СВЕ ОДЛУКЕ ДОНЕСЕНЕ БЕЗ ГЛАСАЊА: Фалсификовање другог заседања АВНОЈа, 153 одсутна делегата проглашена присутним

Борисав Јовић

26. 11. 2020. у 17:00

СВЕ ОДЛУКЕ ДОНЕСЕНЕ БЕЗ ГЛАСАЊА: Фалсификовање другог заседања АВНОЈа, 153 одсутна делегата проглашена присутним

Фото приватна архива

НА ДРУГОМ заседању Авноја одржаном 29. новембра 1943. године у Јајцу донета је одлука о будућем државном уређењу Југославије.

Она прецизира да ће Југославија бити изграђена на демократском принципу као државна заједница равноправних народа.

Као што се зна, Југославију су основала три равноправна народа, Срби, Хрвати и Словенци.

Пошто су на заседање као посебни ентитети били позвани Црногорци, Македонци и народи Босне и Херцеговине, било је очигледно да је Тито одлучио да се Југославија равноправних народа убудуће организује као заједница ових шест народа, што је и учињено првим послератним уставом и стварањем шест федералних република, Србије, Хрватске, Словеније, Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе. Тиме су ударени темељи будуће организације државе и њене поделе и на народе који до тада нису официјелно постојали.

Српски народ на том заседању није био легитимно представљен, као што је био случај са другим народима. Други народи, пре свега Словенци, Хрвати и Албанци, који су били највише заинтересовани за доношење одлука које ће им омогућити приближавање циљу осамостаљивања, имали су своја Антифашистичка већа, која су у ратним условима вршила функцију највишег народног представништва и која су послала своје делегате на Друго заседање Авноја. Са српским народом то није био случај, јер му Врховна команда, са Јосипом Брозом на челу, није дозволила да изабере и формира такво тело. Антифашистичко веће народног ослобођења Србије формирано је касније, тек после ослобођења Београда, кад је већ обављен посао на Другом заседању Авноја.

СРПСКИ народ на поменутом заседању представљали су чланови Врховног штаба и одабрани политички и војни функционери српске националности, које је одредио Тито.

Показаће се да ништа што се догодило са српским представљањем на Другом заседању Авноја, није било случајно. Тада су утемељени услови за далекосежне политичке одлуке на штету српског народа. Били су потребни погодни услови на заседању да представници српског народа не могу да ставе примедбе на предложена решења. Можда некоме овако тешка тврдња може да изгледа претерана. Међутим, показало се током догађаја које смо преживели да је и сам српски народ дуго живео у заблуди, док није коначно схватио да је изигран и то непоправљиво.

Одлуком о федеративном уређењу земље, као основом равноправности народа, која је донета првим послератним уставом, велики део српског народа остао је ван републике Србије, а да ништа није одлучено о његовим националним правима и начинима његове заштите, о праву на самоопредељење или о културном јединству.

Једноставно, српски народ ван своје Републике остао је без икаквих институција и права, сведен на националну мањину, са великим изгледима да поступно буде асимилован и да изгуби своје национално биће.

Раздробљени у више република, Срби су изгубили право да наступају као јединствена нација, а пре свега право на самоопредељење.

Ако би Србија касније покренула то питање, тражећи да се Уставом Југославије дефинишу права српског народа ван Србије, била би оптужена за великосрпски национализам и за мешање у надлежности других република. Срби, пак, из других република такође нису имали никакву своју Уставом Југославије одређену институцију преко које би могли да покрену то питање. Питања те врсте свако је имао да решава у својој републици, појединачно. А та питања није било могуће ни покренути, а камоли решити.

РАЗДРОБЉЕН у више република ван Србије, у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Македонији, српски народ је стављен у позицију националне мањине.

То што је у хрватском уставу било записано да је Хрватска држава хрватског и српског народа није значило ништа, јер Срби нису имали реалне могућности да заштите своја права ветом на одлуке парламента или на други начин. На крају се показало да нису могли ни да спрече брисање те одредбе.

Суштина одлуке имала је дубоки смисао да се под паролом равноправности нација обезбеди реализација политике Комунистичке партије Југославије о маргинализацији српског народа у Југославији и поступној припреми њеног растурања на више држава, на штету српског народа. Да се Србији одузме све што је ослободила и остварила у балканским ратовима и у Великом рату.

Одлуке о начину федерализације земље, без дефинисаних националних права српског народа у другим републикама, ван Србије, остале су темељ раздора и нестабилности Југославије и главни узрок грађанског рата који се није могао избећи у току распада Југославије.

Сада, када су објављене историјске чињенице, може се видети да је Друго заседање Авноја било велика импровизација. Тито је одлучио да на брзину сазове учеснике, како је могао, с терена и из његовог штаба и јединица. Према ситуацији, послао је различите телеграме:

Словенцима - на пут идите одмах у што већем броју; Хрватима - делегати нека буду у што потпунијем броју; од Срба, Црногораца и Војвођана тражио је по неколико делегата; из Босне и Херцеговине да доведу онолико колико могу, а из Македоније једног који није именован у депеши, док ће упражњена места заменити борци из јединица.

ТИТО је у једном ауторском напису 1944. саопштио да је на седници било 240 делегата из свих крајева Југославије. Историјске чињенице, према записнику, говоре да је то била превара јавности, коју је објавила и светска штампа. На седници су била 142 делегата, од 303 колико их је било изабрано за заседање, дакле за одлучивање није постојао кворум. Да би се то некако превазишло, одлучено је да се делегати из Македоније, њих 42, и из Санџака 11, који нису стигли на заседање, прогласе присутним, како би се створила већина. Појединачно гледано, на заседању нико сем Црногораца и Босанаца није имао сопствену већину изабраних делегата, али је Тито ипак све сматрао могућим.

Да би изгледало да су Срби адекватно третирани, председавајући др Иван Рибар регистрован је као Србин, мада је Првим заседањем Авноја председавао као Хрват.

Из записника са овог заседања, који је публикован 1953. године, може да се реконструише цео ток састанка. Председавајући ни за једну одлуку није тражио гласање, већ је примењивао следећи принцип:

- Према вашем аплаузу могу само констатовати да смо једнодушно прихватили.

Поред свих других одлука судбоносних за будућност земље, одлука о преузимању власти и о промени државног уређења, на Другом заседању Авноја, Титу је додељено звање маршала. Међутим, чињенице говоре да је он већ и раније сам себи доделио то звање, јер је месец дана пре тога потписивао сведочанства официрима из војне школе са том титулом, маршал Тито.

Оно што је задесило српски народ било је само једна од бројних аномалија, за које Тито није хајао. Показаће се кроз пола века његове владавине да је за њега такав начин доношења одлука био нормалан, ако се намеравани политички циљ не може другачије реализовати.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)