"ЗГОДНО ДА СЕ ОСУДИ СВАКО!" Професор Правног факултета стручно уништио срамну пресуду Ратку Младићу

Novosti online

14. 06. 2021. у 22:29

ИЗДВОЈЕНО мишљење судије Нијамбе имаће значајно место у будућем проучавању међународног кривичног права, смата др Милан Шкулић, професор Правног факултета Универзитета у Београду.

ЗГОДНО ДА СЕ ОСУДИ СВАКО! Професор Правног факултета стручно уништио срамну пресуду Ратку Младићу

Фото: ЕПА/принтскрин/илустрација

Колумну професора Шкулића за "Политику" преносимо у целости:

Хашки резидуални механизам потврдио је првостепену пресуду генералу Ратку Младићу, којом је ратни командант Војске Републике Српске осуђен на казну доживотног затвора. Председавајућа жалбеног већа судија из Замбије Приска Матимба Нијамбе гласала је супротно и издвојила своје мишљење, сматрајући да првостепена пресуда обилује грешкама, због чега би требало поновити првостепени поступак.

Правоснажна пресуда је „глас суда”, којим се дефинитивно, а само евентуално и уз могућност другачијег одлучивања по ванредном правном леку, решава предмет кривичног поступка. Правоснажна пресуда „ствара право” у односу на конкретно питање судског одлучивања. Издвојеним мишљењем, као „гласом судије”, не постиже се неки посебан правни ефекат, али и њиме судија, члан већа који је „остао у мањини”, постиже значајне ефекте. Тако некада „пере своју савест”, или указује на грешке и пропусте својих колега, а најчешће тиме изражава своје најдубље уверење. Некада су издвојена мишљења упечатљивија и правно утемељенија од пресуда.

У историји међународног кривичног права значајно место заузимају, како неке пресуде, тако и нека издвојена мишљења. Историјски најпознатији пример је издвојено мишљење индијског судије Радхабинода Пала, који на суђењу у Токију није прихватио да је Јапан био суштински агресор у односу на државе које су биле у колонијалном положају, тврдећи да је ситуација у Јапану била битно другачија него у нацистичкој Немачкој, те да су оптужени своје позиције стекли у складу с Уставом и нису ни у једном тренутку своју моћ злоупотребили, нити су власт приграбили. Стога је судија Пал сматрао да је јапанско друштво ове „процесе против ратних злочинаца” доживело као неизбежно зло и као правду победника, не повезујући с тим неопходност моралног преиспитивања, те је на крају закључио да је, у ствари, „само изгубљени рат злочин.”

Рат је сам по себи највећи злочин, јер из њега потом произлазе и други тешки злочини. За изазивање грађанског рата у некадашњој СФРЈ нико није одговарао. Када су хашки тужиоци били у прилици да се баве, не чак ни оптужбом, већ само прелиминарном истрагом за ратне злочине учињене током агресије на СРЈ 1999. године, закључено је након разматрања од целих двадесетак дана да не постоји разумна сумња да је безгрешни НАТО учинио било који ратни злочин.

И у пресуди генералу Младићу, као и у многим другим хашким пресудама, значајно место заузима један проширени облик одговорности, који концептуално потиче из англосаксонске концепције завере. То је заједнички злочиначки подухват, који није регулисан било којим писаним извором кривичног права, већ је развијен у „хашкој пракси”, што је веома спорно са становишта начела законитости. У пракси Хашког трибунала постоје три категорије заједничког злочиначког подухвата. Трећа категорија у основи се своди на „каучук норму”. Она постоји када један од учинилаца у заједничком злочиначком подухвату изврши кривично дело које није садржано у заједничком циљу свих учесника, али се и поред тога сматра сегментом заједничког злочиначког подухвата, јер представља природну и предвидљиву последицу реализације заједничког циља. Овде су у пракси Хашког трибунала као пример за овај облик одговорности навођени случајеви „етничког чишћења”, где заједнички циљ или план учесника у заједничком злочиначком подухвату није био убијање припадника одређене етничке групе, већ њихово принудно исељавање с одређеног подручја, али је током реализације таквог плана ипак дошло и до убистава припадника етничке групе. Тада се сматра да, иако та убиства нису била ни циљ, нити су планирана, нити је постојала воља и свест код конкретних учесника у заједничком злочиначком подухвату усмерена на убиства, они и за таква дела сносе одговорност, јер је у датим околностима било могуће предвидети да би принудно расељавање људи одређене етничке припадности могло резултирати и смрћу неког од њих.

„Заједнички (удружени) злочиначки подухват” се према свом називу на енглеском језику Јоинт Цриминал Ентерприсе, скраћено означава скраћено и као ЈЦЕ. Рутинско коришћење скраћенице ЈЦЕ дало је лепу прилику неким духовитим правницима да, имајући у виду праксу Хашког трибунала и особености те кривичноправне конструкције која изузетно широко протеже границе одговорности за било које кривично дело проистекло из магловите концепције „удруженог злочиначког подухвата”, у погледу скоро сваког актуелног или могућег „учесника” таквог подухвата, скраћеницу ЈЦЕ, објасне као „Јуст Цонвицт Еверyоне”, односно „згодно да се осуди било ко/свако”.

Резидуални механизам за ад хок међународне кривичне трибунале представља „лабудову песму” Хашког трибунала, којег је Савет безбедности формирао у виду „мере за очување мира”, што није регуларан начин настанка међународних судова, који правно перфектно могу бити основани једино међународним уговором, као што је ступањем на снагу Римског статута настао стални Међународни кривични суд. Пресуде Хашког трибунала, без обзира на то што он није формиран међународним уговором, проучаваће се као део историје међународног кривичног права, у којој ће веома значајно место свакако заузимати и издвојено мишљење судије Нијамбе.

(Политика)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)