ПОЛИТИКА ОДМАЗДЕ И КАЖЊАВАЊА: Баук великосрпског национализма кружио је Титовом Југославијом

ОДЛУКАМА о федерализацији Југославије извршено је распарчавање српског народа на више република.

Фото приватна архива

Распарчано је његово национално јединство, јер му је одузета могућност да се у будућности појављује као народ у целини, а у републикама ван Србије његова национална права остала су недефинисана. Спао је на положај националне мањине.

На тај начин је учињено управо оно што је тражено одлукама Дрезденског конгреса КПЈ.

Међутим, остао је озбиљан политички проблем то што је приликом доношења одлука српски народ изманипулисан нелегитимним представљањем и што му није дата могућност да пре одлучивања сагледа суштину одлуке и њене дуготрајне последице.

Било је јасно да се то не може сакрити и да би, ако би то питање поставио српски народ, односно српски део руководства, могло да дође до озбиљних проблема. Не треба заборавити да је састав бораца Народноослободилачке војске био претежно српски и да би сваки поремећај у његовом борбеном моралу нанео непроцењиве штете.

Аутори поменуте политике уочили су да би довођење у питање донетих одлука значило велику препреку остваривању дрезденских циљева. Зато су смислили паклени план за снажну пропаганду о њиховом историјском значају за све југословенске народе, паролама о братству и јединству и равноправности народа, с једне стране, и жестоку политичку активност против сваког покушаја да се стање врати на претходно, с друге стране. Главно пропагандно и политичко оружје против свакога ко би покушао било шта у том правцу била је измишљена синтагма "великосрпски национализам".

Великосрпски национализам проглашен је за највећег и најопаснијег непријатеља јединства, опстанка и напретка Југославије, а створен је читав политички програм борбе против њега.

Сва партијска документа, пре свега конгресна, дефинисала су на нивоу Југославије и Србије борбу против великосрпског национализма као прворазредни политички задатак, за који су одговорни српски комунисти. Србима је наметнуто да морају сами себе да ограничавају и да не смеју ни да размишљају о томе шта им се стварно ради. Гвоздена партијска и војна дисциплина је све то контролисала.

ДИЈАПАЗОН политичке активности на овом задатку био је комплексан. Од ограничавања грађана да изражавају своја национална осећања до бруталног сузбијања научне мисли и других активности које би могле да личе на нешто што власти сматрају појавом великосрпског национализма.

Из уџбеника је избрисана новија српска историја од Обреновића до Карађорђевића, балкански ратови и Велики рат. Предратна Југославија помињала се само као ненародна трула Југославија. Садржај новије историје био је Народноослободилачка борба, седам офанзива и одлуке Авноја.

Било је забрањено певање традиционалних народних песама у којима се помиње Србија или српски народ, поготово њихово херојство у одбрани отаџбине. Забрањени су традиционални народни обичаји, као што је јавни дочек тзв. Српске нове године уочи 14. јануара. Да би Србију учинили што немоћнијом, поделили су је на три дела, а донетим законима су њене покрајине постављене у положаје сукоба интереса са матицом и тежње за отцепљењем.

Напредак српске економије оцењен је као опасност од технократизма и предузимане су мере да се њен развој успори. Смењивани су најспособнији директори. Са Филозофског факултета су уклоњени најистакнутији српски научници зато што су се усудили да изразе своје мишљење о слабостима у друштву; анатемисани су академици Српске академије наука и уметности који су срочили чувени Меморандум о стању у Југославији и тако даље.

Српско руководство је свесрдно настојало да удовољи политици сузбијања наведених нежељених појава, па ипак је трпело жестоке критике са свих страна, из органа Југославије и из других република.

Без обзира на то што су и српски народ и његове научне и стручне снаге објективно били свим срцем за опстанак и напредак Југославије, били су анатемисани као барјактари великосрпског национализма који је био претња њеном опстанку и напретку.

Ако је понекад било оцењено да Србија има јако руководство које у било чему надвисује вођу, оно је било смењивано. Од чланова руководства се тражило да сами пронађу своје грешке и оправдање за смену. Није се могло подносити да у светској штампи пише да је српско руководство прогресивно, а југословенско, тј. Јосип Броз, конзервативно.

Није се могла замислити тужнија српска позиција од оне да Србија буде искључена из одлучивања о доношењу одлука које су против њених интереса, па обавезана да их по сваку цену спроводи и на крају да смењује и шиканира на све могуће начине оне с којима вођа није задовољан.

Српски народ је био до крајности политички притиснут и онемогућен да проговори о својим интересима у Југославији. Она се распала не зато што ју је растурио великосрпски национализам него зато што је то било у програму оних који су дефакто владали и Југославијом и српским народом.

Великосрпски национализам као политичка оптужба која је више од половине XX века притискала српски народ део је стратегије поништавања резултата Првог светског рата, у коме је српски народ као победник, уз велике жртве, створио своју државу, заједно са другим народима који су то својом вољом одлучили.

ИСТОВРЕМЕНО то је била и политика одмазде, кажњавања. У Другом светском рату извршен је највећи геноцид над српским народом, за који нико није одговарао. Напротив, његови извршиоци су били савезници оних који су измислили великосрпски национализам.

Некажњена политика прогона српског народа са његових вековних огњишта уз нове велике жртве настављена је и у грађанском рату деведесетих година прошлога века.

Врхунац одмазде показан је у Хашком трибуналу суђењем целокупном српском политичком и војном руководству и осудама на вишедеценијске робије. Основна оптужба да су имали намеру да стварају "велику Србију" је само на други начин формулисан великосрпски национализам.

Ни четврт века после завршетка грађанског рата и распада Југославије дух "великосрпског национализма" није ишчезао. Све док и последњи Србин не буде прогнан у матицу. Српском народу ван Србије оспоравају се елементарна национална права. Може се замислити каква би реакција настала ако би само била покренута иницијатива за формирање свесрпског националног савета Срба из бивше Југославије за разматрање судбинских националних питања као што су језик, писмо, култура, историја и друга питања од интереса за све Србе.

Оно што би у другим срединама било сасвим нормално, овде би било гледано са подозрењем, као повампирење великосрпског национализма и жеља да се створи "велика Србија".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације