ЦРНЕ ЈАМЕ УМЕСТО ОЧИЈУ: Сведочанство новинара који је први крочио у Јасеновачки логор - Док мртви плове Савом, живи чекају да отплове...

Милена МАРКОВИЋ

25. 04. 2021. у 12:00

НИКО, тако, као Ћамил Сијарић, партизан и један од првих ратних новинара Танјуга, није пренео слике које је затекао после пробоја јасеновачког логора, крајем априла и почетком маја 1945. године.

ЦРНЕ ЈАМЕ УМЕСТО ОЧИЈУ: Сведочанство новинара који је први крочио у Јасеновачки логор - Док мртви плове Савом, живи чекају да отплове...

Фото: Књига "Концентрациони логор Јасеновац ", Антун Милетић, у издању "Гамбит" Јагодина

У овој фабрици смрти како је објавио у својој, деценијама прекривеној тамом, књизи "Ослобођени Јасеновац", убијено је 700.000 људи.

Велики Сијарић, који ће се до краја живота борити са тим сликама и сведочењима, први је ушао у ослобођени логор. Али, он се тог сусрета са ужасом никада није ослободио. Утеху је нашао у писању и изнедрио најлепше песме, приче и романе. О завичају. Свом Бијелом Пољу. Мојковцу. Рашкој земљи расцији... А, уточиште је нашао и у породици која га је разумела и пратила. Лечила од успомена на ужас који је затекао када су пробијене жице најбруталнијег усташког логора.

- Клавир. Слушам те композиције. Моја ћерка, вежба. Спрема се да положи дипломски на музичкој академији. То ме мало развесели и удаљи, али не толико далеко да би ме ослободило несреће која се у мене уселила. Тешко би, ишта, потиснуло живе слике ужаса које живе у мени. Ја о томе у кући не говорим, а моји већ знају да се у то не дира - поверио је Петру Сарићу, уреднику приштинског "Јединства", када је ова издавачка кућа, уз сарајевско "Ослобођење", почетком осамдесетих објавила ово драгоцено Сијарићево сведочење.

Овако је сведочио Ћамил Сијарић:

Фото: Новости

- Преда мном је опет гробље. Ово је треће. И оно је у води, као она два прва. И, опет... делови тела, ноге, руке, и бела женска глава са које је убица огулио кожу. Каиш коже. На њему црн прамен косе. Лежи на води, држи се крајичком за огуљену главу. Била је лепа ова коса и биће да је лепо стајала на нечијој младој глави пре него што су је огулили. Била је то нечија сестра, коју су, тим гуљењем коже живу измучили, а затим је бацили у Саву. Има од једног песника и овакав стих: "Премного ти је воде, драга сестро, па се не усуђујем да пустим још и своју сузу". То исто може да каже и отац који у води тражи сина: "Премного ти је воде, сине...!"

Вода је овде гроб. Неископан. Неизмеран. Бескрајно велик, јер је то вода - вода Сава. Отиче и односи мртве, ко зна до којег далеког краја. Под неко далеко небо, дотле, докле иду воде ове реке... Наилази цела скупина. Сви су повезани један за другога и свима су руке свезане на леђима. Иду ничице, тако да су им главе у води, а над водом леђа и руке и на рукама жица. Горе, у ваздуху, прате их вране. Падају на њих и са њих узлећу.

У ЧЕКАОНИЦИ ПРЕД СМРТ

РАЗЛИКА између живих и мртвих у овом страшном логору је само у томе што су мртви већ отпловили Савом, а живи имају тек да отплове. Зато су се људи осећали да су у каквој чекаоници у којој чекају... Чекају и слушају преко воде пушке. И, знали су: кад тамо пушке пукну, то су одведене стрељали. И то је било грозно, али се људи навикли. Говорили су ми преживели: "Горе је кад се не чују пушке. Кад се чује кркљање и вапаји. Они људски гласови који значе ужас. Тада је било јасно да не стрељају, него спаљују и то је било најтеже."

Не усуђујем се да учиним још који корак дуж обале, па се враћам и идем дубље у логор. Нема ништа преда мном, до широка празна ледина, на њој млада пролећна трава и ваздух чист, па да, после страшног задаха тамо код воде, дубоко удахнем. Али нећу тако дуго, јер на овој ледини ево језера. Није велико али је дубоко и у њему виде се лешеви. Вире из воде и рекло би се да их је језеро пуно. Гледам руку откинуту од тела, рамена, леђа, прса, ноге. Ноге су све босе, и само је на једној црна велика ципела.

И ево где се опет неко откида од земље и диже горе. Жив је - човек је, и није један него их је више. Управљају према мени, и ја их чекам. Видим да су тек ушли у логор, јер долазе од капије. Питам их ко су.

- Ја сам Ђуро Антонић из Банове Јаруге. Тражим жену Аницу и кћер Иванку - вели први. Сељак је, стар је.

- Ја сам Иван Послон из Краљеве Велике. Тражим родбину и сељаке из Краљеве Велике. Из моје су куће овде доведене двадесет и четири особе.

- Ја сам Марица Влашић из Плесна. Тражим моју мајку Мију.

- Ја сам Мара Грудонић из Плесна. Тражим своју кћер и снаху.

- Ја сам Мара Антолић. Тражим прију Мару Бајковић.

И пошли су ка Сави, онамо где сам ја већ био, да траже своје, гледаће тамо дуго у воду, и неће их наћи.

ЦРНЕ ЈАМЕ УМЕСТО ОЧИЈУ

ВИДИМ шесторицу у једној жици. До саме су обале. Жица иде од руке до руке. На крају привезана метална плоча да их повуче у дубину. Сви су голи и година различитих. Младићи и старци... или им се старост не зна јер су им главе забодене у блато, а неки главу и немају. Некима су лица исечена ножем. Нож је ишао од очију, па низ браду, па низ прса, па низ стомак. А, очију нема. Уместо очију црне јаме. Око јама роје се мухе. Око свега што се овде помолило из воде роје се мухе.

Преда мном су остаци зграде у којој је била ланчара. Све је сагорело осим гвожђа. Свуда су локве и флеке нафте, и људски трагови: ципеле, капе, ногавице, огњиште. Око огњишта недогорели делови људског тела, недогорела одећа, обућа, прње. Крај огњишта као угарак лежи половина људске ноге. Горела и угасила се.

Гушио сам се, па сам кренуо према капији. Гледам је из логорског простора. То су врата од пакла. То је капија смрти. Велика. Страшна. Кроз њу се само улазило, али се није и излазило. Капија "излаза" била је на другој страни, према Сави. Сава је била "мртвачки парк". Пут у смрт.

Грануло је сунце. Оне што тамо у Сави мртви леже, никад огрејати неће.

Сунце је навело западу. Спустиће се на земљу још једно вече - на нас живе, и оне тамо на води који више нису живи: њих ће цело вече, целу ноћ, и сутрадан, и ко зна колико још дана и ноћи односити Сава...

 

 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)