Србија

У КЛУПАМА ПОСЛЕ ПЕТ ДЕЦЕНИЈА: Сусрет прве генерације полицијске школе у Сремској Каменици

Владимир Митрић

12. 06. 2022. у 07:52

ПИТОМЦИ прве генерације Средње полицијске школе из Сремске Каменице срели су се поново после 50 година, да би се дружили, подсетили на ђачке дане и причали о свом послу и породицама.

У КЛУПАМА ПОСЛЕ ПЕТ ДЕЦЕНИЈА: Сусрет прве генерације полицијске школе у Сремској Каменици

Најзаслужнији за окупљање школских другова за годишњицу матуре је Милан Марковић из Главичица код Бијељине. За њега кажу да је био најбољи друг из тог времена и да није чудо што је од онда стасао у врсног универзитетског професора.

- Лепо је Бранко Радичевић писао да је "од младости, па до гроба, најлепше ђачко доба" - поручују матуранти од пре пола века.

- Били су то незаборавни дани дружења, учења, вежбања у нашој школи, која нам је и сада широм отворила врата. Заиста нам годи када осетимо поштовање млађих колега.

Милан Марковић, Миодраг Самарџија, Душан Томић, Мирослав Цвијановић и још неки од њих су и у школи били нераздвојни другови. Причама није било краја. Сви они су били успешни у полицијским дужностима, као и у другим пословима за које су се касније одлучили неки од њих.

Пристигли су некадашњи матуранти из разних крајева Србије, а међу њима и Раденко Поповић из Лознице, иначе родом са леве обале Дрине, који је био дугогодишњи старешина полиције у Вуковом крају, баш као и Миодраг Самарџија, легендарни полицијски инспектор и руководилац, који је заслужан за "каљење" бројних генерација млађих колега.

У Лозници се скућио и Мирослав Цвијановић, који је у град на Штири дошао из Хрватске, где је био цењен полицијски старешина у свим секторима, укључујући и богат стаж командира Граничног прелаза Трбушница, насталог после распада државе чији су они били питомци.

Окупљени са поносом говоре да припадају генерацији која се борила свом снагом и свим срцем за своје место "под сунцем", што је често било тешко, компликовано, а понекад и ризично у та времена.

Некадашњи матуранти су истакли колико је битно да се нису обрукали и да данас једни другима гледају у очи као људи чије су душе остале чисте, као оне када су као дечачићи стигли на школовање.

На ову "прозивку", где их је дочекала омиљена професорка немачког језика Славица Андабак, дошло је 66 од тадашњих 300 питомаца, не само из Србије. Придружили су им се и некадашњи полазници из Словеније, Црне Горе, Хрватске и БиХ. Посебан поздрав стигао је из Њујорка, одакле се друговима јавио и Гавро Нешковић.