ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ИЗОСТАНАК БРИГЕ О НАРОДУ: Слободан Јовановић је разумео да је просветна запуштеност један од проблема Српства

Др Љубодраг Димић

09. 04. 2021. у 17:14

ЖИВОТ је многостран, а идеал једностран. Ако се живот не подвргне једностраној управи идеала, он ће бити бесциљно расипање снага. Ако идеал буде хтео збрисати многостраност живота, он ће се претворити у празну мртву форму. - Ти ставови Слободана Јовановића, изречени 22. фебруара 1937. године, исказивали су суштину постојања Српског културног клуба.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ИЗОСТАНАК БРИГЕ О НАРОДУ: Слободан Јовановић је разумео да је просветна запуштеност један од проблема Српства

Дочек у Пироту 1939.

Смисао формирања те организације Слободан Јовановић је видео у тражењу мере између стварности живота на југословенском простору, стања у коме се налазило српско друштво и југословенска држава и потребе за појачаном приватном иницијативом чији би циљ био национално, економско и културно подизања и интегрисање српског народа. Показало се да то није био лак посао у:

- друштву Краљевине Југославије које је било раздробљено, оптерећено дијаметрално супротним историјским искуствима и традицијама, цивилизацијски подељено и сучељено, свикнуто на различите начине живота, непросвећено и неписмено, неповезано и неинтегрисано, без будућности;

- политици заокупљеној изборним техникама и борбом за власт, одређеном ниском политичком културом и чланства и политичких вођа, коју креирају политичке странке које нису имале ваљане економске, социјалне, културно-просветне програме, идеје, визије;

- држави у којој су, почев од 1936/1937. године, отворена сва питања (национална, верска, мањинска, традиционално државна, покрајинска, политичка...), коју поједини њени народи и њихови политички представници нису признавали и где је царовала анахрона концепција о троименом народу и пракса интегралног декретираног југословенства. *

Драгољуб Јовановић

ПРИВАТНА иницијатива у сфери културе и просвете, чији је резултат било и формирање Српског културног клуба, имала је дугу традицију и важну улогу у животу народа који су 1918. године започели заједнички живот. После успостављања нове државе код српског народа, који је у Великом рату положио немерљиве људске и материјалне жртве (погинуло је преко 1.250.000 Срба и уништено 2/5 националног богатства Србије) и у име нове југословенске државе одрекао се српских државних традиција (српске државности), преовладала је свест да је српско национално питање решено.

Тада је, по мишљењу интелектуалног круга коме је припадао и Слободан Јовановић, престала брига за даљи српски национални развој, извршена је тзв српска национална демобилизација, пригрљена је идеја о националном јединству југословенских народа (у "компромисном", "интегралном" и касније "реалном" виду). Идеализам путем кога су у претходном периоду савлађиване броје, политичке, идеолошке, историјске, националне, верске, културне посебности и цивилизацијске неравномерности, усахнуо је.

 

Слободан Јовановић

Последица наведеног стања у држави и друштву била је уочљив изостанак бриге о српском народу у областима где је био угрожен (на југу, северу, западу) и замор у раду на реализацији националне, економске, културне интеграције Срба. Одсуство широке перспективе културног, а са њим и сваког другог облика напретка, оптерећивало је, бринуло и онеспокојавало део српске политичке и интелектуалне елите свесне да државна власт није у стању да у другој половини тридесетих година ХХ века осигура и заштити српске националне интересе у југословенској држави. Немоћ и незаинтересованост државних власти, које немају јасну културну, економску, па ни државнотворну политику, морала је, по њиховом мишљењу, бити надокнађена појачаним приватним ангажманом и иницијативом недржавних организација. Као некада у туђој и непријатељској држави, то је требало да постане средство националне борбе за опстанак и у држави коју су Срби, уз велике људске и материјалне губитке, извојевали у Првом светском рату.

СУОЧЕН са таквим стањем нације која је изнела Велики рат и извојевала југословенско уједињење део српских интелектуалаца, окупљених око Слободана Јовановића, почео је да заговара интензивнији рад у народу са циљем: планског усмеравања националних енергија према идеалима економског и културног карактера; ситан конструктиван рад у свим областима живота појединца, нације и државе; подстицање националне дисциплине и подизање националне културе. Целокупни рад је требало да буде "великих размера" и уз употребу свих расположивих способности ("великих и малих").

Није случајност што је баш Слободан Јовановић (1869- 1958) био стожер целокупне иницијативе. На то га је упућивало богато искуство рада у пропагандним одељењима државних институција, стечено научно знање, политичко и лично искуство, увид у стање у коме се налатио српски народ у југословенској држави. Каријеру државног чиновника започео је у Министарству иностраних дела на пропагандним и политичко-просветним пословима.

