НЕЋЕ МОЋИ: Тихо ноћи... Народни музеј спава

ПРЕ неколико година један српски политичар и партијски лидер који би желео да буде и наш и светски (да не кажем њихов) шокирао ме је идејом да 22. априла преко друштвених мрежа следбеницима честита Међународни дан Земље (макар није употребио пун званични назив тог "празника" - Међународни дан Мајке Земље, што има јасну и недвосмислену паганску и антихришћанску конотацију). У данашње време честитати и показати људима да мислите о оваквом дану је врло модерно, прогресивно и лепо. И није чудно да неки политичар посегне и за тиме у свом маркетингу.

Фото З. Јовановић

У конкретном случају шокантно је што је особа која се представља као традиционално оријентисана и национално свесна тог дана изабрала да обележава клањање "Мајци Земљи", а не сећање на стотине хиљада најбруталније побијених сународника, о којима се наводно брине. Да, 22. април би за Србе пре свега требало да буде Дан сећања на жртве Холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату и макар тада не би требало да се играмо Грете Тунберг и показујемо некакву наводну забринутост за Земљу, него поштовање за своје које су зликовци ставили под земљу.

О БЕСМИСЛУ (а у ствари смислу) међународних дана за ово и за оно лепо је у колумни за најновији број "Печата" писао пријатељ и колега Дарко Ђого, па нема потребе да се сада тиме бавим. На писање овог текста навела ме је чињеница да се у модерној помами за празновањем "светских" дана, а заборављању оних наших, за тим трендом повела и институција која би требало да представља упориште српског народа - Народни музеј.

Можда погрешно схватам концепт Народног музеја мислећи да би он требало да је баштиник српске историје, традиције, идентитета, културе. Можда, такође, погрешно схватам да је мартовски погром из 2004. ствар коју би српски народ требало да памти и да одаје почаст жртвама тих трагичних догађаја. Можда погрешно схватам и да су тих дана спаљене куће широм Косова и Метохије део те српске историје, трад и ц и ј е , идентитета и културе и да су иконе, фотографије и други предмети који су се у њима сигурно налазили, такође, део наше укупне баштине и сведочанство нашег постојања. Можда су они то у партикуларнијем смислу, али цркве и манастири који су тада уништени и оскрнављени свакако нису нимало "партикуларни", него свенародни и национални. Нисам стручан и никада не бих могао бити директор, па чак ни кустос установе каква је Народни музеј, и можда заиста грешим кад помислим да би та институција 17. марта сваке године пре требало да обележава мартовски погром и подсећа нас на спаљивање Богородице Љевишке, или манастира Девич. Да ми је процена погрешна указују ми они за које би требало да се подразумева да су стручни за те ствари - управа Музеја - јер су одлучили да овог 17. марта обележавају не ово српско страдање него Међународни дан спавања!

"Припремите пиџамицу и најудобнији јастук: недеља свести о значају спавања је почела! Централни догађај ове кампање, чији је циљ да свету укаже на важност редовног сна за опште здравље човека, обележиће се у петак, 17. марта, као - Светски дан спавања. Да ли лежете на време? Окрените нови лист баш ове седмице и пружите свом телу више квалитетног сна", објавили су они на званичним страницама Народног музеја на друштвеним мрежама, са све "стикером" особе у јоги пози "лотос". Ни за то нисам баш стручан (макар не више од владике Григорија), али мислим да ни то нема никакве везе са српском баштином и историјом. Пре има с модерним трендовима који нам се намећу са свих страна, па сада, очигледно, и из Народног музеја.

ДЕЛУЈЕ као да је и Народни музеј прихватио ону западњачку мантру (док су седели у пози "лотос") па су одлучили да окрену леђа прошлости и усмере се на (светлу) будућност, јер није важно шта је било него шта ће бити. Није важно ни да ли неки Срби од 17. марта 2004. немају дом у ком су спавали него да сад сви припремимо "пиџамице" и успавамо се. Колико је спавање важно прегаоцима нашег Народног музеја показује и чињеница да су у дубоком тоничном РЕМ сну пуних 15 година (од 2003. до 2018) док је ова установа била у "реконструкцији", после чега је почела "нова епоха њиховог постојања". По свему судећи, та нова епоха је фазни РЕМ сан који траје и данас.

Ако нас из Народног музеја 17. марта позивају да окренемо нови лист и почастимо се квалитетним сном, сасвим је очекивано и да ће нас 24. марта позивати да пригрлимо истину, јер је тог дана, ироније ли, Међународни дан права на истину о значајним кршењима људских права и достојанства жртава. Какву ли ће нам истину препоручивати док у "пиџамицама" седимо у "лотосу"? За 6. април, јасно је, планирана је акција (можда и са Женама у црном, којим је то већ традиција) да се обележава наводни дан почетка рата у БиХ, а не нацистичког бомбардовања Београда. Тихо ноћи, српски народ успављују.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације