КУЋУ ПРЕТВОРИО У МУЗЕЈ НОШЊИ: Млади инжењер Милан Ристић у Сврљигу има јединствену колекцију врло старих народних одевних предмета (ФОТО)

ЋУРДИЈА и каица - свечана хаљина и капа за невесту из 19. века, сукње, јелеци, кецеље, тканице и мараме, тек су делић богате колекције Милана Ристића (28) из Сврљига.

Фото Ј. Ћосин

А осим што их прикупља и чува, овај млади инжењер модног дизајна, и ручно израђује делове народне ношње овог краја из најстаријих времена.

Више од 1.500 делова народних ношњи, Милан је прикупио обилазећи сврљишка села, од заљубљеника у традицију и фолклор, комшија, бака, других колекционара. Оно што не може да добије или купи, направи сам тако што ручном машиницом за вез истка на разбоју шару, баш онако како су то много векова пре радиле абаџије којих данас у Србији има толико да могу "стати" на прсте једне руке.

- Данас је тешко уопште наћи машиницу за вез - прича нам Милан. - Од баке сам наследио једну, а другу ми је поклонио човек у једном селу. Све оно од народне ношње што немам у свом фундусу, а што видим кад код неког одем, а не жели да прода или поклони, ја фотографишем, узмем крој, па урадим реплику. За израду једне кецеље потребно ми је најмање три дана, а ако је богато везена онда и до 10. Посао захтева много рада, мењање вунице, прецизност, стрпљење, а израђује се тако што се исцртано платно припреми за рам и окачи, да стоји равно док се везе машиницом. Ради се увек с наличја, да би вез остао на предњој страни, на лицу. Вез се после пришије за кецељу или на неки други одевни предмет.

Foto: Фото Ј. Ћосин

POGLEDAJ GALERIJU

Испричао нам је наш саговорник да реплике народне ношње израђује искључиво у оригиналу, не уносећи нове идеје, јер жели да их тако сачува од заборава. Љубав према народној ношњи и традицији родила се, каже, још када је као средњошколац почео да се бави фолклором. Врло брзо почео је да прикупља оригиналне сукње, чарапе, шајкаче, шубаре, антерије, пртене кошуље, јелеке, опанке, мараме...

- Готово за сваки комад ношње који имам, знам одакле је, зашта је спремљен, да ли је дар, да ли за онај свет "горе" - објашњава нам овај колекционар.

- Углавном је то била девојачка спрема. Ту су сукње писмарке, какве је ткала и моја бака, затим сукње левке, кецеље са "лскавкама" како су их звали у овом крају, а то су најсвечаније кецеље. Ту су чарапе двопређне карактеристичне такође за сврљишки крај, накит из 1839, две пафте из 1905. године из Беле Паланке - декоративне металне копче за женски појас, пушћули односно мамлије или наушнице...

Од свега што поседује у својој колекцији најдража му је, каже, каица из 19. века. То је женска капа коју су невесте носиле од дана свадбе па све док не роде дете.

Додаје да је данас мало оних који ношњу израђују ручно, и да су занат од абаџија преузеле компјутерске машине. Признаје да модерне ношње личе на оне старе, али су материјали знатно другачији. Објашњава нам да се ношња сврљишког краја мењала кроз векове, онако како су прилике то дозвољавале.

- Пре Другог светског рата ношња је била оскуднија везом, није се имало пара, јер што више веза, ношња је богатија. Касније је дошао тренд флоралних мотива, да се везе цвеће, пре тога је била заступљена геометрија - објашњава овај млади модни дизајнер и не крије да му је жеља да отвори својеврсни музеј у ком би изложио сву своју богату колекцију и презентовао је јавности.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације