СТАЉИН БЛЕФИРА И УВРЋЕ РУКУ ЧЕРЧИЛУ: Англоамериканци све више бришу улогу Црвене армије у победи над нацизмом

ИСТОРИЈА Другог фронта, рата Американаца, Енглеза и Француза, заслужује посебан осврт да би се лакше разумео ток Другог светског рата. (Ова тројка, додуше, могла би и да не буде део антихитлеровске коалиције. Француска је у том рату била подељена на патриоте и колаборационисте. Последњи Французи у том рату изгинули су у мају 1945. у Берлину. Били су то борци француске СС дивизије "Карло Велики".)

ФОТОГРАФИЈЕ ИЗ КЊИГЕ ВЛАДИМИРА МЕДИНСКОГ "РАТ - МИТОВИ СССР 1939 - 1945" И ВИКИПЕДИЈА

Овим освртом немам намеру да на било који начин умањим улогу стварних "редова Рајана" и иреалних, измишљених "Немилосрдних гадова, илити Проклетника", ценим да ће се и без мене наћи они који ће описати сваки покрет у било којој америчкој "летећој тврђави". Издаће то у милионским тиражима, потом екранизовати, емитовати на 3D екранима по целом свету - и још једном испрати мозак целом човечанству за његове сопствене паре. Шармантни лик америчког пилота на Западу је одавно укорењен као главни јунак и победник тог рата.

ФОТОГРАФИЈЕ ИЗ КЊИГЕ ВЛАДИМИРА МЕДИНСКОГ "РАТ - МИТОВИ СССР 1939 - 1945" И ВИКИПЕДИЈА

Покушајте да просурфујете по западним образовним сајтовима посвећеним Другом светском рату (на пример: www.spartacus.schoolnet.co.uk/2WW.htm; или shmoop.com/wwii) - тамо Руса, могло би се рећи, уопште и нема. Генерације с енглеског говорног подручја су већ од најраније младости задојене алармантним одсуством Руса у решавању судбине света. На британском образовном сајту, међу 30 и кусур главних догађаја рата за 1943. годину, Црвена армија је поменута у хронологији свега три пута. СТАЉИНГРАД уопште није поменут.

БУДИМО ПОШТЕНИ. Рат је окрутна и ужасна ствар. Зато ми нећемо бити незахвални, а било би ружно да кажемо да је англоамерички десант у Нормандији играрија. Или да је савезничко повлачење у Арденима оперетско. Мада би по смислу, у светлу наших великих битака, победа и губитака, то могло да се цинично тумачи и тако. И зато ја нећу рећи ништа слично, нити ћу о томе било шта да пишем. О Другом фронту је написано и превише. Sapienti sat ("Мудроме довољно", латинска пословица).

Радије ћу да кажем нешто о томе колико је напора СССР уложио како би натерао Америку и Енглеску да се ипак укључе у тај рат. То је, узгред, такође била права битка, додуше дипломатска, коју је Кремљ добио.

Савремени британски историчар Норман Дејвис пише како је Черчил увек наглашавао да је он, лично и персонално, "окупио у широку коалицију савезничке земље - САД и СССР - како би обезбедио довољно војних снага и уништио фашистичку звер".

У принципу, према Черчилу, управо је Британији припадала носећа улога у победи над Хитлером: Черчилов "Други светски рат", прва књига која се појавила 1948. године, у значајној је мери одредила тон свих наредних књига о рату, нарочито у западним земљама: централна улога у сукобу припада Британији, њен одлучан отпор отворио је пут ка победи (Норман Дејвис).

БРИТАНЦИ И АМЕРИКАНЦИ СЕ ПЛАШЕ ЕВРОПСКЕ КЛАНИЦЕ

У РЕАЛНОСТИ све, наравно, и није било баш сасвим тако. Коалиција и Други фронт су били политичко чудо које је успело да направи тадашње руководство СССР.

Стаљину је било савршено јасно: Енглеска и САД нису ништа мање заинтересоване за пораз Црвене армије него за њену победу. Слабљење Совјетског Савеза у сукобу са Трећим рајхом потпуно је одговарало истинским стратешким интересима будућих савезника, чему је доказ читава предратна историја. Испровоцирати сукоб двојице диктатора, не оставити им никакве шансе за миран договор - суштина је, есенција западне политике с краја тридесетих и почетка четрдесетих година.

ФОТОГРАФИЈЕ ИЗ КЊИГЕ ВЛАДИМИРА МЕДИНСКОГ "РАТ - МИТОВИ СССР 1939 - 1945" И ВИКИПЕДИЈА

Верујем да се ујутру 22. јуна 1941. године, када је сазнао за Хитлеров напад на СССР, Черчил радосно прекрстио. Или је попио коњак. А можда је радосно поскочио. Не знам. А најпре ће бити - и једно, и друго, и треће.