Имао је 23 године када је почео да стиче увид у стање српског народа на територијама европске Турске и конкретно обавља пропагандне послове, бави се пропагандним радом, прати школска питања, посвећује пажњу вери и цркви, укључује стечено правно и историјско научно знање у делатност државних институција, има увид у учинак државне просветно-културне мисије. Тих година спознао је шта је пропагандни рат, шта римокатоличка пропаганда и њен клерикални садржај, шта културно-просветна делатност суседа, шта моћ политичког утицаја реализованог кроз сферу културе, шта послови које треба да обављају учитељи и интелектуалци, шта национални рад. Све наведено додатно је сазнајно пратио и слојевито сагледавао у свим наредним деценијама.

 

Драгиша Васић

ЗНАЊЕ је стицао из књига, пратећи европску политику, боравећи у страним државама, али и од бројних националних, научних и културних радника које је сретао у земљи и иностранству. Веома рано је разумео да је културна и просветна запуштеност један од највећих проблема Српства, а осмишљени и плански национални рад, испуњен квалитетним просветним, научним, правним, религијским знањима и садржајима, начин да се досегне до јаке и добро организоване државе спремне и способне да брине о животним интересима својих поданика. Једна од максима целе генерације којој је припадао била је - бити достојан "историјског тренутка" у коме живиш, што је и Слободана Јовановића нагонило да у другој половини тридесетих година већу пажњу посвећује положају српског народа у држави која је настала захваљујући њиховом ратном прегнућу и визијама политичких вођа.

Са пажњом је пратио, изучавао и добро познавао политику великих сила на Балкану (Турска, Велика Британија, Француска, Немачка, Русија/СССР...). Знао је за предрасуде које Запад има према православним Србима. Био је свестан да није лако (ни у прошлости, ни у садашњости, ни у будућности) бранити српске интересе и да се то са највећим успехом може постићи једино уколико постоји јединствени "српски фронт". Као председник Српске краљевске академије изнова се суочио са размерама запуштености Српства и почео да се залаже се јачање утицаја културних и научних институција на целокупни државни и народни живот. Занимање за историјске процесе који мноштву догађаја дају смисао, језик и културу српског народа најдиректније су га подстицали да, суочавајући се са стварношћу у којој се југословенска држава и српски народ налазе, почне да инсистира на приватној иницијативи у сфери културе и просвете као начину превазилажења постојећег стања.

У СВОЈОЈ 67. години, са искуство човека који је живот проживео на Балкану, школовао се у најбољим школама и универзитетима у Европи, са професионалном пажњом пратио историјске процесе зачете у прошлости и усмерене ка будућности, имао бројна познанства и широк круг пријатеља међу научницима, политичарима и културним радницима у земљи и свету, обављао важне и одговорне државне и друштвене дужности, систематично освајао научно знање и развијао критичку свест, био изузетно добро обавештен о стању у коме се српска нација и југословенска држава налазе, своје мисли и ставове изражавао прецизним и префињеним "београдским стилом", Слободан Јовановић се крајем 1936. године определио да, заједно са подједнако забринутим истомишљеницима, покрене широку културну акцију чији је циљ био обезбеђивање сигурне будућности српском народу у нестабилном времену заоштрених политичких сукоба са могућим ратним исходом.

 

Владимир Ћоровић

Решеност да се покрене широка политичка, економска, социјална, културна акција подударила се, не случајно, са превирањима и кризом у Европи, али и у југословенској држави. Разарање тзв. Версајског поретка, у коме је Краљевина Југославија имала стабилно место и функцију, започело је ступањем Адолфа Хитлера на власт у Немачкој, ревизионистичким захтевима држава губитница у Великом рату за променом граница утврђених мировним уговорима, слабљењем Француске и настојањима оних који су изгубили рат да преузму одговорност за судбину Европе, уласком немачких трупа у демилитаризоване области уз Рајну.

РУШЕЊЕ међународног поретка успостављеног на крају Великог рата нужно је произвело промене у спољнополитичкој оријентацији југословенске државе. После убиства монарха Александра I Карађорђевића отпочела је постепена, а затим и стихијска либерализација политичког живота. Суочавање са последицама економске кризе, која је у аграрном друштву Југославије трајала дуже него у Европи, пратило је распламсавање српско-хрватских неспоразума, заоштравање питања о државно-правном преуређењу државе, спорења око учинка демократске државе и диктатуре. Опште прилике у земљи оптерећивао је офанзивни наступ римокатоличког клерикализма и екстремистичких националистичких организација (клерофашизам и усташтво), ескалација верских неспоразума Српске православне цркве и државе исказана у сукобима око Конкордата, убрзана хомогенизација хрватског покрета који се почео одрицати заједничке државе, суочавање са чињеницом да је српски политички фронт подељен и раздробљен, да не постоји, да су српске политичке партије захваћене процесом декомпоновања.

Наведене процесе Слободан Јовановић је пратио и добро их познавао, а о појединим појавама и писао. Све је то и посредно и непосредно утицало на сазревање идеје о формирању Српског културног клуба - организације која би бринула о интересима српског народа и југословенске државе.

Идеје које је требало да пропагира Српски културни клуб имале су свој узор у програмима и делатности бројних културних установа на Западу у чијем је раду од пресудног утицаја била приватна иницијатива. Као такве те идеје имале су потребну универзалност, али нису биле оригиналне. Као европејци оне нису биле непознате Слободан Јовановић, који се са њима сретао и стасавао још у ђачком и студентском добу, а имао прилику да о учинку приватне иницијативе у сфери просвете, културе, економије, критички суди у каснијим ратним и послератним временима. Традиција и искуство српског културног друштва "Просвјета", стечено у предвечерје Првог светског рата на простору предратне Босне и Херцеговине, било је, такође, од немерљивог значаја покретачима нове културне организације. Значај тог утицаја огледао се и у чињеници да су поједини истакнути чланови "Просвјете" (В. Грђич, В. Ћоровић, Н. Стојановић...) активно учествовали у руковођењу и раду Српског културног клуба.

НАСУПРОТ политичким странкама, заокупљеним дневном политиком и никада довољно заинтересованим за дугорочно решавање културних питања, организације попут Српског културног клуба, требало је да буду допуна и коректив политичког и културног живота Срба у југословенској краљевини. Владало је мишљење да је српски народ, навикнут у претходном периоду на подршку државе у остваривању својих националних, културних и економских циљева и суочен после 1918. године са немоћи своје нове државе да о његовим виталним интересима води бригу, приморан да једино уз ослон на приватну иницијативу и организације каква је Српски културни клуб изнађе алтернативу постојећем стању безнађа и обезбеди перспективу културног и економског развоја. То мишљење делио је и Слободан Јовановић. Углед чланова организације нејдиректније је утицао на место које је она задобила у културном, привредном и јавном животу.

"ПРЕ НЕКОЛИКО година био сам у Далмацији и пролазио кроз Босну", записао је речи Слободана Јовановића његов колега са Правног факултета у Београду Драгољуб Јовановић. "Видео сам да су наши Срби доста збуњени и да им културне установе пропадају. Док су били под Аустроугарском, бринули су се сами о себи и имали јаку приватну иницијативу. После рата мислили су да је ту држава, којој треба све препустити. У ствари, држава није била српска, нити је преузела послове 'Просвјете', Матице српске и других културних друштава. Ја сам мислио да тај рад треба обновити". Ауторство идеје о формирању организације каква је Српски културни клуб Слободану Јовановићу су приписивали и други. Тако је приликом обележавања његове седамдесете годишњице живота лист 'Српски глас', који је уређивао адвокат и писац Драгиша Васић, осмишљавање идеје о формирању Српског клуба приписивао баш Слободану Јовановић истичући да се он "као жив и динамичан дух пун бриге за будућност, ставио на чело једног покрета израженог у установи Српског културног клуба, покрета чију је главну идеју он смислио и на чијем се челу он налазио као стварни духовни вођ."

Српски глас бр 27 уредник Драгиша Васић, 1940. година

РАД НА НЕГОВАЊУ КУЛТУРЕ

СРПСКИ историчари нису тачно утврдили датум настанка Српског културног клуба, али је несумњиво да је његова "Правила", којима је организацији одобрен рад, Министарство унутрашњих послова одобрило 15. јануара 1937. године. У члану бр. 3 "Правила", која је и Слободан Јовановић писао, дефинисано је да је задатак Српског културног клуба да "ради на неговању српске културе у оквиру Југословенства са строгим искључивањем дневне и партијске политике". Прва јавна скупштина Српског културног клуба, на којој је Слободан Јовановић изложио циљеве и основне задатке организације, одржана је 4. фебруара 1937. године.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
НЕМЦИ, ОДАКЛЕ ВАМ ПРАВО? Порука из Русије у вези са Резолуцијом о Сребреници: Ви сте истребили 10 милиона људи!

"НЕМЦИ, ОДАКЛЕ ВАМ ПРАВО?" Порука из Русије у вези са Резолуцијом о Сребреници: Ви сте истребили 10 милиона људи!

УЧЕСНИЦИ међународне седнице о безбедности у Санкт Петербургу дошли су до закључка да је резолуција о наводном геноциду у Сребреници, коју Немачка промовише у УН, лицемерје и извртање чињеница, изјавио је секретар Савета безбедности Русије Николај Патрушев.

25. 04. 2024. у 18:08

Коментари (1)

АКО НЕКОМ ПОЗАЈМИТЕ ОВУ КЊИГУ, НЕ ОЧЕКУЈТЕ ДА ВАМ ЈЕ ВРАТИ!