НЕЋЕ МОЋИ, АМЕРИЧКО ЗЛО! Лицемерна "псеудоимперија" тражи "правду, а ћути о Милици Ракић и српским жртвама

ДРАГОШУ Калајићу, једном од највећих и најсвестранијих српских интелектуалаца, није било тешко да још 1993. године, пре него што је Америка достигла свој зенит, напише књигу "Америчко зло" у којој је оголио штетност ове, како каже, "псеудоимперије" по човечанство.

Фото: Приватна архива

Заслуга за то није његова, него управо државе којој посвећује пажњу, јер му је дала неисцрпан материјал. "Прве жртве америчког зла постале су величанствене културе староседелаца који су били изложени суровом духовном и биолошком геноциду", пише он у књизи објављеној пре чак 27 година. Замислите тек какав би материјал Калајић имао да га сурова болест није покосила 2005. и да је био у прилици да напише и трећи део. "Америчко зло 2" објавио је 1998, пре бомбардовања СР Југославије и пре него што је америчка глобална агресија потпуно развила крила у оквиру наводног "рата против тероризма" и уништавања читавог низа других држава попут Ирака, Либије, или Сирије.

"АМЕРИЧКО зло", овога пута оличено у амбасади ове земље у Србији и њеном пропагандном сервису названом Радио Слободна Европа, сада - више од 20 година после бестијалне и противзаконите агресије - нам поручује да им је "тешко да схвате зашто правда још није задовољена" у случају паљења америчке амбасаде приликом протеста због једностране сецесије Косова и Метохије 21. фебруара 2008. "Зашто се тако мало напредовало у вези са случајем читавих 12 година од напада у којем је нанета штета дипломатској имовини, а један држављанин Србије изгубио живот", питају се америчке дипломате које су, изгледа, убеђене да је правда задовољена у свим другим случајевима.

ЈЕСУ ли правду нашле жртве из до темеља уништеног једног другог дипломатског представништва, оног кинеског у Београду, бомбардованог током агресије на СРЈ 7. маја 1999. године? Јесу ли правду нашла деца Ирака, њих више од 500.000, чија је смрт за тадашњу америчку државну секретарку Мадлен Олбрајт била вредна испуњења америчких интереса (речено у емисији "60 минута" од 12. маја 1996). Јесу ли правду нашли сватови побијени бомбама током венчања у Авганистану, Пакистану, Јемену и другде (свадбе су већ постале традиционалне мете америчких напада беспилотним летелицама)? Јесу ли правду нашле стотине хиљада Срба протераних америчким оружјем и асистенцијом из Хрватске, Босне, са Косова? И тако даље. Је ли се са правдом суочио иједан амерички војник, иједан амерички официр, иједан амерички званичник одговоран за ова злодела? Је ли због жудње за универзалном правдом Вашингтон одбио да омогући кажњивост својих држављана пред Међународним кривичним судом па прети завртањем и руке, и врата онима којима би таква идеја пала на памет?

ЧУДНОВАТИЈИ и лицемернији од овога је амерички ламент над једним држављанином Србије који је изгубио живот у том несрећном догађају. Зашто траже правду за њега, а не траже је за хиљаду и нешто цивила побијених током нелегалне агресије НАТО почев од мале Милице Ракић? Зар је њихов живот мање вредан, или се ради о жртви која је, да цитирамо Олбрајтову, вредна испуњења америчких циљева?

ДА ЛИ је америчкој амбасади у Београду било лако схватити зашто правда још није задовољена ни када су у питању злочини њихових штићеника на Косову и Метохији? С обзиром на опсежну акцију цурења докумената из Специјалног суда за ратне злочине на Косову о којима је бригу требало да води главни тужилац, Американац Џек Смит, вероватно никада неће ни бити. Који ће се сведок сада усудити да сведочи када зна да су његови подаци испоручени Удружењу ветерана ОВК? Ако већ толико жуде за правдом, некако ми се чини да је то већи разлог за забринутост од чињенице да је суђење петорици полицијских службеника оптужених за пропусте у обезбеђивању амбасаде САД у Београду одложено са 17. на 18. септембар (што је био повод за реаговање америчке амбасаде).

И АМБАСАДА и пропагандни сервис брину се и због тога што оптужница не "испитује могућу политичку одговорност за нереде у ноћи митинга после проглашења независности Косова". Да ли је иједан амерички суд икада испитао "могућу политичку одговорност" било којег америчког политичара за много теже злочине почињене диљем света? На пример Мадлен Олбрајт за смрт 567.000 ирачке деце млађе од пет година која је, по извештају УН из 1995, изазвана санкцијама? О овој деци што и данас умиру од глади у Јемену да не говоримо.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације