УСПОН У ЧАСТ 75 ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА: Планинарско друштво "Победа" прво у Србији освојило Батардјузју, највиши врх Азербејџана

НЕМА неосвојивих врхова за планинаре из београдског клуба "Победа" ма где они били на мапи света. И тако већ пуних 75 година. За последњи рођендан, који су недавно прославили, успешно су покорили Базардјузју, највишу тачку Азербејџана, која се налази на висини од 4.466 метара, чиме су постали прва екипа из Србије која је остварила тај подвиг. Један од водича и вођа целог подухвата Ранко Краљ је у разговору за "Новости" до танчина препричао 72-часовни успон који је деветочлана екипа прешла.

Privatna arhiva

- Овај целокупни успон произлази из две акције које смо недавно покренули. Прва се тиче обележавања 75 година од оснивања нашег Планинарског друштва, где за циљ имамо да се у овој календарској години попнемо на 75 врхова виших од 2.000 метара. У другој акцији, коју смо назвали симболичког имена "Навеза", имамо жељу да покоримо све највише врхове европских земаља. У склопу тога смо одлучили да први врх буде овај у Азербејџану, искључиво због чињенице да нико из Србије тај врх никада пре није пењао - одмах на старту разговора за наш лист Краљ објашњава разлоге кретања на изазовни пут, на који никада српска нога пре није крочила.

Privatna arhiva

Због географске позиције и геополитичке ситуације, пројекат није могао да се спроведе без помоћи локалних планинара.

- С обзиром на то да је врх на самој граници са Русијом, није било могуће ићи самостално, тако да смо морали да идеју спроведемо уз помоћ тамошње планинарске организације. Чак и у подножју села постоји својеврсни гранични прелаз, на којем смо морали да показујемо пасоше. Укупно нас је било 23 и били смо подељени у две групе. Једна група је пењала Базардјузју, док је друга направила тродневни "трекинг", прешавши целу деоницу кавкавске трансверзале у дужини од 50 километара на 2.000 метара висинске разлике - додаје Краљ.

Ту групу је чинило 14 чланова, претежно жена, док је девет "величанствених" без узмицања напало сам врх.

- Путовање смо започели од последњег забаченог села Хинали, које је на 2.100 метара надморске висине, и где смо се упознали са једном потпуно другачијом етничком групацијом која себе сматра потомцима кавкаских Албанаца. Ту смо ноћили и растали се са другом групом. Узјутра смо сели у неки совјетски војни камион и ишли до почетне тачке која је на 2.700 метара надморске висине. Иако има само 20 километара до тамо, ми смо стигли до одредишта тек за три сата, тако да можете да замислите каквим путевима смо ишли. Прелазили смо у више наврата преко корита река, а пред крај нам се и покварио камион, али смо срећом били довољно близу базног кампа. Једино смо морали да ангажујемо коње да нам пренесу шаторе и осталу опрему.

Када су се стационирали и вечерали, неки су са већим, а неки са мањим успехом одспавали, пошто се на главни успон кренуло пре свитања.

- Легли смо да спавамо око шест сати увече по локалном времену, а на успоном кренули пре четири ујутру. Неких два сата смо ходали по сумраку, стаза је била доста стрма и уска, а на појединим деловима и са снегом, али ништа екстремно попут одсечених литица. Да се неко и откотрљао не би могао нигде да "узлети", али би свакако било непријатно. Погодна околност је била та што смо имали изузетно лепо време, отприлике за пет и по сати са паузама смо стигли до врха. Било је ведро, могао је да се види Кавкаски венац са обе стране, тако да смо се ту сликали, одморили и полако кренули назад. Таман кад смо стигли до шатора почела је киша, ту смо одспавали и потом опет оним камионом, само поправљеним, стигли до места Губа, где смо се спојили са другом групом и преостало време посветили непланинарском разгледању Азербејџана провевши, такође, и одређено време у Бакуу, пре него што смо се вратили кући.

Privatna arhiva

Из Ранковог сведочења делује да је све био мачји кашаљ. Када ти је планина други дом, вероватно то и јесте, међутим и поред тога сваки нови успон са собом доноси одређене изазове.

- Потребне су кондиција и концентрација, али ништа то није технички и физички изазовније од других европских врхова. Увек је могуће да на оваквим успонима дође до хипоксије, неколико људи је осећало поспаност и мучнину на 4.000 метара, али смо се правовремено правили одморе и паузе. Није било већих проблема, добра екипа искусних планинара је кренула на пут тако да смо то изгурали прилично фино. Најизазовнија је, заправо, била сама организација пута - скромно закључује Краљ.

"ПОБЕДА" БЕЗ ПРЕМЦА У РЕГИОНА

ПЛАНИНАРСКО друштво "Победа" је основано сада већ далеке 1948. године и временом је стекло статус најреспектабилнијег планинарског друштва у Србији и шире, о чему сведочи богат историјат који се додатно подебљава сваким новим успоном.

- Клуб није најстарији у Србији, али је дефинитивно најбројнији како у земљи тако и у региону са 2.500-3.000 чланова. Први следећи има 1.300. Пењали смо буквално све, на простору бивше Југославије нема врха који нисмо освојили, а пре неког времена смо имали акцију да освојимо највише врхове свих континената. Имамо бројне акције, од једнодневних до вишедневних, посебан програм за децу и најмлађе, а правимо и излете за наше најстарије чланове. Приде радимо екстремније такмичарске дисциплине у којима имамо државне прваке. Све у свему годишње изведемо негде око 350 акција, што је још један сегмент по којем смо без премца - поносито наглашава Ранко.

Privatna arhiva

БОНУС САДРЖАЈ

Књига о нашем асу која је изазвала велику пажњу носи назив "Новак, париске приче". Прођите уз Новака све његове емотивне тренутке у упознајте га у једном потпуно другом светлу. На 320 страница, илустрованих до сада невиђеним фотографијама, представљен је живот славног тенисера.

Кликните ОВДЕ и поручите још данас ово ремек-дело које ће вас одвести на најславније тениске терене.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације