ДУХ УСТАВА ИЗ 1974. СРУШИО ДРЖАВУ: Економски развој земље засенили су национални програми републичких и покрајинских елита

Др Љубодраг Димић

06. 09. 2020. у 14:00

АТМОСФЕРА створена око Устава из 1974. најдиректније је угрожавала југословенску државу и генерирала државну кризу. Право да савезне законе извршавају органи федералних јединица брзо се претворило у осам различитих тумачења и примена закона.

ДУХ УСТАВА ИЗ 1974. СРУШИО ДРЖАВУ: Економски развој земље засенили су национални програми републичких и покрајинских елита

Архива

На делу је био "ратоборни федерализам" у коме је моћ вета пружала могућност свакој федералној јединици да питања од значаја за федерацију, ставе у контекст односа међу републикама. Када је у питању Србија њени закони готово да нису обавезивали никога у покрајинама. Право вета, дато републикама и покрајинама у поступку промене Устава и доношењу најважнијих савезних аката, поништавало је суштину федерализма.

Савезни акти добијали су уговорни карактер. Непроменљивост Устава институционалним путем "окамењивало" је постојеће стање. Југословенска држава престала је бити политичка заједница својих грађана и њихових националних, територијалних, политичких, економских, идеолошких интереса. Суштину насталих промена речито је дефинисао Е. Кардељ, истичући да Југославија није класична федерација али ни конфедерација, већ "самоуправна заједница народа и народности" заснована на заједничким интересима утврђеним "самоуправним и демократским уставним споразумом међу републикама и покрајинама".

ЕКОНОМСКЕ програме развоја засенили су национални програми републичких и покрајинских елита. Кадровска политика партије апсолутизовала је начело морално-политичке подобности, занемаривала стручности и подстицала процес депрофесионализације. Неадекватна смена генерација, хиперпродукција школованих стручњака, одсуство перспективе покренули су незадрживи талас напуштања домовине. Процес "пражњења" и "старења" села није зауздан осмишљавањем профитабилних и перспективних економских програма. Одустајање од модернизације посредно је подстакло бујање "идеологије индустријализма" и оријентацију на застареле и нерентабилне технологије. О нерационалном утрошку сировина и енергије нико није водио рачуна. Унапређивање продуктивности сасвим је изостало у годинама 1965-1985. Пораст дохотка увећаван је повећањем цена.

Животни стандард становништва је перманентно опадао досегавши почетком осамдесетих ниво из средине шездесетих година. Стопа привредног раста, која је средином шездесетих година износила преко 8%, смањена је у периоду 1981-1985. на 0,6%. Обим потрошње превазилазио је обим домаће производње, што је утицало на перманентно задуживање. Отплата спољног дуга износила је око 8% годишњег бруто националног дохотка. Државна администрација је увек више трошила него што је приходовала. Држава је била скупа и неефикасна.

ТРГОВИНСКИ дефицит са иностранством износио је крајем седамдесетих година 7.225 милиона долара, платни дефицит 3.661 милиона долара, дугови око 20 милијарди долара, инфлација на годишњем нивоу око 45%. Илузија успешног рада и лагодног живота свесно је подупирана идеологијом. У ту сврху подизани су инострани кредити. Кризу задужености, која је готово три пута увећана у годинама 1974-1985, подстицало је непоштовање друштвеног плана, глад за инвестицијама, неконтролисано задуживање осамостаљених и неодговорних републичких и покрајинских елита, светска енергетска криза и међународни економски односи ("нафтна криза", монетарна политика).

О судбини кредита утицали су центри политичке моћи што је утицало на велики проценат промашених инвестиција који трајно оптерећују привреду. По изјавама званичника унутрашњи дуг био је много "тежи" од спољашњег. То је додатно подстицало неповерење, спутавало сарадњу и посебно се одразило на међурепубличке односе и размену. Циркулација капитала између република и покрајина, уколико се изузму фондови за неразвијене, готово је сасвим угасла. Политичке одлуке одржавале су у животу економске губиташе. Раст цена иницирао је убрзану инфлацију. Однос друштвеног производа по становнику (у Словенији је 7,5 пута већи него на Косову) говорио је о заоштравању односа развијених и неразвијених. Заостајање Србије било је, уз остало, иницирано и великим улагањима у Косово (58% свих инвестиција у покрајини потицало је из фондова за неразвијене).

Архива

РАСКОРАК између великих предузећа и глобално неразвијене привреде увећаван је са сваком новом годином. У привреди је овладало претерано администрирање, апатија, одсуство иницијативе, немоћ. Некадашња (1945-1965) опседнутост индустријализацијом, електрификацијом и убрзаним развојем замењена је политичком логиком расподеле државне имовине и нерационалне потрошње. Устав из 1974. пресудно је допринео формирању националних економија, парцелизацији југословенског тржишта, затварању републичких економија, "општем развлачењу" имовине која је остала без титулара. Тако је већ средином седамдесетих година проценат међурепубличке робне размене спао на само 23%, са тенденцијом даљег опадања. Према доступним подацима, крајем осамдесетих година, само је 0,30% инвестиција улагано у заједничке међурепубличке пројекте. На концепцији националних економија израстала је власт републичких и покрајинских бирократија, које су себе представљале као заштитнике националних интереса и борце за стицање државности.

Асиметричност, коју је југословенска федерација имала од тренутка свога настајања, почела је да добија на значају у оном часу када су покрајине изједначене, по правима у федерацији, са републикама и постале конститутивни елеменат федерације. У Србији су успостављена три судска система. Законодавна надлежност покрајина изједначена је са републичком а републике лишене могућности да утичу на примену својих закона на територији покрајина. Криза у стварању правних норми, изазвана њиховим гомилањем, порађала је неефикасност система. У осетљивим питањима доношења закона, промене републичког устава, избора и разрешења чланова Председништва СФРЈ и делегата у Већу република и покрајина, република је постала зависна од воље својих покрајина које су, уз остало, имале право вета и биле "комплетиране" за остваривање властитог суверенитета. Покрајине су суштински постале независне од Србије а република, опет зависна од својих саставних делова. Неједнакост грађана пред законима била је посебно изражена на Косову, где је српска популација била изложена систематском терору. Судови нису били самостални и независни од политике и утицаја локалних структура моћи.

НАЧЕЛА о удруженом раду, која је афирмисао Устав из 1974. и прихватио Десети конгрес СКЈ, добила су, новембра 1976, своју разраду у "Закону о удруженом раду". Закон је требало да обезбеди самоуправну интеграцију југословенског друштва али у томе није успео. Немоћ и неефикасност федералног центра била је уочљива. Аутархично и атомизирано планирање, конципирано на интересима чланица Федерације, губило је способност предвиђања. Апсолутизација републичких и покрајинских интереса поништавала је прокламовано самоуправно договарање. Нагодбе и компромиси државних и политичких центара моћи детерминисали су сарадњу и споразумевање удруженог рада. Разбијени су велики системи (железница, пошта, металургија, електропривреда, рударство). Упоредо са институционалним успостављањем удруженог рада опстајао је и стари, никада до краја напуштени привредни систем. Постојање више осамостаљених економија увећавао је привредни хаос.

Покушаји државних власти да реализацијом "Дугорочног програма економске стабилизације" зауздају кризу нису дали резултате. Без рационалног плана, спремности на радикалне "резове", осећаја да морају бити прихваћена правила која намећу тржишни закони, свести да је постојећи привредни систем преживео креатори економског програма нису могли очекивати успех. Истовремено било је јасно да "политичке структуре" нису спремне да своје место препусте "експертима". Метод управљања привредом изграђен у претходним деценијама, који је политичким чиниоцима обезбеђивао монопол у сфери економије, наставио је да живи. Економска криза је подривала темеље државе.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (13)