ХЕРОЈЕВУ КРВАРИНУ НЕ ДАМО У ТРГОВИНУ: Са мештанима Велике Иванче који бране права јунака са Кошара Зорана Милојевића

Милена Марковић

28. 02. 2021. у 18:02

СЛУЖБЕНИЦЕ Центра за социјални рад у Младеновцу бануле су пред кућу Милојевића, Велика Иванча, у Младеновцу. Испред њих био је Владан, брат Зорана Милојевића, хероја са Кошара.

ХЕРОЈЕВУ КРВАРИНУ НЕ ДАМО У ТРГОВИНУ: Са мештанима Велике Иванче који бране права јунака са Кошара Зорана Милојевића

Владан Милојевић, брат хероја са Кошара / Фото Игор Маринковић

Иза њега, старица. Његова стрина Анђа, најближа подршка овом човеку, који траје у болу за братом и родитељима.

- Где су ти кључеви од стана? - питале су Владана.

- Не знам, можда сам их негде изгубио - одговорио је, сабирајући у погледу само земљу испред врхова својих ципела.

Био је леп септембарски дан протекле године. А, ништа лепо било није.

- Ти си овде сам, тешко ти је. Теби неко треба да помогне и о теби да брине. Ево, ми бисмо ти помогли. Поправили кућу, добио би и нешто пара...

Владан је ћутао, умешала се Анђа:

- А, где сте били све ове године? Нисте се питали ко је досад бринуо о Влади. Ко га је хранио, ко му је кућу одржавао, струју плаћао - провалило је, снагом дива, из сићушне, кошчате, жене. То је онај инстинкт, сељачке српске домаћице, под чијим крилима је заштита не само рођене деце. Онај инстинкт који се јавља пред неправдом.

- Тебе нико ништа није питао - одбрусиле су службенице Центра.

А СТЕПИЋА НИКО НЕ ПОГЛЕДА

У ВЕЛИКОЈ Иванчи се питају, а сви знају одговор, откуд да Центар за социјални рад толико кидише на имовину хероја са Кошара, чији је наследник брат Владан, тиме и његова деца, а нико не погледа Радула Степића који је умро сам.

- Нашли су га мртвог после неколико дана, а пси су му већ покидали делове тела. Зашто Центар за социјални рад ту није имао интерес? - огорчени су мештани Иванче.

У Иванчи још питају: зашто деца из овог села, али и са подручја општине завршавају у хранитељским породицама у Ловћенцу? Наводе да једна од службеница Центра (име познато редакцији) тамо има родбину, па "хранитељима, рођацима набацује посао".

ОВАКО је почео напад и уследила одбрана наследства хероја са Кошара Зорана Милојевића, јединог из младеновачке општине који је положио живот на олтар отаџбине у најкрвавијој бици на граници према Албанији у пролеће 1999. године. Борба не престаје. Она потреса и живе и мртве. Живе мештане Велике Иванче, уписане на мапи несреће, када је једне зоре у априлу 2013. године, њихов комшија Љубиша Богдановић, да ли из чистог мира, убио тринаесторо недужних људи. Ових дана поново потреса кости хероја са Кошара, водника Зорана, припадника 72. елитне бригаде наше војске. Имао је 29 година. Био је леп, даровит младић који је, како га се сећају у Иванчи, по свему заслужио надимак - Уча. Имао је многе снове и планове. Са девојком коју је верио да заснује породицу, унапреди родитељско имање, како би они и његов млађи брат Владан, живели боље. Утолико је побуна мештана против ововремених "добротвора" значајнија: да је жив, његово најближе окружење не би било на удару, коме се данас супротставља само свест и савест оних који спознају значај његове жртве.

- Зато смо се и побунили - кажу мештани Иванче. - Зато смо и потражили помоћ са свих страна, јер не успевамо да се изборимо са појединим бескрупулозним службеницима Центра.

Анђа Милојевић / Фото Игор Маринковић

ГДЕ је корен још једне горке приче из Велике Иванче?

Почела је крајем септембра прошле године. Тада је Центар за социјални рад, под чијим старатељством је Владанов син Зоран (по покојном стрицу добио име, смештен у хранитељску породицу пре три године), сазнао да Владан, осим имовине у Великој Иванчи, има и стан у Младеновцу. Од тада, до данас, не престаје атак на Владана, али и на његове најближе рођаке, упркос чињеници да наведени стан још није у потпуности његов.

Причу расплиће Рајко Радовановић, председник Извршног одбора младеновачког Удружења бораца ратова од 1990. године.

- Као дуг том младом човеку који је себе уградио у херојску борбу на Кошарама, проценили смо да барем његовим родитељима симболично помогнемо, мада смо свесни да је губитак сина ненадокнадив. Зато смо родитељима хероја, Томиславу и Олги, доделили стан од 36 квадрата у Црквеној улици, недалеко од центра града. Тај стан је наше удружење добило од општине - каже, за "Новости", Рајко Радовановић. - Олга и Тома су желели да га откупе и поклоне унуку Зорану, али за живота нису стигли да измире све рате. Због тога стан није могао ни да уђе у оставинску расправу, тако да ни Владан није могао да га наследи. Али, ево већ неколико месеци засут сам захтевима Центра да им доставим податке о том стану, чији су откуп на Томино и Олгино име наставили рођаци Милојевића, поштујући жељу родитеља да стан припадне унуку.

Удружење бораца нема дилему:

- Ми сматрамо да се ни по коју цену не смемо оглушити о Зоранову жртву. Желимо да стан наследи онај коме је и заветован - упућује нас Рајко Радовановић. - Зоранов братанац, сада у хранитељској породици у Ловћенцу, пред завршетком средње саобраћајне школе, наредне године постаје пунолетан, па је најправедније да он наследи део те имовине.

ЗАШТО се Центар толико упиње да се домогне не само стана, већ целокупне имовине наследника Томислава и Олге Милојевић, родитеља хероја са Кошара? Кућа, окућница, вода, струја, асфалт, седам хектара земље... Зато се са правом намеће питање: како је ургентно донето решење о постављању старатељства Владану Милојевићу. Исто тако, ургентно, стигао је и позив суда за "лишење" његове пословне способности. Решење је уручено 20. јануара, а рочиште у надлежном суду заказано за март.

Зашто се тако журило и жури? Одговор је дала блиска Владанова рођака, Снежана:

Снежана Милојевић и Рајко Радовановић / Фото Игор Маринковић

 

- Хранитељи нашег Зорана из Ловћенца су долазили заједно са службеницом Центра у Иванчу и тражили да надоместе све што смо ми, Зоранова фамилија, од срца уложили у откуп стана. Били су сасвим директни: ми желимо да реновирамо тај стан, рентирамо га и од тога помогнемо детету да положи возачки испит. Нисам показала ни љутњу ни огорчење, али јесам била веома повређена, зар се у саобраћајној школи возачки не полаже као део обуке - говори нам Снежана, чија породица годинама уназад помаже рођака Владу и његову децу. - Тражили су признанице плаћених рата од стана. Питала сам се: зар ови људи, а и ови који су их довели, немају ни трунку пијетета према жртви хероја? И, била сам изричита: док се законски питање тог стана не реши, никаквог разговора о томе нема.

КАД СУ ЈАВИЛИ ЗА БРАТА...

НЕКАКО сам се погубио кад су јавили за брата. Кад сам видео родитеље како падају... У мени је све пало. Мислио сам да се ни ја никад оженити нећу. Онда сам се оженио, али је брак пропао. И све је пропало кад ми је и мајка умрла. Жена ми се преудала, одвела ћерку, а сина Центар одвео у хранитељску породицу - у даху нам прича Влада, док стојимо испред споменика брата хероја. - Ево, то је тај његов споменик, његове фотографије су у нашој кући. Ја их гледам и кажем: боље би било да је он жив, па пустим песму која је њему посвећена и вежбам је уз хармонику.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (4)