Међутим, ни Британија ни САД нису желеле коначан пораз СССР, зато што би тоталан пораз Кремља значио и да је пад Британских острва само питање времена. Стаљинов план је био јасан - што је могуће пре фактички неутралан Запад укључити у какво-такво учешће у европској кланици. Посматрајући из данашње перспективе, мора се признати: за реализацију тог плана он није имао никаквих могућности. Преостајало му је једино да блефира, уврће руке, спекулише, притиска - између осталог, и психолошки, на личном плану. То јест, да се бави оним што се данас цинично зове "реална политика".

"ЛОНДОН, СОВЈЕТСКОМ амбасадору Мајском. Ваш разговор са Идном о стратегији Енглеске потпуно одражава расположење совјетског народа. Драго ми је што сте тако добро приметили то расположење. Суштински, енглеска влада својом пасивношћу и политиком чекања помаже хитлеровцима". Међу нама, морам вам отворено рећи да уколико Енглези не отворе Други фронт у Европи у наредне три до четири недеље, ми и наши савезници бисмо могли да изгубимо рат." (Стаљин - Мајском)

Инсистирајући на хитном отварању Другог фронта, Стаљин је говорио и оно што један шеф државе не сме да каже никада, и ни у каквим околностима. Он је застрашивао могућношћу пораза СССР-а. Није надувавао, већ је, напротив - напољу - потцењивао наш одбрамбени потенцијал. Стављао је све на коцку.

ФОТОГРАФИЈЕ ИЗ КЊИГЕ ВЛАДИМИРА МЕДИНСКОГ "РАТ - МИТОВИ СССР 1939 - 1945" И ВИКИПЕДИЈА

Као одговор, 5. септембра 1941. године Черчил је послао неуобичајено дуг телеграм у Москву, у којем је покушао да објасни због чега за Британију никако није могуће отварање Другог фронта:

"Сви наши генерали су уверени да би то резултирало крвопролићем и биткама у којима бисмо ми свакако били потиснути, а ако нам и успе да се утврдимо на мањим деловима, свеједно ћемо кроз неколико дана морати да их напуштамо. Француска обала је утврђена до крајњих граница и Немци до данас имају више дивизија на Западу него код нас у Великој Британији, при чему имају и јаку подршку из ваздуха. Ми не располажемо ни толиким бројем бродова који су потребни за пребацивање велике армије на европски континент, осим ако такво пребацивање не би потрајало месецима. То би могло довести до тога да се изгуби битка за Атлантик, а такође и до глади и страдања на Британским острвима."

ЕНГЛЕЗИ СУ КУКАВИЦЕ И ПЛАШЕ СЕ БОРБЕ

ВИНСТОН ЧЕРЧИЛ се правдао и доцније - због обмане и због тога што упркос обећањима није отворио Други фронт крајем 1941. године, како би подржао Црвену армију у очајничком покушају да одбрани Москву. А онда поново касније - због тога што је поново преварио, и није га отворио ни у лето 1942. године, како би подржао нашу заглављену офанзиву код Харкова. Ради порције оправдања, лично је долетео с покајничком мисијом у Москву.

ФОТОГРАФИЈЕ ИЗ КЊИГЕ ВЛАДИМИРА МЕДИНСКОГ "РАТ - МИТОВИ СССР 1939 - 1945" И ВИКИПЕДИЈА

(Черчиловој посети Москви претходила је Молотовљева посета Лондону. Напослетку смо се договорили да потпишемо савезнички споразум, али смо као услов поставили признање граница СССР-а од 22. јуна 1941. године. Енглези су се најпре обрадовали, па су почели да се противе, али их је Стаљин надмудрио. Послао је Молотову неочекивани телеграм: "Касније ћемо о границама, потписуј тако и одмах лети у САД. Најважнији је - Други фронт.")

Британски премијер је био позван у Москву као некакав командант резервног састава. "Био бих вам веома захвалан", писао је Стаљин, "уколико бисте могли да дођете у СССР како бисмо заједно размотрили неодложна питања која се тичу рата против Хитлера, чија је претња достигла кулминацију у односу на Енглеску, САД и СССР."

Своју збуњеност и срамоту Черчил је касније у својима мемоарима прикривао врло китњастом реториком: "Размишљао сам о својој мисији и односу према тој суморној, злокобној бољшевичкој држави, коју сам некада тако усрдно покушавао да задавим при њеном рођењу и коју сам све до појаве Хитлера сматрао смртним непријатељем цивилизоване слободе. Шта је требало да им кажем сада?... То је било као да вучеш велики комад леда на Северни пол. Без обзира на све, био сам уверен да имам обавезу да лично ["] поразговарам о свему очи у очи са Стаљином, и да се не ослањам на телеграме и посреднике."

ЧЕРЧИЛ ЈЕ ПРИМЉЕН ХЛАДНО. У лице су му рекли да су Енглези кукавице и да се плаше борбе. Да су лажови, да не држе дату реч и да не испуњавају савезничке обавезе. Речи су биле добро одабране: било је потребно дирнути и повредити достојанство тог лорда, аристократе, надменог потомка војводе од Марлбороа - сер Винстона Черчила. Черчил је најпре покушао да се оправда, а онда се - увредио.

Уосталом, шта је још преостајало Стаљину? Да се удвара? Какве је могућности имао на располагању да натера савезнике да се заиста укључе у рат? Нас су непрестано обмањивали. Рузвелт је лично обећао Молотову да ће отворити Други фронт у јесен 1942. године. И такође - слагао. Черчил је обећавао и лагао од прилике до прилике, годину за годином. Било је очигледно да овај слатки пар неће ући у рат све док СССР не истроши све своје снаге. Само што су се прерачунали. Зато што је наша снага непрестано расла, због чега су савезници морали да се укључују наврат-нанос, како би у хитном поступку "спасавали Европу од црвених хорди", које су, после Берлина и Беча, зачас могле да се нађу у Паризу и Бриселу. Али тада, те 1942. године у Москви, Стаљин је једино могао да морално притиска Черчила. Натерао је лидера Британске империје да се љути и да црвени као дечак кога су ухватили неспремног за час.

Оставили су Черчила на миру. Стаљин га је "неочекивано" позвао на ручак и "да попију нешто за срећан пут". Тамо је лед, сходно свим законима психолошког притиска, лако отопљен. Растали су се топло.

Маршал А. Ј. Голованов је о том ручку причао: "Сто није био велики, било је присутно десетак људи или нешто више. Донели су тост, а између Черчила и Стаљина је почело као неко прећутно надметање ко ће више да попије. Черчил је Стаљину доливао у чашу час коњак, час вино, а Стаљин, опет - Черчилу.

РУСИ ЗА ПОБЕДУ НИКОМ НИШТА НЕ ДУГУЈУ

ДА ЛИ ЈЕ СТАЉИН веровао савезничким обећањима? Мислим да није. Али се свеједно борио, притискао их до крајњих граница - не би ли их напослетку довукао до ратног попришта.

Операција "Оверлорд" - искрцавање савезника у Нормандији, које се коначно десило тек 6. јуна 1944. године (!) - била је потпуно покривена нашом офанзивом у пролеће 1944. године за ослобођење десне обале Украјине. Вермахт је уочи англоамеричког десанта морао да из Немачке и Француске на Источни фронт пребаци готово 40 дивизија. ( Ето, ни ја нисам одолео томе да баратам, као што обично чине историчари, дивизијама. То је потпуно бесмислено и не одсликава стварни однос снага: различити учесници рата су у дивизијама имали различит број војника, а што је најважније, опремљеност сваке од тих формација могла је бити врло разнородна. Примера ради, свега половина немачких тенковских дивизија у Француској била је наоружана тенковима.)

ФОТОГРАФИЈЕ ИЗ КЊИГЕ ВЛАДИМИРА МЕДИНСКОГ "РАТ - МИТОВИ СССР 1939 - 1945" И ВИКИПЕДИЈА

Четири дана након савезничког искрцавања у Нормандији, 10. јуна 1944. године - на молбу савезника - кренуле су у офанзиву трупе Лењинградског и Карелијског фронта.

С ДРУГИХ ДЕЛОВА совјетско-немачког фронта и са запада било је повучено и пребачено у Белорусију - 46 дивизија и четири бригаде. У јануару 1945. године поново смо спасавали Американце, заглављене у Арденима, тако што смо почели своју офанзиву недељу дана раније, "Све за Други фронт, све за победу".

Да резимирамо: СССР нимало не дугује савезницима за победу. Чак и покушај да се о томе говори подсмевање је историјској истини. То би било исто као признавати да за победу на пацифичком ратном попришту Америка има да захвали" Аустралији. А зашто? Па зато што је 90% прехрамбених намирница америчка војска на Тихом океану добијала оданде.

Једино, не би било лоше када би се и на тој страни - сетили нас.

Али, то је безнадежно. Недалеко од Нице сам у мају 2010. године пролазио поред Споменика херојима Другог светског рата. На постаменту се вијоре три заставе земаља победница: француска, америчка и енглеска. Иницијално су и постављена само три јарбола. А о сећању на Русе, на 27 милиона Руса који су пали за данашњу француску слободу и лагодан живот на Азурној обали - нема ни назнаке.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације