ХРАМ НА ВРАЧАРУ- Симбол васкрсења народа

Раде Драговић

субота, 11. 07. 2020. у 20:00

ХРАМ НА ВРАЧАРУ- Симбол васкрсења народа

Фото: архива Новости

НАРОД не постоји без своје прошлости, својих светаца, мученика, мудраца, ратника, без Светог Саве. Ово је можда више васкрсење него грађење.

Ове речи је, у спомен-књигу Храма Светог Саве на Врачару, 6. октобра 1986. године, записао велики српски књижевник Борислав Пекић. Заједно са супругом Љиљаном, тога дана посетио је градилиште спомен-храма и лично се уверио у монументалност будуће заветне цркве српског народа. Пишчеве речи из књиге утисака одражавају суштину овог јединственог верског објекта, који је не само православни храм, него и народни споменик Светом Сави.

Данас је помало заборављено с каквим полетом је српски народ закорачио у подухват враћања дуга овој личности. Многобројни прогласи, позиви и апели, још с краја 19. века, сведоче о општој жељи Цркве, друштва и државе да се достојним обележјем одуже првом српском светитељу. Прашина времена већ је покрила и свеопшту радост Београда, Србије, свих српских крајева тадашње државе и дијаспоре осамдесетих година када су поново настављени радови на овој светињи. Наставак зидања, подизање куполе, монтажа позлаћених крстова и постављање звона били су прворазредне теме у нашем друштву и догађаји који су се пратили из дана у дан.

У градњи и завршетку Храма Светог Саве тадашње генерације српског народа виделе су назнаку бољих времена и испуњење давно преузете родитељске обавезе, која се, без обзира на све тешкоће - мора испунити. Многи су се надали, попут Пекића, да ће се узрастањем светосавског храма уздићи и Српска црква, која је дуго чамила у мраку атеизма. Била је то и симболична назнака враћања Срба себи, својим коренима и својој колевци.

КРИПТА ЗА ПАТРИЈАРХА БРНАВУ

ПАТРИЈАРХ српски Варнава, коме припадају највеће заслуге за предратни почетак изградње Храма на Врачару, имао је визију његове унутрашњости:

- Хоћемо да у њему, у мермеру, рељефима, украсу, мозаику и фрескама, буду изложени сва наша историја, живот и догађаји - говорио је Варнава. Живот, па и смрт 40. по реду поглавара СПЦ били су нераскидиво повезани са светосавским храмом. Умро је 1937. године, а сахрањен је у малој светосавској цркви, с планом да његове кости по завршетку Храма буду пренете у гробно место у његовој крипти. Патријарх Варнава и данас почива у јужној апсиди мале врачарске цркве, а аманет Друштва за изградњу храма још чека на извршење.

Врачарска богомоља, треба и то рећи, дуго је сматрана метафором пословичне недоследности и површности Срба, па је окончање овог посла доживљавано и као својеврсни испит истрајности и посвећености нашег народа.

Тренутак када ће српски народ коначно добити сведочанство своје вере, труда и упорности није далеко. Тачно 125 година од када је формулисана прва иницијатива о градњи достојног споменика Светом Сави, њему посвећен храм је готово у потпуности завршен. Чин освећења планиран је за јесен, када ће врачарска светиња засијати у свом сјају и лепоти, претварајући столетни сан наших предака у стварност. Јединствени споменик и израз светосавља, као кључног духовног обележја Срба и њихове вере, оваплоћује се баш у години када и Српска црква слави велики јубилеј - 100 година од обнове Патријаршије.

Пут до испуњења националног завета, међутим, водио је кроз небројена искушења и изазове. О томе најбоље сведочи периодизација радова. Пуних 40 година - од 1895. до 1935, било је потребно да прође од иницијативе до постављања прве цигле. Ово време потрошено је за афирмацију идеје, избор локације, конкурс за пројекат, куповину земљишта... Четири деценије, такође, трајао је прекид изазван Другим светским ратом, немачком окупацијом и комунистичким тоталитаризмом. Од 1984. године, када је Црква добила сагласност државе да може да настави изградњу, радови су у више наврата успоравани, готово до обуставе. Када се све сабере, припреме и паузе трајале су неупоредиво дуже него периоди градње. Идеја је рођена у Краљевини Србији, а после лутања кроз чак пет држава на истом простору, спроведена у данашњој Републици Србији.

Први блокови у зидове уграђени су, не случајно, баш 1935. Те године навршило се 700 година од смрти Светог Саве, па је Црква прогласила јубиларном "годином светосавља". У летописима радова она је заведена међу најзначајније, будући да је изградњом 12 метара високих зидова храм добио свој облик и јасне будуће обрисе. Први посао на изградњи обављен је 10. априла те године, како је записао парох и старешина светосавске цркве од 1902. до 1943. прота Михаило Поповић. Било је то сондирање терена за темеље будућег храма.

Протонеимар Храма Бранко Пешић и патријарх Герман

 
Храм је своје прве контуре добијао по пројекту професора Богдана Несторовића и Александра Дерока. Конкурс, други по реду, за идејно решење новог светосавског храма расписан је 1926, у време патријарха Димитрија, а у условима је наведено:

"Храм Светог Саве гради се у српско-византијском стилу, са нагласком на Лазареву епоху. Услов је да се у замисли не штеди, а да реализација буде према расположивом новцу и дуже време. Аутор ће се тражити на домаћем, југословенском конкурсу."

Идеја патријарха Димитрија била је да врачарски храм буде свакако већих димензија од парохијских цркава, али ипак мањи од Цркве Светог Петра у Риму, која је узета као својеврсни еталон димензија будућег објекта.

Пут архитектонске визије од првих скица до данашњег изгледа Храма добро је познат. Стручна комисија 1930. године одлучила је да не додели прву награду, а да другу додели решењу професора Богдана Несторовића. Донета је одлука да се откупи и пројекат Александра Дерока, као и да изабрано решење буде комбинација визија двојице архитеката. Врсни стручњаци, визионари и зналци неимарског заната лако су се споразумели, направили потребне компромисе и синергијом идеја дошли до монументалног пројекта каквог данас знамо.

Церемонија освећења темеља 12. маја 1985. године

 

 
Овај посао, међутим, као ниједан на изградњи Храма Светог Саве, није завршен лако и без трзавица. Било је и оних који су незадовљни резултатом конкурса јавно напали завршни пројекат. Било је и залагања да се посао повери словеначком архитекти Јожи Плечнику, који је у Србији запамћен по пројектовању католичке Цркве Светог Антуна Падованског на београдском Црвеном крсту.

На таласу контроверзи око избора коначног идејног решења тражена је и арбитража Ивана Мештровића, уметника чији је ангажман био непорикосновен у стварању визуелног идентитета југословенске краљевине. У Храму Светог Саве на Врачару он је, међутим, видео нешто друго - остварење визије о изградњи југословенског Пантеона, који би био заједнички свим народима и верама тадашње државе.

Црква, међутим, то није желела. Чврсто се држала изабраног решења, сматрајући да оно најбоље одражава суштину завета коју је српски народ дао свом светитељу. Другим речима, израз захвалности Светом Сави требало је да остане заветна обавеза српског народа.

Александар Дероко

 
Много је било потребно упорности, рада и молитви да би се замисао архитеката Несторовића и Дерока спровела и приказала се у свој својој лепоти. Избијањем Другог светског рата и немачком окупацијом, градитељски замах је прекинут, а започети храм је ступио у фазу вишедеценијске скрајнутости, па и заборава. Идеја о његовој изградњи живела је само у Српској цркви, која је љубоморно чувала свест да се међу зидовима на Врачару срећу прошлост и будућност нашег народа.

Серијал финансијски подржало Министарство културе и информисања Републике Србије

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)