ЈУГОСЛАВИЈА НИЈЕ БИЛА СЛУЧАЈНОСТ ИСТОРИЈЕ: Од "мисије сабирања Срба" до заједничке државе Јужних Словена

Академик Љубодраг Димић

30. 11. 2022. у 18:22

ГОДИНА 1918. представљала је значајну прекретницу у животу Европе и света.

ЈУГОСЛАВИЈА НИЈЕ БИЛА СЛУЧАЈНОСТ ИСТОРИЈЕ: Од мисије сабирања Срба до заједничке државе Јужних Словена

Фото: Музеј историје Југославије, Архив Југославије , Архив Србије, Архив "Борбе" и "Новости", приватна архива породице Јовановић из Ужица, Твитер и Википедија

Завршетак Првог светског рата означио је крај једног историјског доба и почетак новог времена. Са старим добом нестала су три велика царства - немачко, аустроугарско и руско, и пропале три велике династије Хоенцолерни, Хабзбурзи и Романови. Ново време изнедрило је младе националне државе, међу којима и Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Југословенско државно уједињење, остварено децембра 1918, било је резултат светског рата, а новонастала Краљевина СХС чињеница сложене политичке стварности међуратне Европе. У питању је била велика национална револуција спроведена у знаку "народног јединства", процес супротстављен инерцији уситњавања и "балканизације" простора окупљеног у границама новонастале државе. Југословенско уједињење изведено је са значајним закашњењем. Повезани истоветним јужнословенским етницитетом, Срби, Хрвати и Словенци били су подељени бројним националним специфичностима. Нову државу, од првог тренутка, потресали су национализми њених народа-нација и изражена тежња Хрвата, али и Словенаца, за формирањем посебне националне државе.

Југословенско уједињење, како показују истраживања историчара, није било "случајност историје" већ плод дугог историјског развоја у трајању дужем од једног века и тежње да се сви Срби нађу под заједничким државним кровом. Националну свест српског народа превасходно је обликовала борба за национално ослобођење. Од раздобља националног препорода, језичких реформи и интеграције, изграђивања политичког идентитета о себи, промене у социјалној структури традиционалног друштва, израстања националних установа и елите формиране на европским узорима и обликоване европским утицајима до стварања заједничке државе Јужних Словена, пређен је дуг пут. Политичкој вољи за стварањем југословенске државе супротстављали су се структура друштва које није било модерно, географија тла, економија, култура, историја. Аустроугарска монархија била је основна препрека сваком облику националне еманципације на Балкану и генератор нарастајућих сукоба младих балканских народа-нација.

ПОЛИТИЧКИ ПОКРЕТИ Срба у XИX веку, било да су били конзервативни, либерални или социјалистички, настојали су да "мисија сабирања Срба" буде довршена. У ту сврху, како примећује још Васа Чубриловић, "уложено је много културних напора, политичке борбе и ломљења отпора и спољних и унутрашљих сила..." Енергија која је притом ослобођена директно је потирала постојање великих царстава и обезвређивала "правила" која су на Балкану прописали Беч и Цариград, Лондон и Москва.

Никола Пашић и краљ Петар Карађорђевић 1910. у Русији/Фото: Музеј историје Југославије, Архив Југославије , Архив Србије, Архив "Борбе" и "Новости", приватна архива породице Јовановић из Ужица, Твитер и Википедија

Хабзбуршко царство, Отоманско царство и самосталне државе Србија и Црна Гора представљале су три раздељене зоне у којима се српство развијало. У оквиру Двојне монархије Срби су били помешани са католицима и муслиманима и потчињени аустријској круни (Далмација), мађарској управи (Хрватска, Славонија и Мађарска) и аустроугарској власти (Босна и Херцеговина). На простору Османлијског царства били су сукобљени са турским и албанским становништвом и раздељени у више санџака. Сазревање у оквиру национално и верски хомогене Србије и Црне Горе било је сасвим особено, у много чему слично, али и различито. Национални покрети, засновани на идејама филозофије рационализма и на убеђењу да језик сачињава основу нације, одредили су правце политичког ангажмана. Ослоњен на Русију, са две самосталне државе српски народ је, иако раздробљен у оквиру више држава, био у предности над осталим јужнословенским народима и тако готово предодређен да око своје матице и у складу са својим политичким традицијама, изврши "сабирање српских и хрватских земаља".

Идеја југословенског уједињења имала је основ у заједничком јужнословенском етницитету и језичкој блискости Срба и Хрвата. Ипак, уз блискост која је интегрисала, "жилаво" су опстајале разлике - конфесионалне, политичке, дијалекатске, културне, регионалне, искуствене, стечене дугим животом у оквиру туђих држава.

АНЕКСИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ - ПРВИ КОРАК КА ВЕЛИКОМ РАТУ

СРБИЈА ЈЕ ПОЧЕТКОМ XX века одбацила четврт века дугу (1878-1903) економску и политичку везаност за Аустроугарску монархију. Својим постојањем, угледом, војним и економским јачањем, отпором "затварала" је пут на југоисток, једини правац где је Аустроугарска монархија могла да се искаже као велика европска сила. Србија је у XX век закорачила са националним програмом који је предвиђао усмеравање националних енергија ка југу (ослобођење од Турске) и западу (запоседање Босне и Херцеговине).

Самовољним раскидом једног међународног уговора, Аустроугарска монархија је анексијом Босне и Херцеговине учинила прекретницу са које је Европа кренула ка рату. Анексија је за Хабзбуршку монархију значила политичко и стратешко обезбеђење царских поседа на Јадрану и Балкану, заокружење Србије и даљи продор на југоисток, подизање опалог угледа...Србија је анексију Босне и Херцеговине доживела као задирање у виталне националне и егзистенцијалне интересе српског народа, покушај да се дефинитивно однароде Срби из Босне и тај простор отргне од Србије, догађај који је неминовно увлачи у рат са монархијом. Анексиона криза је окончана привременим приморавањем Србије да призна анексију Босне и Херцеговине, распусти сва добровољачка удружења и врати војску на стање у коме је била пре априла 1908. Следеће сукобљавање аустроугарско-српских интереса резултирало је Великим ратом (1914-1918). Њему је претходило сазревање свести да окупљање српства и формирање велике државе од Охрида до Марибора и од Сплита до Суботице (Стојан Новаковић) може бити изведено само на темељима и територији војнички побеђеног Хабзбуршког царства.

Опасност од Турске и страх од ширења Аустроугарске монархије приближили су мале балканске државе и допринели настајању Балканског савеза. Турска је била суочена са дугогодишњом политичком, економском и војном кризом. Аустроугарска монархија је настојала да код европских држава изнуди децентрализацију европских делова Турске и протежира идеју велике албанске државе. Русија је, прећутно, у формирању Балканског савеза видела једино средство свог утицаја на Балкану, препреку немачком продору на исток, оружје политичког и војног притиска на Турску... Балканске државе су увиђале да удруживањем заједничких снага располажу војним ефективима способним да поразе и потисну Турску са Балкана и политичким могућностима да Европу суоче са ситуацијом "свршеног чина". [...]

РАЗВИЈАЊЕМ парламентарног поретка, неговањем унутрашњополитичко демократске климе, постојањем категорије слободног сељаштва као власника земље, војним успесима у ратовима са Турском (1912) и Бугарском (1913), Србија је и посредно подстицала бујање југословенског покрета. Након ослобођења Старе Србије и Јужне Србије, у Београду се почело размишљати и о "крупним задацима" националног уједињења Срба, проширивању националног програма, уобличавању националне политике, ослобођењу и уједињењу као "светом задатку", неминовном судару "српско-хрватског национализма" и "аустријске освајачке политике". Пожељним је сматрано да, након разбијања Аустроугарске монархије, све покрајине у којима живе Срби буду прикључене Србији. Одатле до југословенског уједињења није било далеко. Такве мисли биле су блиске политичкој (Никола Пашић), научној (Јован Цвијић, Стојан Новаковић), економској (Лаза Пачу), војној елити (круг око часописа "Пијемонт"). Заговорници тезе о штетности "југословенске политике" остајали су у мањини.

Никола Пашић, грчки председник Елефтериос Венизелос и сердар Јанко Вукотић/Фото: Музеј историје Југославије, Архив Југославије , Архив Србије, Архив "Борбе" и "Новости", приватна архива породице Јовановић из Ужица, Твитер и Википедија

Србија је била непријатан сусед и неугодан противник, а опседнутост њеним успоном доминантна фиксација у политици Беча. "Псећа Србија", "Свети рат против Словена", "казнена експедиција против Србије", "егзекуција", рат "културне државе против некултуре и политичког злочиначког морала" - неке су од парола које говоре о патолошком стању свести које је путем штампе ширено међу поданицима Аустроугарске монархије. Тенденција уништења Србије као неутралне државе у плановима Монархије постојала је у три вида: присаједињење Аустроугарској монархији, окупација и подела њених територија, територијално смањење и елиминисање.

СТРАХ ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА ОД СУДБИНЕ РАТНИХ ГУБИТНИКА

АУСТРОУГАРСКО-СРПСКИ сукоб (1903, 1906, 1908, 1914) изазвао је Велики рат (1914-1918), током кога је уобличен програм југословенског уједињења. Између више могућности окупљању Срба, Хрвата и Словенаца у оквиру тријалистички уређене монархије, организовању српске државе у границама које досежу до Карлобага и Вировитице (тзв. мало решење или велика Србија), стварању југословенске државе са Србијом као Пијемонтом и под покровитељством великих сила, превагу је однела последња. То је значило напуштање идеје о реконструкцији Аустроугарске монархије на федералном принципу али и разрешење дилеме Загреб (културна супериорност) или Београд (политичка доминација) као средиште окупљања. "Историјска нужност" учинила је да Србија постане носилац југословенског програма и да печат процесу уједињавања. То је била завршна етапа у процесу ослобођења и уједињења. Новонастала држава била је велика европска интеграција.

Децембра 1914. године Народна скупштина у Нишу донела је Декларацију у којој је, као циљ рата, прокламовано "ослобођење и уједињење" Срба, Хрвата и Словенаца. Истовремено, то је значило уништење Аустроугарске монархије и формирање нове југословенске државе на њеним темељима. Југословенски програм српска влада је претпоставила могућем ратном решењу "српског питања". Одбачен је тајни Лондонски уговор између Италије и сила Антанте којим је, уз остало, наговештавано проширење Србије на Босну, Херцеговину, Славонију, Срем, Бачку, јужну Далмацију, северну Албанију али и одрицање од дела територија у Македонији и Банату.

Творци Крфске декларације 1917. године/Фото: Музеј историје Југославије, Архив Југославије , Архив Србије, Архив "Борбе" и "Новости", приватна архива породице Јовановић из Ужица, Твитер и Википедија

ЈУГОСЛОВЕНСКА ОРИЈЕНТАЦИЈА српске владе била је на великом искушењу крајем 1917. године када су, након победе бољшевичке револуције и настојања савезника да се склопи сепаратни мир са Аустроугарском монархијом, код хрватских и словеначких политичара поново оживеле идеје о аутономном статусу унутар тријалистички уређене Монархије. У таквом случају српска влада била је спремна да прихвати само оно решењу по коме би, на крају рата, сви Срби били под једним државним кровом. Томе у прилог ишло је и расположење Срба ван Србије да, коначно, буду уједињени са Србијом. На другој страни, југословенска расположења су 1914. године готово сасвим замрла у Хрватској и Словенији. О "заједништву" се почело интензивније размишљати тек у последњим ратним годинама. Према проценама из средине 1918. године, готово 100% Далматинаца, 60% Хрвата и Словенаца желело је заједничку државу. Југословенском уједињењу их није приводила жеља за заједничким животом већ страх од "германске" и "италијанске" опасности, "социјалних немира", анархије, као и убеђење да српска војска и дипломатија једине могу сачувати просторе Словеније и Хрватске од судбине комадања намењене ратним губитницима.

Краљевина СХС образована је уз сагласност легитимних представника двеју "држава" - међународно признате Краљевине Србије, уједињене одлукама Велике народне скупштине Војводине (25. 11. 1918) и Велике народне скупштине у Црној Гори (26. 11. 1918) са Војводином и Црном Гором и међународно непризнате "државе" Словенаца, Хрвата и Срба, која је била резултат преврата у условима распада Аустроугарске монархије.[...]

БЕЧКА ФАБРИКА ЛАЖИ О СРБИЈИ И СРБИМА

КРАЉЕВИНА (СХС) ЈУГОСЛАВИЈА била је држава помирења. У оквиру њених граница нашли су се они који су у рату били победници и они који су војевали, често под присилом, на страни поражених. Заједнички живот становништва Краљевине СХС био је оптерећен пропагандним стереотипима које је годинама фабриковала аустроугарска пропаганда. Стереотипи о "праведном рату", "корисном рату" за Хрватску, "праведном боју", "дивљачкој Србији" и "примитивним Србима", "шизматицима", "6изантизму" годинама су се могли читати у готово свим хрватским и словеначким новинама. Ширена је свест да Србија нема шта да тражи преко оних граница које је добила 1878, да не постоји "никакво загранично српство", да је Босна и Херцеговина муслиманска и хрватска земља, Војводина мађарска, да Славонија и Далмација имају искључиви историјски хрватски карактер. Политичке странке, Римокатоличка црква, хрватска штампа, потпомогнути органима власти, нису били спремни на одрицање од "жезла Хабзбуршке династије". Како је рат улазио у завршну фазу, све се више развијала свест да је Хрватска баштиник свих територија Двојне монархије. У месецима након уједињења по истом пропагандном моделу римокатоличка црква и хрватске политичке партије прихватиле су нове стереотипе о окупаторској српској војсци, пљачки хрватске имовине, српској жандармерији, затирању хрватског језика, писма и културе, финансијском искоришћавању Хрватске, спутавању цркве и непоштовању римокатоличке вере, запостављању хрватских области. [...]

Јован Јовановић Пижон и Никола Пашић/Фото: Музеј историје Југославије, Архив Југославије , Архив Србије, Архив "Борбе" и "Новости", приватна архива породице Јовановић из Ужица, Твитер и Википедија

Србија је представљала најзначајнији чинилац уједињења, али не и једини. У рат је закорачила из самоодбране, мада је убрзо схваћено да брига о целини српске државе представља нераздвојни део настојања да се заштите српски етнички простор и територије настањене Југословенима. Југословенско окупљање схватано је као услов одржања. Никола Пашић је већ у првим данима рата дефинисао визију југословенске државе и југословенског простора (целокупна југословенска етничка територија). Током прве ратне године српска влада је (Нишка декларација од 7. 12. 1914) осмислила и прокламовала ратни програм који је у себи повезивао и изједначавао по важности "свету борбу за ослобођење огњишта" и борбу за "ослобођење и уједињење неослобођене браће Срба, Хрвата и Словенаца".

ТИМЕ ЈЕ ЈУГОСЛОВЕНСКО питање званично постављено као једно од питања чије решење мора одлучити исход рата. Србија је у нову државу уложила државност и традицију, за њу жртвовала више од једне четвртине укупног становништва, дефинисала и дипломатски "изнела" југословенски програм, војском сачувала југословенски простор од комадања. На крају рата Србија се нашла у табору ратних победника и тиме омогућила осталим југословенским народима (Хрватима и Словенцима) да преко формирања новонастале југословенске државе напусте страну поражених и да се, готово без жртава, прикључе победницима.

Никола Пашић, Миленко Веснић и Јован Јовановић Пижон на међусавезничкој конференцији/Фото: Музеј историје Југославије, Архив Југославије , Архив Србије, Архив "Борбе" и "Новости", приватна архива породице Јовановић из Ужица, Твитер и Википедија

За настајање нове државе била је потребна воља сила победница да Аустроугарска монархија нестане са политичке карте Европе. Та воља је дефинитивно исказана у последњој ратној години. Ривалство Енглеске и Русије око решавања источног питања деценијама је Србију укључивало у руску интересну сферу, представљало као "предстражу" Русије, изазивало подозрење западних сила. Руско иступање из рата елиминисало је "страх" Велике Британије од настајања једне велике словенске државе на Балкану. Слом Аустроугарске монархије био је истовремено и тежак пораз анахроне феудалне идеологије свештенства који је Ватикан испунило несигурношћу, неспокојством, страхом. Невољно, тако је и Ватикан био принуђен да се сагласи са настајањем нове државе. На крају је и Италија, која је уједињење доживљавала као суспендовање одлука тајног Лондонског пакта, морала да попусти пред чињеницом да та држава настаје мимо њене воље. Нова држава је, завршетком рата, добила јасно одређене задатке и функцију у свету насталом на рушевинама великих царстава - да чини зид који спречава обнову германске опасности, да служи као "санитарни кордон" који онемогућава разливање идеја Октобра на Запад, да буде експонент победничких сила на Балкану и бранитељ мировног поретка успостављеног на крају рата. У седамдесет и три године дугом животу, југословенска држава је неколико пута добијала и губила своју функцију у европским порецима. Губици функције исказивали су се као времена великих напетости, несрећа, крвопролића (1939-1945; 1989-1995).

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (4)

И СРПСКИ ДЕЧАК ПОГИНУО У ЗЕМЉОТРЕСУ: Мали Робин (8) страдао у мајчином загрљају