog lepotica činilo mu se da su sve žene - iste, a da su modni krojači, frizeri, manekeni, vlasuljari i draguljari "krivi" za njihovu lepotu.

ŽENA PRIJATELJA
NENAD Jovanović bio je novinar i prevodilac iz Tuzle, dve godine stariji od Milice. Posle studija u Zagrebu, gde je diplomirao na pravu, prevodio je sa francuskog i engleskog, sve do 1939. godine, kada je postavljen za atašea za štampu u berlinskom poslanstvu Kraljevine Jugoslavije. Otad pa do njegovog hapšenja, kao patriote, 1943. i povratka u Beograd iz logora "Dahau" 1945. godine, Andrić je bio prijatelj njihove kuće. Jovanović je umro 28. februara 1957. a Ivo Andrić se venčao sa njegovom udovicom godinu i po dana kasnije.

(Nastaviće se)