ЖУРКЕ СУ БИЛЕ ГУБЉЕЊЕ ВРЕМЕНА: Легенда стоног тениса Миливоје Каракашевић каже да је у светском врху био јер је неуморно вежбао

Слободан Крстовић

25. 10. 2020. у 10:38

ЖУРКЕ СУ БИЛЕ ГУБЉЕЊЕ ВРЕМЕНА: Легенда стоног тениса Миливоје Каракашевић каже да је у светском врху био јер је неуморно вежбао

Миливоје Каракашевић из тренерских дана / Фото Н. Параушић

КАДА кажемо стони тенис одмах помислимо на Каракашевиће. Миливоје то не жели да истиче у први план, мада је свестан да су он и син Александар оставили дубок траг не само у српском пингпонгу. Легендарни играч и селектор поносан је на оно што је урадио, уз опаску да без квалитетног и напорног рада таленат не може да дође до изражаја.

- Саша и ја смо различите генерације, моја је била "луда", јер када сам се пробијао ту су били Шурбек, Стипанчић, Корпа, Чордаш, Вецко. Зна се да сам као играч освојио девет медаља на светским и европским првенствима, јер у моје време стони тенис није био олимпијски спорт. Као тренер репрезентације имам осам трофеја - каже Миливоје (72).

Популарни Мика прича да је као дете био враголан, да га место није држало, да га је стони тенис привукао када је имао 12 година.

- Прву диплому добио сам када сам као петогодишњак постао првак Земуна у тротинету. Следеће године сам у улици у којој живим, Добровољачкој, постао шампион у ролшуама. У 12. сам почео да тренирам пингпонг у земунској Младости. То су биле 60-те године прошлог века и петорка с почетка приче харала је пионирском, јуниорском сценом Југославије. Брзо сам их стигао, е сад да ли је због стила игре или рада не знам. Знам само да сам неуморно вежбао, да сам уживао на тренинзима. Без рада таленат не долази до пуног изражаја, тако да нисам случајно био међу пет у Европи или десет у свету - истиче Каракашевић.

Ни сјајна каријера није га омела да дипломира на Пољопривредном факултету. Али, никад се није бавио својом струком.

ПЕНЗИЈА У МЛАДОСТИ

ДА би испунио услове за пензију једно време је водио школу у Младости.

- Све сам прошао у стоном тенису. Клуб сам предао млађем сину Зорану. Он ради тамо, а ја правим план и програм рада и обилазим младе играче. Изненађен сам колико имамо талентованих клинаца, само треба неко да ради са њима - истиче Каракашевић.

- Мало ко зна да сам завршио и нижу музичку школу. Свирао сам на клавиру, али сада могу само да га срушим - присећа се уз шеретски осмех Каракашевић. - Моју мајку су убеђивали да наставим школовање, сматрали су да као слухиста могу да постанем диригент. А ја нисам могао да седим два, три сата и вежбам клавир. Али, сам зато у спорту био упоран. Мене су у Земунској гимназији зачикивали што не долазим на журке. Волео сам да тренирам и за мене су журке биле губљење времена. Ја тај део немам, прескочио сам пубертет, нисам га ни осетио.

Каракашевић признаје да када је завршио каријеру, 1990, није више заиграо, чак ни рекреативно.

- Када сам са Партизаном освојио прву и једину екипну титулу првака Југославије више нисам заиграо. Буквално чим сам престао да играм сутрадан сам постао савезни тренер. То је био озбиљан посао, вара се свако ко мисли да је лако. Човека доста троши, као да свакодневно напорно тренира - наглашава Каракашевић.

Када врати филм 50 година уназад, присећа се да је конкуренција у Југославији била паклена, да је теже било бити код куће најбољи, него освојити медаљу на великом такмичењу.

САЛЕ УРАДИО МНОГО ЗА САВЕЗ

- БИО сам скептичан када је Александар постао председник Савеза, због ситуације која је владала у организацији. Свака му част што је успео да врати дугове, а репрезентацију на светску сцену. Урадио је много за СТСС - каже Каракашевић.

- У своје веће резултате убрајам четири титуле првака Југославије у синглу и у дублу. Тада су се играли разни системи, било је исцрпљујуће... Па, велики Шурбек је три пута био шампион бивше државе. Били смо страшно јаки, и данас жалим што моја генерација није освојила светско злато.

Жали и што је у време када је био селектор Југославије дошло до распада земље...

- Била је то сјајна генерација са Приморцем, Лупулескуом, Калинићем... Ту једну годину заједничког рада, 1990, крунисали смо светским сребром у Чиби, где смо изгубили у финалу од Шведске (3:2). Касније се распала СФРЈ, отишао је Приморац... Да смо остали заједно харали бисмо седам, осам година - каже Каракашевић.

Стонотениски вук примећује да је пингпонг доживео пад због санкција, тешке финансијске ситуације...

- Мислим да су многи спортови, не само стони тенис, пропали нестанком СОФК-е. Тада су биле обезбеђене плате тренерима, путовања, разни стручњаци из других области, било је пара. Без новца нема ни успеха. Када изостају резултати, губи се и популарност. Да је резултат кључан показује теквондо, који је постао топ спорт тек када је Милица Мандић освојила олимпијско злато у Лондону. Зато је пласман наше стонотениске селекције на Игре у Токију остварење сна - истиче Каракашевић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)