1968. - ПОСЛЕДЊИ ВЕЛИКИ САН: Повратак у годину после које у свету ништа више није било исто

Иван Миладиновић

15. 12. 2020. у 17:14

1968. - ПОСЛЕДЊИ ВЕЛИКИ САН: Повратак у годину после које у свету ништа више није било исто

Архива

Шта се, тог давног јуна, све дешавало на немирним универзитетима? Ко је водио побуну? Одакле толики студентски бунт? Да ли су студенти имали прогресиван или назадан програм, и да ли су уопште имали програм? Какве су последице шездесет осме?

ДВА месеца пре мајских студентских догађаја, у париском дневном листу "Монд" појавио се уводник под необичним насловом "Француска се досађује".

Није се дуго досађивала. Већ почетком маја почели су студентски јуриши на Сорбону и друге париске факултете. Када је професор Едгар Морин Парис ушао у амфитеатар Универзитета Нантер, у предграђу Париза, био је више него збуњен:

- Затекао сам хаос. Ипак, попео сам се на катедру и почео предавање. Нисам изговорио ни три реченице. Уследили су покличи и протести. Универзитет је почињао да гори...

Студентски устанак је захватио цео европски континент, од Мадрида до Прага и Београда, од Рима до Варшаве. "Прошетао" се Сједињеним Америчким Државама, од Источне до Западне обале...

Студентске побуне су захватиле све континенте, сем Аустралије. Настала је нека врста "студентске интернационале", која није признавала границе држава и друштвених система.

На Западу, студенти су се бунили против постојећег стања ствари, тражећи "препород капитализма", ослобођење људске личности, више личних и сексуалних слобода, окончање рата у Вијетнаму, солидарност са радницима...

На Истоку су тражили "бољи комунизам"...

ПАРОЛЕ су биле шаролике, слободоумне, духовите и утопистичке. Најзапаженија сигурно је била: "Будимо реални, тражимо немогуће".

Мање је важно где је овај бунт зачет од податка да се заснивао на осећању младих људи да се суштинске одлуке, веома важне за њихову животну судбину, одигравају негде иза њихових леђа, да постоје центри моћи који их доносе и трасирају њихову будућност, а да они немају никаквог начина и средстава да на то утичу. Млада генерација је тражила нешто изван укорењених стандарда.

О догађањима на београдском Универзитету отворено је и још једно додатно питање: Да ли је бунт био увезен или је био аутентичан, југословенски? Ко је због 1968. страдао, а ко направио каријеру? Ко се чега, данас, четири деценије касније, сећа и како се сећа?

Ваља рећи, због данашњих генерација, да то није био глобални синхронизовани социјални покрет на западу, истоку и југу планете. Сваки локални протест имао је своје специфичне карактеристике у којима су се обједињавали интереси разноразних покрета и идеја - левичарски, антиратни, уметнички, антиколонијални, феминистички...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)