НЕЋЕ МОЋИ, АМЕРИЧКО ЗЛО! Лицемерна "псеудоимперија" тражи "правду, а ћути о Милици Ракић и српским жртвама

Филип Родић

20. 09. 2020. у 07:00

ДРАГОШУ Калајићу, једном од највећих и најсвестранијих српских интелектуалаца, није било тешко да још 1993. године, пре него што је Америка достигла свој зенит, напише књигу "Америчко зло" у којој је оголио штетност ове, како каже, "псеудоимперије" по човечанство.

НЕЋЕ МОЋИ, АМЕРИЧКО ЗЛО! Лицемерна псеудоимперија тражи правду, а ћути о Милици Ракић и српским жртвама

Фото: Приватна архива

Заслуга за то није његова, него управо државе којој посвећује пажњу, јер му је дала неисцрпан материјал. "Прве жртве америчког зла постале су величанствене културе староседелаца који су били изложени суровом духовном и биолошком геноциду", пише он у књизи објављеној пре чак 27 година. Замислите тек какав би материјал Калајић имао да га сурова болест није покосила 2005. и да је био у прилици да напише и трећи део. "Америчко зло 2" објавио је 1998, пре бомбардовања СР Југославије и пре него што је америчка глобална агресија потпуно развила крила у оквиру наводног "рата против тероризма" и уништавања читавог низа других држава попут Ирака, Либије, или Сирије.

"АМЕРИЧКО зло", овога пута оличено у амбасади ове земље у Србији и њеном пропагандном сервису названом Радио Слободна Европа, сада - више од 20 година после бестијалне и противзаконите агресије - нам поручује да им је "тешко да схвате зашто правда још није задовољена" у случају паљења америчке амбасаде приликом протеста због једностране сецесије Косова и Метохије 21. фебруара 2008. "Зашто се тако мало напредовало у вези са случајем читавих 12 година од напада у којем је нанета штета дипломатској имовини, а један држављанин Србије изгубио живот", питају се америчке дипломате које су, изгледа, убеђене да је правда задовољена у свим другим случајевима.

ЈЕСУ ли правду нашле жртве из до темеља уништеног једног другог дипломатског представништва, оног кинеског у Београду, бомбардованог током агресије на СРЈ 7. маја 1999. године? Јесу ли правду нашла деца Ирака, њих више од 500.000, чија је смрт за тадашњу америчку државну секретарку Мадлен Олбрајт била вредна испуњења америчких интереса (речено у емисији "60 минута" од 12. маја 1996). Јесу ли правду нашли сватови побијени бомбама током венчања у Авганистану, Пакистану, Јемену и другде (свадбе су већ постале традиционалне мете америчких напада беспилотним летелицама)? Јесу ли правду нашле стотине хиљада Срба протераних америчким оружјем и асистенцијом из Хрватске, Босне, са Косова? И тако даље. Је ли се са правдом суочио иједан амерички војник, иједан амерички официр, иједан амерички званичник одговоран за ова злодела? Је ли због жудње за универзалном правдом Вашингтон одбио да омогући кажњивост својих држављана пред Међународним кривичним судом па прети завртањем и руке, и врата онима којима би таква идеја пала на памет?

ЧУДНОВАТИЈИ и лицемернији од овога је амерички ламент над једним држављанином Србије који је изгубио живот у том несрећном догађају. Зашто траже правду за њега, а не траже је за хиљаду и нешто цивила побијених током нелегалне агресије НАТО почев од мале Милице Ракић? Зар је њихов живот мање вредан, или се ради о жртви која је, да цитирамо Олбрајтову, вредна испуњења америчких циљева?

ДА ЛИ је америчкој амбасади у Београду било лако схватити зашто правда још није задовољена ни када су у питању злочини њихових штићеника на Косову и Метохији? С обзиром на опсежну акцију цурења докумената из Специјалног суда за ратне злочине на Косову о којима је бригу требало да води главни тужилац, Американац Џек Смит, вероватно никада неће ни бити. Који ће се сведок сада усудити да сведочи када зна да су његови подаци испоручени Удружењу ветерана ОВК? Ако већ толико жуде за правдом, некако ми се чини да је то већи разлог за забринутост од чињенице да је суђење петорици полицијских службеника оптужених за пропусте у обезбеђивању амбасаде САД у Београду одложено са 17. на 18. септембар (што је био повод за реаговање америчке амбасаде).

И АМБАСАДА и пропагандни сервис брину се и због тога што оптужница не "испитује могућу политичку одговорност за нереде у ноћи митинга после проглашења независности Косова". Да ли је иједан амерички суд икада испитао "могућу политичку одговорност" било којег америчког политичара за много теже злочине почињене диљем света? На пример Мадлен Олбрајт за смрт 567.000 ирачке деце млађе од пет година која је, по извештају УН из 1995, изазвана санкцијама? О овој деци што и данас умиру од глади у Јемену да не говоримо.
БРИНУ се и због случаја америчких држављана, браће Битићи. Наравно да би кажњени требало да буду они који су их ненаоружане побили тог јула 1999, али не треба сметнути с ума да они у Србију нису дошли као туристи да обилазе српске светиње на Косову (мада су их вероватно и обилазили), него са неким другим намерама. А ко им је омогућио да се појаве овде са све најмодернијим наоружањем америчке производње?

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ТА КУЋА ЈЕ СТВАРНО УКЛЕТА Мајци и оцу пререзао гркљан, па себи исекао вене: Нови детаљи породичне трагедије у Чачку

"ТА КУЋА ЈЕ СТВАРНО УКЛЕТА" Мајци и оцу пререзао гркљан, па себи исекао вене: Нови детаљи породичне трагедије у Чачку

ПРВИ резултати истраге трагедије која је откривена у суботу ујутру у породичној кући у близини „Слободине“ раскрснице у Чачку, говоре да је Владимир Чарапић (47) ножем преклао врат својој мајци Мили (72), а потом и свом оцу Неђу (79). Затим је себи истим сечивом нанео више убода по грудима и стомаку, а на крају је пререзао вене леве руке и тако на смрт искрварио.

07. 12. 2025. у 13:36

Завршио глуму, па радио на мешалици, рат га удаљио од љубави - животни пут Јова Максића

Завршио глуму, па радио на мешалици, рат га удаљио од љубави - животни пут Јова Максића

ДЕТИЊСТВО глумца Јова Максића обликовало се у малој сеоској средини подно Динаре, у селу Плавно код Книна, где је породица живела због очевог свештеничког службовања. Рани период живота описује као време потпуне слободе и радости, када је готово читаво село било простор за игру и маштарије. У таквој атмосфери формирала се његова емотивна структура — везаност за заједницу, топлина породичних односа и захвалност за једноставне ствари.

07. 12. 2025. у 11:41

Коментари (4)

Нова опрема за школу, бољи услови за таленте: Фондација Mozzart верна подршка образовању