СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ - ПИРОВА ПОБЕДА СРПСКОГ НАРОДА: Шта је претходило проглашењу заједничке државе "троименог народа"

Академик Милорад Екмечић

29. 11. 2022. у 18:11

КРАЉЕВИНА СХС била је држава српског народа у којој је заједнички живео са Хрватима и Словенцима. Нова држава била је резултат међународних околности, али и избора српске политичке елите која је југословенско уједињење претпоставила стварању увећане српске државе. Уједињење је представљало значајну прекретницу у животу сва три народа.

СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ - ПИРОВА ПОБЕДА СРПСКОГ НАРОДА: Шта је претходило проглашењу заједничке државе троименог народа

Фото: Музеј историје Југославије, Архив Југославије , Архив Србије, Архив "Борбе" и "Новости", приватна архива породице Јовановић из Ужица, Твитер и Википедија

Њихово окупљање у оквирима граница исте државе значило је судар различитих историјских свести, традиција, менталитета и друштвених навика, суочавање више дијаметрално супротних правних, монетарних, пореских, саобраћајних, просветних система, спајање друштава која су се умногоме разликовала, сусрет процеса модернизације (индустријализација и урбанизација) са конзервативизмом аутархичног села и остацима феудалне свести и друштвене организације.Неразвијено грађанство није било у стању да југословенски а тиме и српски простор уједињује на економским и културним основама већ, искључиво, на политичко-идеолошком плану. При томе, облици политичког организовања и форме политичког  живота нису били у складу са захтевима модерног привређивања (либерални капитализам настоји да поруши све феудалне и тржишне баријере).

КОНЗЕРВАТИВИЗАМ, искључивост, примитивизам, клерикализам оптерећивали су све области друштвеног живота. Свест о неопходности утемељења југословенског културног идентитета и осећаја припадности истом јутословенском друштву никада није однела превагу над старим навикама и националним одређењима. Постојеће нације су тешко савлађивале формирану свест о својој „изузетности“, „особености“, „несводљивости" на било који „колективни ентитет“. Изузетак су представљали само Срби. Уједињење 1918. године, као „миленијумски преврат“, окупило је скоро све Србе под једним државним кровом и значило прилику да се, најзад, и српски народ, по својим особинама изразито полицентричан, национално интегрише у оквирима наговештене  југословенске интеграције.

ТРИЈУМФ ИДЕЈЕ ДА ЈЕ РЕЛИГИЈА ВОДОДЕЛНИЦА НАЦИЈЕ

СРПСКИ ратни циљеви су одређени у неколико кључних елемената. На првом месту је прокламација регента Александра о рату, објављена 4. августа 1914. Циркуларна нота од 4. септембра и коначно Нишка декларација српске Народне скупштине 7. децембра 1914. и у дипломатској служби, али и светском јавном мњењу означиле су да Србија жели да оствари свој историјски идеал уједињењем своје угњетене браће - свих Срба, Хрвата и Словенаца. Сматра се нејасном омашком што регент Александар у својој прокламацији није споменуо Словенију. [...]

На Крфској конференцији, коју сазива српска влада, у трајању од 36 дана, од 15. јуна до 20. јула 1917, заседали су представници владе и Југословенског одбора (Анте Трумбић, Хинко Хинковић, Душан Васиљевић, Франко Поточњак и Динко Тринајстић). Расправа у 24 развучене седнице водила се само о формулацији декларације, као заједничког циља обе стране. За хрватску политику је то био најизазовнији догађај целог Првог светског рата. Требало је јасно ставити на папир шта хрватски народ, према схватању њихових представника у западном демократском свету, у рату жели. Конференција је била сличан историјски изазов и за српску владу и цели народ, јер је од њеног исхода зависио облик будуће државе. [...]

Српска влада на Крфу/Фото: Музеј историје Југославије, Архив Југославије , Архив Србије, Архив "Борбе" и "Новости", приватна архива породице Јовановић из Ужица, Твитер и Википедија

Крфска декларација од 20. јула 1917. историјски је документ далекосежних последица, а праве вредности ће почети да се откривају тек кад је држава, створена по тим претпоставкама, пропала. То је историјски покушај да Јужни Словени, коначно, створе једну демократску државу и превазиђу злу судбину узајамног пропадања због царствовања религиозне нетолеранције. Значајније је питање шта творци декларације нису хтели, него шта јесу хтели. Они нису хтели да религија буде вододелница нације и желели су да плот различитих, увек завађених и узајамно неповерљивих цркава и верских заједница не буде у исто време оквир политичког суверенитета.

ОСТВАРЕН ЈЕ ТИМЕ сан идеолога Српске радикалне партије крајем XIX и почетком XX века да се коначно спроведе у дело изградња заједничке народности Срба и Хрвата... Главни задатак српских странака је изградња заједничке српско-хрватске народности, без обзира на то што водеће хрватске странке воде политику која се простире до оних историјских граница којима теже хабзбуршка и угарска политика на Балкану. Овоме треба додати и Скерлићеву идеологију "Запад је закон живота", коначно одбацити менталитет пловљења по површини река које завршавају у руском мору. Основна претпоставка за то је верска толеранција, на основама општег слабљења верског осећања и смањења улоге религија и цркава у друштву. Из овог духа, веровања да ће велики светски рат срушити и стару улогу цркава у вођењу држава и народа, створена је Крфска декларација 1917. године.

Јован Скерлић и Богдан Поповић (обојица седе) са пријатељима/Фото: Музеј историје Југославије, Архив Југославије , Архив Србије, Архив "Борбе" и "Новости", приватна архива породице Јовановић из Ужица, Твитер и Википедија

Оно што је Никола Пашић погрешио приликом преговарања са хрватским представником Антом Трумбићем, није била процена да њихови народи сами за себе не могу постићи ништа. Погрешио је што је потценио чињеницу да је Трумбић на путу за Крф свратио у Ватикан. Хрватски народ није водио Трумбић, све и да је преовлађујуће победио на слободним изборима, него папа преко војске покорних свештеника. У декларацији се "поново и најодсудније наглашава да је овај наш троимени народ један и исти по крви, по језику говорном и писаном, по осећајима свога јединства, по континуитету и целини територије, на којој неподвојено живи, и по животним интересима свог националног опстанка и свестранога развитка свога моралног и материјалног живота". Изједначене су "православна, римокатоличка и мухамеданска вероисповест"... Трумбић је имао приговоре на изједначавање јеврејске и муслиманске вероисповести са две хришћанске. У декларацији се предвиђала аграрна реформа.

Никола Пашић и регент Александар Крађорђевић/Фото: Музеј историје Југославије, Архив Југославије , Архив Србије, Архив "Борбе" и "Новости", приватна архива породице Јовановић из Ужица, Твитер и Википедија

СРПСКА ВОЈНА ПОБЕДА И АГОНИЈА ХАБЗБУРШКОГ ЦАРСТВА

ШТА ЈЕ РАЗЛОГ да хрватски и словеначки представници не покрећу питање стварања федеративне југословенске државе? У једном извештају британске обавештајне службе од 10. маја 1918. за то је дат одговор: "Нема сумње да су Трумбић и остали прихватили Крфски споразум, али је то било због тога што је било тешко одбити га у тренутку када је покрет за уједињење словенских покрајина Аустрије био много напредовао, а аустријска влада му није показивала противљење". Хрватски представници на Крфу нису хтели да ризикују голуба унитарне Југославије под њиховим вођством, ког је бечки двор подржавао, у корист врапца федеративне Југославије. Нису били убеђени да је хрватска култура икакав битни фактор због ког би се неко опредељивао у будућој држави да се њима да вођство...

Није тачно да се у свакодневним сусретима у току 36 дебелих дана није расправљало питање федерације, или унитаризма. Никола Пашић је за лондонски Morning Post 17. октобра 1918. изјавио да је федерација одбачена, јер нема јасне границе између Срба и Хрвата, православних и католика. То би се раздвајање морало применити уз прихватање нужде "исељавања и досељавања", којим би се раставила два народа који су "испремештани на најзаплетенији начин". Каснијим језиком би се рекло да су страховали од примене принципа етничког чишћења. Веровали су да ће локална аутономија и начело самоопредељења омогућити стварање аутономних слобода, уколико се покажу нужним.

Најбоље је ово објаснио црногорски војвода Симо Поповић једном забелешком из Париза 21. септембра 1917, у којој он предлаже Пашићу да се најпре уједини Србија. "Србија, која би својим границама обухватала све што је наше, па послије браћа Хрвати и Словенци - кад год хоће у заједницу са нама, добро нам дошли. Пашић, смијешећи се, одговара ми, да нијесам сам који тако мислим и осјећам. Уз то ми исприча како су и Хрвати на конференцији у Крфу најприје тражили да Хрватска као краљевина у садашњим својим границама ступи у заједницу са Србијом. Са српске се стране пристало на то, али онда да се најприје разграничимо, да се одвоји од Хрватске што је српско. Хрвати не хтједоше тако и сагласише се за државу са једном границом и једним држављанством."

Црногорски војвода Симо Поповић/Фото: Музеј историје Југославије, Архив Југославије , Архив Србије, Архив "Борбе" и "Новости", приватна архива породице Јовановић из Ужица, Твитер и Википедија

ХРВАТСКЕ СТРАНКЕ су своје национално питање покушавале да реше на три начина: асимилацијом Босне и Херцеговине до реке Дрине, како се залажу клерикалци око надбискупа Штадлера и уз помоћ Аустроугарске 1918; геноцидом над Србима до реке Дрине и уз ослонац на Немачку 1941; етничким чишћењем Срба, уз територијално проширење у Истри, уз помоћ Сједињених Америчких Држава 1995. Основа те трагедије је у неспремности да се жртвује менталитет религиозне нетолеранције, који на тој истој територији води католичка Хабзбуршка монархија већ пет векова. [...]

Српска војна победа у рату је праћена агонијом у коју је тонуло Хабзбуршко царство. Почетком фебруара 1918. побунили су се морнари у поморској ратној бази у Котору. Било их је шест хиљада, захтевају мир и национално ослобођење. Било је ту мало Срба. По шумама се стварају групе војних дезертера Зелени кадар. На Фрушкој гори их је било шест хиљада. По Србији се организују четничке јединице Косте Пећанца, али и импровизоване наоружане групе. Српску војску дочекује у Ужицу неколико хиљада људи под пушкама. По Босни и Херцеговини се сељаци окрећу на гоњење муслиманских велепоседника и запоседају своје баштине, које им је султанов Земљишни закон 1858. отео, а хабзбуршка власт то после 1878. потврдила. Врло је значајан и "Покрет већа", који се јавља крајем рата. Иако су те клице засађене раније, тај покрет се разгранава и постаје фактор тек кад је српска војска почела победнички поход у Подунавље и Штајерску. Без тог војничког ослобођења не би било другога. Ипак, војска је ударала само темеље, а требало је да народ, преко "Покрета већа" нађе лека општој бољци непостојања стабилних институција, нити неопходног мира, како би се воља обичних људи чула. [...]

ЛОВ У МУТНОМ ПРОТИВНИКА УЈЕДИЊЕЊА

У ЗАГРЕБУ ЈЕ 6. ОКТОБРА формирано Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба. Два дана потом је Народно вијеће формирало Средишњи одбор са др Антоном Корошцем, др Антом Павелићем, лекаром и Светозаром Прибићевићем. [...]

Др Анте Павелић, први председник Скупштине Краљевине СХС/Фото: Музеј историје Југославије, Архив Југославије , Архив Србије, Архив "Борбе" и "Новости", приватна архива породице Јовановић из Ужица, Твитер и Википедија

Већ од почетка се показује да у Хрватској постоје језгра опозиције уједињења са Србијом. Најдаље се чуо Стјепан Радић са својом Хрватском сељачком странком. Та рибица, настала из одлука о политичком активирању села на Еухаристичком конгресу у Загребу 1900, у мутном је почела да се сналази и расте. Она се прва опредељује за самосталну хрватску републику.

Међу недовршеним људима, који доминирају југословенском политиком 1918, Стјепан Радић је био изузетна личност - пола кафански политичар, пола религиозни месија. [...] Никад се није одрицао планова да ствара хрватску државу до реке Дрине, асимиловањем свих вера и других етничких група у једној препорођеној Католичкој цркви у којој би општине наименовале свештенике, а не би били постављани од бискупа.

Народно вијеће у Загребу је створено тек после притиска из Далмације, где је због италијанске опасности већ 2. јула 1918. била створена Народна организација Срба, Хрвата и Словенаца за Далмацију. Француски маршал Де Пере је страховао од овог хрватског оклевања које је могло водити рестаурисању хабзбуршке државе, па 3. новембра 1918. тражи да српска војска шаље емисаре за самостално организовање уједињења у југословенску државу. Сарајевско Народно вијеће је поручивало да је и до сада радило по инструкцијама српске владе, па је одбијало да прихвати официре нове Народне гарде које шаљу из Загреба. У Црној Гори су биле организоване локалне скупштине и одржани избори за Велику народну скупштину, која проглашава уједињење 26. новембра 1918. Слична скупштина у Новом Саду је то урадила 25. новембра, а Далматинска влада је 16. новембра послала ултиматум у Загреб да Народно вијеће за пет дана прогласи уједињење са Србијом, или ће то сами урадити. Подржала их је Народна влада из Сарајева. [...]

Браћа Стјепан и Павле Радић и Светозар Прибићевић/Фото: Музеј историје Југославије, Архив Југославије , Архив Србије, Архив "Борбе" и "Новости", приватна архива породице Јовановић из Ужица, Твитер и Википедија

НА ЖЕНЕВСКОЈ КОНФЕРЕНЦИЈИ од 6. до 9. новембра 1918. представници српске владе и Народног вијећа из Загреба донели су закључак да се формира једна "двојна влада". Британци су успели да прошире вест да ће на тај начин и Југословенски одбор бити признат за ратујућу страну, а југословенски добровољци проглашени његовом војском... али ниједна влада се на то није решила. [...] Никола Пашић је био дао сагласност за "двојну владу" у Женеви, али је то изазвало отпор остатка владе у Србији, па се променом министара ствара нова влада. Одређено је да Анте Трумбић, као министар спољни нове државе Словенаца, Хрвата и Срба, учествује на мировној конференцији. Уједињење Краљевине Словенаца, Хрвата и Срба је објављено кад је у име делегације од 28 чланова др Анте Павелић прочитао декларацију пред српским регентом у Крсмановићевој палати на Теразијама, 1. децембра 1918.

Италијанска војска и влада су покушале да организују две оружане побуне против стварања југословенске државе. Обе су се одвијале у временском размаку од 5. децембра 1918. до 7. јануара 1919. Америчка морнарица је у Ријеци имала своју обавештајну службу. Амерички државни секретар Лансинг је у марту 1919. био обавештен да су неки "Д`Анунција у Хрватској дочекали као хероја". После заузимања Ријеке, Д `Анунцио је имао план освајања Сплита, Задра и целе Далмације. Обећавао је стварање хрватске републике и "да ће поново нацртати границе Хрватске". Група војника Националне гарде у Загребу, коју је створило Народно вијеће покушала је да изведе удар и збаци Народни вијеће. Ишли су праћени музиком, уз клицање републици. Вођа социјалиста Витомир Кораћ је забележио да су знали да је "Стјепан Радић јавно на седници Народног већа претио да ће у Загреб довести десетак хиљада наоружаних сељака и растерати Народно веће". За тај случај су социјалисти припремили у загребачким фабрикама десет хиљада радника да Радићеве сељаке растерају.

Верни опис ове загребачке побуне сачинио је 16. јуна 1971. у "Књижевним новинама" Вељко Наранчић. Вели да је из знатижеље дошао на загребачки главни трг у друштву потоњег народног хероја Младена Стојановића, браће Стевана и Косте Хакмана, песника и сликара. Он вели да се раширила вест о војним демонстрацијама, можда и пучу, па су српски заробљеници, који су у граду одржавали ред, повучени са улица. Побуњени војници су присилили групу полицајаца на предају. Кад су убили једног преговарача Народног вијећа, опуномоћеник те једине установе власти Грга Анђелиновић је наредио групи морнара, делу војних формација Народног вијећа да пуцају по маси. Убијено је 13 људи. "На Јелачићевом тргу службено није присуствовао ниједан Србин." Тек навече су се појавили заробљеници и успоставили ред. [...]

ЕКСПАНЗИЈА ВАТИКАНА ПРОТИВ ПРАВОСЛАВЉА

ЗАКЉУЧАК О СТВАРАЊУ Југославије 1918. би биле речи младог песника Иве Андрића 1919. да је тиме завршена "она кобна линија српске хисторије што се без престанка креће између клања и орања". У модерно време неки српски историчари закључују да је стварањем Југославије 1918. српски народ направио грубу грешку у својој историји, јер је тиме изгубио своју, међународно-`правно и национално, јасно дефинисану српску државност. Она се утопила у импровизацију југословенске државности, са којом је доживео највећи пораз у својој историји.

Не поричући чињеницу да је то разочарење основно обележје српске душе, мора се ипак рећи да српска традиција чврсте државности са уједињењем 1918. није ишчезла. Она се само разводнила. Национални суверенитет је у тој држави ослабио, а с тиме и свако осећање државности. У тој држави је једино српски народ имао демократске институције и укидао их краљевском диктатуром 1929. Још је Џон Стјуарт Мил писао да су "демократске институције готово немогуће у земљи која је састављена од различитих нација".

Српски народ је уједињењем 1918. завршио своју историју борбе за западноевропски облик парламентарне државе, са различитим религијама и етничким варијантама. То је била једина мултикултурна држава створена на Балкану у целој историји. Ту државу није срушила ни политичка, ни социјална неправда, него религиозна нетолеранција, која се као идеал нудила из западног света одмах после њеног стварања.

СВИ КОЈИ СУ РУШИЛИ југословенску државу, фашисти 1941, комунисти 1945. и "амерички облик демократије" 1992, остваривали су тријумф идеје да је религија вододелница нације. Ниједно решење није било историјски прогрес, према демократском устројству југословенске државе од 1918. до 1929. Иза сваког од тих рушења стоји нека светска сила, која се запутила да осваја свет. Као и увек пре и после тога, ни 1918. велике силе не дозвољавају тријумф велике српске државе. Она им је увек сметала.

Последњи Аустроугарски цар Карло I одликује војску/Фото: Музеј историје Југославије, Архив Југославије , Архив Србије, Архив "Борбе" и "Новости", приватна архива породице Јовановић из Ужица, Твитер и Википедија

Католичка црква је поздравила распадање Аустроугарске до оне тачке до које је цар Карло прогласио федеративни принцип и успостављање нове Илирске краљевине. Упадљиво је да је окружница хрватских бискупа 29. новембра 1918. поздравила нову државу, коју је прогласило загребачко Народно вијеће, а то је изостало после декларације у Београду 1. децембра. Уместо тога, католички листови траже да се успостави Хрватски католички сениорат, систем Католичке акције која контролише цело друштво. Америчка дипломатија је била открила да Ватикан подржава Немачку, да би преко ње извршили експанзију на рачун православља. Мислило се да је бољшевизам одузео православљу историјску основу. Бискуп Махнич, идеолог Католичке цркве, писао је да ће у условима када је пала Русија, Хрвати превести православне у католичанство и створити један "Исусов овчињак".

За српски народ стварање Југославије је била Пирова победа. У рату 1914-1918. је имао толико жртава да је српски национални покрет добио дефанзивни карактер. Од тада је само бранио постигнуто.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

А СНАЈКА О - СВЕКРВИ: Ево шта је Јелена Ђоковић објавила када је Новак освојио Аустралијан опен (ФОТО)

А СНАЈКА О - СВЕКРВИ: Ево шта је Јелена Ђоковић објавила када је Новак освојио Аустралијан опен (ФОТО)

Новак Ђоковић је освојио Аустралијан опен 2023, а потом су уследиле бројне реакције широм света. Неке од њих је на свом Инсаграм налогу поделила и Нолетова супруга, Јелена.

29. 01. 2023. у 21:57

ДОМАЋЕ КИФЛИЦЕ СА СИРОМ: Рецепт који ће вас одушевити (ВИДЕО)

ДОМАЋЕ КИФЛИЦЕ СА СИРОМ: Рецепт који ће вас одушевити (ВИДЕО)

Помешајте 1 шољу млаког млека, 1 шоља брашна, шећера и квасца у посуди оставите да ферментира 15 минута. Додајте остале састојке и добро измешајте. Додајте још брашна ако је потребно док не добијете глатко, нелепљиво тесто.

29. 01. 2023. у 18:21

Коментари (4)

ПРЕМИНУО ГЛУМАЦ САША ПЕТРОВИЋ: Остаће упамћен по улогама у многим филмовима, али и серијама Вратиће се роде, Луд, збуњен, нормалан...