7. ЈУЛ НИЈЕ ДАН УСТАНКА, АЛИ СЕ СВЕТКУЈЕ: Једнима светац - другима устанак

В. Митрић

понедељак, 13. 07. 2020. у 14:23

7. ЈУЛ НИЈЕ ДАН УСТАНКА, АЛИ СЕ СВЕТКУЈЕ: Једнима светац - другима устанак

Фото: В. Митрић

И ОВЕ године, са бројем људи мање него икад, због пандемије корона вируса обележен је 7. јул, дан када је Ваљевац Жикица Јовановић, шпански борац и комуниста, испалио, како се годинама говорило, "хице који су означили устанак народа и народности Србије".

Хици су били смртоносни за Жикицине сународнике, Богдана Лончара и Миленка Браковића, чије је спомен знамење, у порту цркве, која је преко пута историјске липе и биста Јовановића и његових сабораца на ком пише, поред осталог, „никада више“.

Мада овај догађај није од 2001. године Дан устанка народа Србије, како је одлучила Влада Србије, он је у календару значајних догађаја Србије, па се светковина, сваке године, одржава уз све државне почасти под патронатом надлежног министарства и уз учешће локалне власти као што је, и ове године, био случај. Они који се окупљају око историјске липе, и даље, 7. јул називају Даном устанка, што, сада, бар формално, није.

Фото: В. Митрић


Епископ шабачки Лаврентије, недавно је, у Белој Цркви, рекао да шаљу поруку, до неба, да је“ доста српским поделама, посебно братоубилаштву“ и нагласио да је сигуран да су „стасале генерације које то жарко желе“.

Академик и песник Матија Бећковић, говорећи о догађају из Беле Цркве, чије је жртве рехабилитовао Окружни суд у Шапцу, као невине жртве, каже да је „братоубилаштво у Србији почело у рату, продужено после рата, а није престало ни у миру, до данашњих дана“.                 

 - Они који су такву одлуку донели нису били наивни и знали су шта раде - каже академик Бећковић.

- Знали су шта се и Србији збивало и предвидели да ће се збивати све док буде тај дан славила као велики празник.Та одлука је далеко већи злочин од оног који се догодио у Белој цркви, На Ивањдан 1941 године. Да је остало по оном што се овде догодило, већ би се заборавило. Богдан, Жикица и Миленко одавно би једни другима пољубили ране, загрлили се и пољубили, али нису им дали они који су одлучили како су одлучили, а та одлука је умногоме одлучила судбину Србије и српског народа.

Фото: В. Митрић

Бећковић каже да они који су Велу Цркву преселили на тако убитачан начин за наш род личи „као када би за симбол Првог српског устанка, уместо Марићевића јаруге, узели Радовањски луг, а уместо часнога крста, на ком су се устаници заклели, уезли секиру којом је убијен Карађорђе.

И док једни сматрају да је „недопустиво славље догађаја у ком је Србин убио Србина, и даље,

Фото: В.Митрић

гласно, уз званичну организацију светковине, може да чује, поред осталог, „да није убио Србин Србина, већ слободар квислинга“. 

Утешно је што никад, ни у време највећих политичких и идеолошких сукоба код нас, деведесетих година,  а посебно не сада, не бележи било какав инцидент у Белој Цркви. Народ је ове године, у највећем броју, и ове као и протеклих година, вашарао у миру, уз музику, забаву, игру, иће и пиће, без историјског оптерећења, окренут ка стварању бољитка за себе и своју породицу. А, само Бела Црква, у време комунизма није видела неку нарочиту вајду што је била место устанка… 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)